7. јул 1941. – Дан кад је Србин убио Србина комунисти су нам наметнули као Дан устанка Србије

Црни дан у Белој Цркви године Жикица Јовановић Шпанац убио је Крајишника Богдана Лончара и Миленка Браковића

На десетогодишњицу догађаја у Белој Цркви испред Босинe кафанe постављене су бисте Жикице Јовановића Шпанца, Милоша Пантића и Чедомира Чеде Милосављевића, рад вајара Стевана Боднарова

Прије 77 година један пуцањ, испаљен у мјесту питомог имена Бела Црква, подијелио је српски народ далеко више него што се мислило у том тренутку и далеко више него што и данас можемо помислити. Идеолошки раздор је догађај који се збио 7. јула 1941. године начинио и данас представља незацијељену рану српског народа. Њу нису успјеле да залијече ни одлуке Народне скупштине ни судске пресуде. Данас је све на научницима и народу.

 

Јовановићев револуционарни говор


Био је понедјељак, врео јулски дан, Ивањдан, тог 7. јула 1941. године, у Белој Цркви код Крупња. Требало је да се одржи вашар, као и деценијама раније. Међутим, због ратног стања, послије литургије у цркви, предсједник општине Средоје Сређа Кнежевић и сеоски старјешина Никола Лазаревић саопштили су мјештанима да вашара неће бити. Народ се убрзо разишао, али је око Кафане Недељковића ипак остало стотинак мјештана из Беле Цркве и околних села. Око пет сати поподне испред кафане се појавила група од петнаестак партизана. Били су то припадници новоформиране Рађевачке партизанске чете под командом доктора Милоша Пантића, политичког комесара Живорада Жикице Јовановића Шпанца и партијског секретара Чедомира Чеде Милосављевића.

Партизани су били наоружани разним оружјем, пушкама, пиштољима, аутоматима и једним пушкомитраљезом.
Народу окупљеном око Босине кафане, како су ову кафану још звали, по тадашњој власници Боси Недељковић, обратио се прво тамошњи опанчар, комуниста Богољуб Ракић. Представио је политичког комесара Жикицу Шпанца и дао му ријеч. Жикица Јовановић Шпанац је подсјетио присутне да је у Југославији још 1921. године основана Комунистичка партија, чији су рад власти „спријечиле оружјем”. Жикица Јовановић Шпанац је у свом говору величао Бољшевичку револуцију, Стаљина и Совјетски савез. Говорио је о томе како „Руси напредују у рату и како им се мора помоћи” и позвао је народ на „устанак против окупатора и домаћих капиталиста”. Ватрено је причао о претходним акцијама партизана против окупатора у њиховом крају, о паљењу њемачких цистерни у Лајковцу и војног магацина у Крагујевцу. Најавио је да партизани намјеравају да нападну Крупањ и позвао окупљени народ да се прикључи комунистичком устанку и партизанима.

Апеловао је на народ да одбија послушност Нијемцима и домаћим, (како су их комунисти звали) „квислиншким властима”, као и газдама. Позвао је и на саботирање рада у оближњем руднику лигнита и неплаћање пореза.

Према неким каснијим свједочењима, послије Жикице говорили су још и партизански борац, учитељ Чеда Милосављевић и студент, активиста Комунистичке партије Југославије, Владан Бојанић. Послије говора партизани су напустили Белу Цркву, а народ је полако почео да се разилази.

 

Предсједник општине позвао патролу


У међувремену, предсједник општине Кнежевић позвао је жандармеријску патролу да дође у Белу Цркву. Према неким изворима, телефонирао је команди Жандармерије у Крупњу, која је послала патролу из сусједне Завлаке. Други извори тврде да је Кнежевић звао директно Жандармеријску станицу у Завлаци. Убрзо су се испред Босине кафане појавила двојица жандарма на бициклима – наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић.

Жандарми су одмах позвали преостале мјештане да се разиђу, како не би даље „изазивали” окупатора. Вијести о скупу могле су брзо стићи до Крупња, у коме се налазила најближа њемачка војна јединица. Потом су Лончар и Браковић са Кнежевићем разговарали о догађају који се претходно збио испред кафане.

 

Бојановићево спиновање


Чим је патрола пристигла у Белу Цркву, Владан Бојанић је непримијећен побјегао са лица мјеста и похитао да сустигне партизане. Стигао их је код извора Зебаровца, код ријечице Коларуше. Испричао им је како су жандарми наводно „грубо насрнули на голоруки народ”. Жикица Јовановић Шпанац је одлучио да се врати у Белу Цркву. Према жандармеријском извјештају од 21. јула 1941, он је са собом повео и командира чете Милоша Пантића. Сви други извори и свједочења говоре о томе да је са Жикицом пошао и борац под именом Цветин Солдатовић.

Док су жандарми Лончар и Браковић још разговарали са Кнежевићем, пред кафану су стигли Жикица Јовановић Шпанац и Солдатовић. Партизани и жандарми позвали су једни друге да положе оружје.

 

Метак упозорења


Према тадашњем правилу службе, послије неколико позива, Лончар је из пушке опалио хитац у ваздух, преко глава Шпанца и Солдатовића, као упозорење. Потом је Жикица Јовановић Шпанац нанишанио из пиштоља и запуцао у правцу Лончара. Погодио га је у фишеклије на опасачу. Муниција у њима је експлодирала и тешко ранила Лончара у стомак. Солдатовић је истовремено из пушке, из непосредне близине пуцао у Браковића и на мјесту га убио. Жикица Јовановић Шпанац, Солдатовић и Бојанић на брзину су покупили оружје од жандарма и побјегли. Наредник Лончар се неколико сати мучио прије него што је издахнуо. Разнијетог стомака молио је присутне да га убију и да му тако прекрате муке. Како је био рањен у стомак, у почетку су одбијали да му дају воде, а морила га је ужасна жеђ. Видјевши да му спаса нема, кафеџика Боса дала му је да се напије воде и наредник Лончар је убрзо преминуо. Браковић и Лончар су сахрањени сјутрадан, на гробљу у Завлаци. На посљедње путовање испратио их је читав крај.

Богданова супруга Босиљка – Боса овако је описала тренутке када је сазнала за Богданову погибију: „Предвече, враћам се из баште и видим да пред жандармеријском станицом нема стражара. У том видим учитеља Владу да плаче и кад ме опази побјеже. Уђем у станицу, сви плачу. Мени позли. Гдје је Богдан? У Крупњу, кажу, рањен. Смирим се, али у зору дође фијакер по мене. Мој Богдан лежи у локви крви. Жикица Јовановић Шпанац га погодио у фишеклије, оне експлодирале и разнијеле стомак. Онесвијестим се. Унесу ме у кафану, полију водом, испричају како је било.”

 

Ко су били убијени жандарми?

Крајишник Богдан Лончар спасао свештеника сигурне смрти


Богдан Лончар се родио 1907. године, од оца Косте и мајке Милице, у селу Јошани, код Удбине, у Лици. Завршио је Војноподофицирску школу 1935. године, као први у рангу. Оженио је своју земљакињу Босиљку, кћерку Рада Ђукића из САД, који се 1914. године вратио у Отаџбину да се бори као добровољац Српске војске у Првом свјетском рату.

Уочи Другог свјетског рата Богдан је био на служби у Канцеларији првог ађутанта Краља Петра II Карађорђевића, у саставу Дворске жандармерије. Почетком те 1941. године Богдану и Босиљки се родио син Зоран.

Послије слома Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године, Богдан се са супругом и сином населио у Мачванском Причиновићу код Шапца. Као жандармеријски наредник постављен је за командира Жандармеријске станице у селу Завлака. Богдан је био вољен и поштован од стране мјештана крупањског краја.

Када су Нијемци одлучили да ухапсе свештеника Сретена Тодоровића из села Цветуље, Лончар му је то на вријеме дојавио и посавјетовао га да се склони у Ковиљачу, која је била под контролом четника. Тако му је спасао живот, на чему му је отац Сретен био неизмјерно захвалан. Први помен Лончару и његовом колеги Браковићу служио је управо отац Сретен.

 

Ни мртвом Миленку Браковићу Брозов режим није дао мира


Миленко Браковић се родио 1902. године у селу Доња Врбава, код Горњег Милановца, од оца Косте и мајке Јованке. Имао је још два брата и три сестре, а и данас Браковићи чине бројну породицу у Доњој Врбави. Миленко је растао у сиромашној, али патријархалној кући. Био је цијењен и поштован и у својој Врбави, а и у Завлаци гдје је, на почетку II свјетског рата, службовао као жандармеријски каплар. У Завлаци је имао и вереницу и требало је да се ожени, али је свадбу одложио због почетка рата и окупације. Послије убиства у Белој Цркви 7. јула 1941. године, Миленко је сахрањен на гробљу у Завлаци, али је, према свједочењу Живомира Радосављевића из Горњег Милановца, родбина његове посмртне остатке тајно пренијела и сахранила у родној Врбави. Ту су му подигли и надгробни споменик, али су га комунисти послије рата порушили. Рођаци су му обновили споменик 1970. године.

 

Жандарми – симбол монархије


Убиство двојице српских жандарма у Белој Цркви одабрано је од стране југословенских комуниста и послијератне власти за Дан устанка народа Србије. Дани устанка у другим републикама бивше СФРЈ обиљежавали су датуме сукоба партизана, па и четника (мада се они никада нису помињали) са италијанским, њемачким или бугарским окупаторима или усташама и домобранима. Само у Србији је за Дан устанка узет датум када су убијена два полицајца и када је Србин пуцао на Србина. То се поклапало са идејом КПЈ (потоњег СКЈ) да је 7. јул 1941. не само дан почетка устанка против окупатора већ уједно и дан почетка комунистичке револуције – устанaк против предратног режима и друштвеног уређења.

Жандарми из Беле Цркве били су за њих симбол тог режима и уређења и симбол монархије.

 

СВЈЕДОЧЕЊЕ КОЈЕ ЈЕ ПИСАЛО УЏБЕНИКЕ ИСТОРИЈЕ

Измишљотина је усвојена као званична верзија догађаја


Једини сачувани домаћи извјештај о догађају у Белој Цркви од 7. 7. 1941. је Извјештај испоставе Дринске бановине у Ужицу, достављен Одјељењу јавне безбједности Министарства унутрашњих дјела Савјета комесара у Београду, од 21. јула 1941. године. Овај извјештај сачињен је на основу свједочења предсједника општине Сређе Кнежевића и других очевидаца и чини се најобјективнијим. Сличан извјештај је објавио и београдски лист Обнова у септембру или октобру 1941, али Драгољуб Јовановић, брат Жикице Шпанца, потврдио је да је овај извјештај најтачнији. Сачувана су и два њемачка војна извјештаја, у којима има неких претјеривања нарочито у погледу тврдњи да је убиство двојице српских жандарма „читаво становништво примило са симпатијама”.

Свједочење Владана Бојанића званично је узето као изјава 1959. године, за хронику Народноослободилачког покрета у Крупњу. Бојанићева измишљена прича о „грубом насртају жандара на народ” окупљен испред Босине кафане, као и прича о томе да су „жандарми први пуцали на партизане, али су промашили” постала је темељ комунистичке верзије овог историјског догађаја.

 

Шта је говорио маршал у Белој Цркви?

Јосип Броз: Наш план претворен је у дјело


У свом говору, на првој прослави Дана устанка народа Србије, у Белој Цркви, 7. јула 1945, Јосип Броз Тито се овим ријечима обратио окупљенима:

– Седми јули је значајан и велики датум у хисторији наших народа… Једно од најзначајнијих обиљежја 7. јула је у томе што је баш у Србији, гдје су слободарске традиције увијек биле на висини, тога дана пукла прва пушка и што је народ дао доказе да је спреман дати небројене жртве не само за своју слободу него и за слободу свих народа Југославије, који су врло брзо пошли стопама српског народа. Устанак који је почео овдје ми смо припремили раније, а извођење смо предали у руке синовима Рађевине. И они су, као и синови Космаја, Ваљева, Тимока, Топлице, претворили у дјело наш план и стопроцентно га извршили.

Наравно да је било много ранијих или много значајнијих датума у вези са отпором српског народа окупатору.

Официри Југословенске краљевске војске, предвођени пуковником Драгољубом Михаиловићем, основали су 13. маја 1941. године, на Равној гори, Југословенску војску у отаџбини и прогласили почетак отпора окупатору, 40 дана прије напада Трећег рајха на Совјетски савез и 52 дана прије него што је одлуку о подизању устанка донијела КПЈ.

Прва чета Посавског партизанског одреда извршила је 14. августа напад на један њемачки аутомобил и убила њемачког команданта Шапца и четири њемачка војника.

Због тога је њемачка казнена експедиција спалила село Скелу, код Обреновца, стријељала 50 политичких затвореника, које су довели из београдског затвора и још 15 сељака из Скеле.

Јединице Југословенске војске у отаџбини под командом потпуковника Веселина Мисите побиједиле су њемачке трупе у Бици за Лозницу, 31. августа 1941, а Лозница је постала први ослобођени град у окупираној Краљевини Југославији и Европи. Међутим, 7. јули је најбоље одражавао политичке и идеолошке ставове комуниста.

 

Мит је да је Жикица Јовановић користио пушку

Два пиштоља о појасу


У послијератним уџбеницима историје обично пише да је „први устанички пуцањ плануо из пушке Жикице Јовановића Шпанца”.

Пиштољ Штајер М1912 из каквог је Жикица Јовановић пуцао у Белој Цркви.

Међутим, према свједочењима многих савременика, између осталих и Жикициног брата Драгољуба, он никада није користио пушку.
Носио је два пиштоља о појасу, као и већина комесара – шпанских бораца. Према неким свједочењима, један од та два пиштоља, управо онај из кога је 7. јула убио наредника Лончара, био је Штајер-Хан М-12, калибра 9мм Штајер. Могуће је да је то био исти пиштољ који је његовом брату Драгољубу, иначе официру ЈКВ, уочи рата поклонио њихов отац Милан.

 

Удовица жандарма Богдана Лончара до краја живота је трпјела понижења од стране режима

Власт укинула и меморијални турнир у част Босиљкиног сина Зорана Ивановића


Босиљка Лончар се послије Другог свјетског рата преудала. Живјела је у Шапцу, у Масариковој улици бр. 114, под презименом свог другог мужа – Ивановић. То презиме је понио и њен и Богданов син Зоран, да не би, још као дијете, патио због односа комунистичких власти према његовом оцу.

До краја живота Боса је с великом љубављу чувала и сакривала Богданову сабљу, табакеру коју је добио као први у рангу у Војноподофицирској школи, његове фотографије, књиге. Свој тежак живот доживљавала је, према сопственим ријечима, као „искуство пакла на земљи”.

Богдан Лончар и Босиљка Лончар Ивановић

Син Зоран постао је познати фудбалер. Играо је у Железничару из Лајковца. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1970. године. Те године прослава Дана устанка обухватала је и митинг поезије под насловом Путем метка и ријечи.

Пет година послије Зоранове погибије (1975), његови саиграчи из клуба организовали су меморијални турнир под његовим именом – Зоран Ивановић. Турнир се одржавао шест година, а пехар је додијељивала лично Босиљка. Онда се неко из комунистичких власти досјетио чији је Зоран син и турнир је 1981. године забрањен. Четрдесет година послије Богданове погибије и меци и ријечи су још увијек „стизали на своје мјесто”.

Босиљка је остатак живота провела на путу између куће и шабачког гробља на коме је Зоран сахрањен. Послије његове погибије до краја живота није скинула црнину. Повремено је одлазила у Завлаку, гдје је био сахрањен Богдан. Послије рата комунисти су уклонили крст и гроб је био необиљежен. Једном приликом, док је палила свијеће на том мјесту, од неког мјештанина чула је страшну истину: „То је празно мјесто. Жандарми су били на другом крају, гробове им нико није смио одржавати, зарасли су у трње, а онда прекопани. За кости им се не зна.”

 

Ћерка солунског добровољца


Босиљка је рођена 1911. године у Лици. Њен отац Раде Ђукић рођен је у селу Горњи Грабушић код Коренице. Као и многи људи тога времена отишао је „трбухом за крухом” у Америку да би се послије неколико година вратио и био међу солунским добровољцима. У првој колонизацији настанио се у Растину (општина Сомбор) гдје се Босиљка и упознала са будућим супругом. Наиме, Богдан Лончар је долазио да обиђе свог ујака Петра Дракулића, такође, солунског добровољца и ту се загледао у Босиљку, остало је историја – испричао је за Српско коло Јован Вукобратовић који и данас живи у Растини.

 

Захваљујући новинарки Стани Муњић сачувана свједочанства и дочекана правда

Суд рехабилитовао убијене српске жандарме


Стана Муњић, новинарка шабачког Гласа Подриња, упознала се са својом комшиницом Босиљком, удовицом Богдана Лончара 1991. године. Муњићева је годинама записивала Босина сјећања на догађаје у Белој Цркви 1941. године и сакупљала свједочења других људи о томе. Та истраживања Стана је 2000. године преточила у књигу Син српског Ивањдана.

Још деведесетих година прошлог вијека извршене су измјене у школским уџбеницима, које су у њих унијеле научне погледе на догађаје од 7. јула 1941. Међутим, овај датум се и даље славио као Дан устанка народа Србије, све док га 11. јула 2001. године Народна скупштина Републике Србије није укинула као државни празник, заједно са Даном борца.

У порти Цркве Светог Ђорђа, која се налази прекопута Кафане Недељковића, Босиљка је 2000. године подигла споменик свом супругу Богдану Лончару, а поред њега је Удружење за очување српске традиције, двије године касније, подигло споменик Миленку Браковићу. Испред ових споменика постављена је плоча са натписом: „Да се више никада не понови да Србин убије Србина.” Сваке године у цркви се служи парастос Лончару и Браковићу. Прекопута, испред кафане-музеја, поред бисти Жикици и друговима и данас стоји прије 60 година постављен натпис: „Овде је Србија рекла слобода!”. Ту се и данас, сваке године, обиљежава годишњица 7. Јула – Дана устанка. Између ова два мјеста, у Белој Цркви, некако симболично, пролази друм, као нека врста границе коју је прије седам деценија урезао један метак.

Босиљка Лончар-Ивановић преминула је 7. марта 2008. године. Исте године новинарка Стана Муњић поднијела је Окружном суду у Шапцу захтјев за рехабилитацију Богдана Лончара и Миленка Браковића. На основу свједочанстава сакупљених у Станиној књизи, изјава свједока и вјештачења сарадника Института за савремену историју – историчара Косте Николића и Срђана Цветковића, суд је 11. децембра рехабилитовао Лончара и Браковића, као „прве жртве грађанског рата у Србији, жртве прогона и насиља, којима је повријеђено право на живот”. Суд је комунистичку верзију догађаја од 7. јула 1941. године прогласио за „својеврсну манипулацију историјом”, а тај догађај и датум означио као „почетак грађанског рата у Србији 1941–1945. године”.

 

Нису били народни непријатељи


У образложењу рјешења Окружног суда у Шапцу, које је потписао судија Гојко Лазарев, „утврђено је да су жандарми убијени без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повријеђено њихово право на живот”. У образложењу још пише: „Тај моменат може се симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији, пошто убијени жандарми нису били окупатори, као ни народни непријатељи, већ дио легалне власти српске државе под окупацијом, насталом по основу међународног уговора закљученог потписивањем капитулације, након слома Југословенске војске у априлу 1941. године, а њихова рехабилитација почетком националног помирења подијељеног српског народа. На ову одлуку не постоји право жалбе.”

 

Партизани убили и Жикицу Јовановића Шпанца?


Жикица Јовановић Шпанац је, како су нас пола вијека учили уџбеници, погинуо 12. марта 1942. године, када је са малобројним партизанима остао у Србији, онда када се готово читава партизанска војска већ увелико била повукла у Босну. Погинуо је у борби са четницима, код села Радановци и сахрањен је на непознатој локацији. Ти четници највјероватније нису били припадници ЈВуО, под командом ђенерала Михаиловића, већ тзв. Владини четници, под командом Косте Пећанца и под контролом владе ђенерала Недића, који су били лојални Нијемцима.

Ђорђе Новаковић, заступник команданта Златиборско-ужичког четничког одреда, у својој изјави од 28. августа 1942, потврђује да је Жикица Јовановић Шпанац убијен у борби са припадницима његовог одреда 12. 3. 1941, око 13 часова и да га је пушчаним метком у борби убио четник Млађен Нешовић. Ово је касније потврдио и партизански генерал Радивоје Јовановић Брадоња (1918–2000), који је тврдио да се у тренутку Шпанчеве погибије налазио поред њега.

Брадоња, који је надимак добио од стране другова партизана зато што се у почетку рата борио на страни ЈВуО, био је предратни краљевски официр, а за вријеме рата је постао познат као „комунистички ликвидатор”. У сред совјетског војног штаба 1944. године лично је побио четничке официре са којима су, мало прије тога, Руси потписали споразум. Брадоња је сам признао да је крајем 1941. године добио наредбу од Врховног штаба НОВ и ПОЈ и друга Тита да ликвидира Жикицу Јовановића Шанца због неизвршавања наређења. Изјавио је и да наређење никада није извршио јер га је сматрао „криминалним”. Тито се, наводно, касније охладио и повукао наређење о ликвидацији, а Жикица Јовановић Шпанац је убрзо потом погинуо. Ипак, послије ове изјаве, у дијелу јавности остала је сумња да су Шпанца можда ликвидирали комунисти у међусобним разрачунавањима. И Шпанчев брат Драгољуб, послије рата официр ЈНА и голооточки затвореник, изразио је исту сумњу. Он је вјеровао да је Жикицу ипак ликвидирао лично Брадоња, по Титовом налогу. Узрок ликвидације је видио у Шпанчевој популарности у народу ваљевског краја и чињеници да он није много поштовао наређења и директиве КПЈ и Тита, као нпр. ону о повлачењу у Босну у зиму 1941/42. године.

До дан данас смрт Жикице Јовановића Шпанца остала је нерасвијетљена епизода историје Другог свјетског рата на нашим просторима.

Пишу: Никола Гиљен и Јелена Мандић
ИЗВОР: bastabalkana.com


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк