130 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ПЕРА СЛИЈЕПЧЕВИЋА: Свијеће и цвијеће на гробу најзнаменитијег Гачанина

Завичајни клуб Гачана на достојан начин обиљежио је 130 година од рођења великог српског родољуба Пера Слијепчевића.

Поштоваоци лика и дјела Пера Слијeпчевића окупили су се на београдском Новом гробљу и у цркви Светог Николе запалили свијеће у помен на дан рођења Пера Слијепчевића. Након тога су отишли до гроба једног од најумнијих и најзнаменитијих Гачана у 20. веку.

Ту су, у име завичајног Клуба вијенац положили Петар Бумбић, Милутин Јегдић и Слободан Бобан Драшковић.

Предсједник Клуба Гачана Светозар Црногорац захвалио се члановима породице, као и свим осталима који су дошли да обиљеже овај јубилеј, a потом се осврнуо на животни пут Пера Слијепчевића који је рођен у гатачком селу Самобор, од оца Ђурице и мајке Ристе.

– Као најбољи ученици у гатачком срезу, двије гимназијске стипендије добијају Перо Слијепчевић и Јован Старовић, оба из Самобора и одлазе у мостарску гимназију, коју завршавају са најбољим оцјенама. Перo са лакоћом наставља и завршава студије германистике и филозофије у Бечу а онда и докторира на универзитету Фрајбург у Швајцарској – рекао је Црногорац и додао да је Слијепчевић незаобилазно име у своме и данашњем времену и на ширем простору, посебно кад се ради о просвјети, култури, књижевности и родољубљу.

– Носио је у себи све најбоље особине херцеговачког поднебља и био по свему, истински морални витез првога реда. Бити члан ,,Младе Босне“ и секретар ,,Просвјете’’ и сарадник ,,Босанске виле’’ и бечке ,,Зоре’’ … за њега је било сасвим природно, очекивано и нормално. Ријетка је и за причу његова скромност. Никад се није отимао за титуле, положаје, привилегије, о неком каријеризму – да и не говоримо. Никоме се није приклањао, па је понекад због тога био у немилости у обје Југославије. Одбио је да уђе у Академију 1956. године, али и понуду ,,Гетеовог института’’ да му плати лијечење у Немачкој ,, јер му то не да Крагујевац’’, како је он зборио. Позната је и Андрићева изјава, још пре Другог рата: „Мене је стид што сам ја академик, а један Перо Слијепчевић – није!“ – рекао је Црногорац иистакао ријечи академика Зоран Констатиновић који је рекао: ,,Много сам великана и грандиозних умова у свету и код нас видео, али све надвисује лик мог покојног професора Пера Слијепчевића, човека велике културе, који је припадао Младој Босни’’.

– Перо је добровољац у балканским ратовима, посебно свједок и учесник битке за Скадар, свједок и учесник многих догађаја у Првом светском рату. Ондашња Влада га је, као изузетно образованог и као зналца више светских језика, заједно са Владимиром Гаћиновићем послала у дипломатску мисију, да шири у Америци истину, скупља добровољце и помоћ за војску и породице настрадале у велеиздајничком процесу. Замислите двојицу херцеговачких младића са само двадесет пет – шест година како крстаре по Америци тражећи Пупина и остале угледне наше људе, како би олакшали муке свом народу.Недовољно се зна да је овај, свакако највећи гатачки интелектуалац одржао убједљив циклус предавања о Првом светском рату, који је трајао непрекидно скоро два мјесеца на препуном Коларцу. Била је то најпоузданија усмена историја Великог рата, која нажалост изгледа није остала записана – рекао је Црногорац напомињући да би се Слијепчевић најприродније могао поредити са са чувеним професором Милошем Н. Ђурићем који нам је приближио стару грчку културу преводећи Хомера и Есхила и пишући о Платону, Аристотелу, Сократу…

– Нешто слично урадио је Перо Слијепчевић, иначе оснивач катедре за њемачки језик у Скопљу и Београду. Студијама и расправама писаним његовом руком приближио нам је Гетеа, Хајнеа, Шилера, Томаса Мана и друге великане немачке културе, а писао је и о хуманизму, ренесанси, просветитељству, о класици и хуманизму. Он је задужио и њемачку културу пишући огледе о немачкој књижевности, између осталог и о Будизму у немачкој књижевности, на тој теми је и докторирао – рекао је Црногорац који се потом осврнуо на Слијепчевићеву просвјетитељску мисију.

– Слијепчевић је луцидно писао есеје, о фрули и гуслама, о Марку Краљевићу, о члановима Младе Босне, портрете о Ристу Радуловићу, Петру Кочићу, Васиљу Грђићу, Јовану Цвијићу, Његошу, Алекси Шантићу, Јовану Дучићу, Милану Ракићу, Владимиру Гаћиновићу, Исидори Секулић, Вељку Петровићу, Томашу Масарику, Стевану Мокрањцу…, али он такође радо пише и о оперским композицијама. Можда је несвакидашње за Гачанина, али музика је за њега је остала највеће уживање цијелог живота. Морам рећи да је за Слијепчевића народна епика највиша манифестација српске патријахалне културе и духовности, занимљиво је да је његов отац Ђурица знао је Горски вијенац напамет, а мајка Риста била једна од најписмених жена тог времена – рекао је Црногорац који је потом издвојио неколико детаља.

– Нека судбина је хтела да управо Перо забиљежи последњи разговор са Алексом Шантићем у једној сарајевској болници, неколико мјесеци прије смрти нашег великог песника. Свог пријатеља и саборца, Владимира Гаћиновића, изузетно надареног и образованог младог човека, посјетио је у једној швајцарској болници, неколико дана прије његове мистериозне смрти. Међу последњима који су за живота разговарали са Петром Зимоњићем у Сарајеву, био је управо Перо Слијепчевић. Убеђивао га је да пред усташком најездом и немогућим условима напусти Сарајево и сачува живу главу. Тада Митрополит дабробосански, касније великомученик и светац, рекао му је да он неће, ни по цену живота, оставити своју цркву и њене вјернике – рекао је Црногорац и напоменуо да је Слијепчевићев рад и национално дјелање било у запећку.

– Срећом, недавно су Академија науке и умјетности Републике Српске и ,,Свет књиге’’ штампали његово комплетно дјело у десет томова и тиме освијетлили и приближили лик и дјело овог свестраног ствараоца и угледног универзитетског професора. Српска култура, а посебно Београдски универзитет, могу бити поносни што су у својим редовима имали нашег великог Пера Слијепчевића. Ми Херцеговци, ми Гачани, сигурно смо најпоноснији што је наш завичај подарио српском роду таквог великана, просвјетитеља и узор – човјека. Можда је најважније од свега, Перо је читав живот остао народни човјек и зато му свакако припада немјерљива захвалност и поштовање, а његово обимно дјело обезбиједило му је незаборав у српској нацији и култури – закључио је Црногорац.

Потом се у име породице обратио унук Пере Слијепчевића Бранко. Он се зхвалио свима који су дошли да увеличају овај јубилеј и прочитао писмо Перове ћерке Весне, која се у писму захвалила Клубу Гачана у Београду, а посебно њеном предсједнику Светозару Црногорцу.

– Перо Слијепчевић би најљепше умио да прими и осјети вашу пажњу и да вам се свима захвали, а ви то разумијете и знате. Ми ћемо се ваше пажње увијек сјећати, чувати ваше ријечи којим се уздиже не само име Пера Слијепчевића, већ и све оно што краси Херцеговину – поручила је на крају писма Весна Матићевић.

Након тога окупљенима се обратио херцеговачки филозоф и пјесник Божидар М. Глоговац.

Поштоваоци лика и дјела Пера Слијепчевића још дуго су причали о овом великану, а међу њима је био и предсједник београдске „Просвјете“ др Милимир Мучибабић.

Слободна Херцеговина


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк