Александар Трбовић: Црвена звезда (Ново Обилићево) била је симбол српства у западној Славонији

Вировитица је за вријеме Аустроугарске место била у саставу тадашње Војне крајине. Тада су ту углавном живјели Срби као плаћена аустро-угарска војска на граници са Османлијским царством. Већина тих Срба је ту остала и након Првог свјетског рата, а дио становништва насељен је из српске Херцеговине.

Тако је 1925. године основано и вировитичко село насељено Херцеговцима, а касније и Личанима. Селу је требало дати име, а жучну расправу сељана прекинула је Стана Деретић која је дала приједлог Ново Обилићево.

 

Лопта стигла из Црвенке


Фудбал се у овом селу заиграо након Другог свјетског рата, када је Рајко Деретић из Црвенке донио прву лопту, а лоптање међу стативама је потрајало свега неколико послијератних година унутар сеоске радничке задруге „Слога”. Године су пролазиле, а фудбалери из ових крајева нису имали свој клуб и били су принуђени да играју само на турнирима или у другим срединама.

Тако је било све до 1970. године када се из војске вратио Александар Трбовић. Умјесто да након завршене школе заигра за “Калник” из Крижеваца, Трбовић се преселио у Вировитицу у којој је одбио позив Бранка Маревића, тада најбољег играча “Борца” из Вировитице да пређе у тај клуб. Умјесто тога, отишао је на састанак клубова у оквиру Ногометног Савеза Вировитице.

ТВОРАЦ НК ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ: Александар Трбовић

– Око Новог Обилићева налазило се још 26 села у којима су живјели Срби. Отишао сам у августу 1970. године на састанак клубова са подручја Вировитице и кад су ме питали како ће се звати, иако није донијета формална одлука, рекао сам Црвена звезда – прича Трбовић, који је као и већина мјештана био велики навијач велике београдске Црвене звезде.

Од септембра 1970. године пише се фудбалска историја села, јер је тада одиграна и прва званична утакмица између НК Црвене звезде и Пролетера из Бушетине. Црвена звезда је почела брзо да напредује, освојили су Општинску лигу, прешли су у виши ранг тадашњу Б лигу регије Бјеловар у којима су водећи клубови били Грубишино поље, Пакрац, Липик…

– Као прваци ушли смо у Међуопштинску лигу. То је био тренутак када смо као мали клуб направили озбиљан успјех, али тиме некима постали сметња – прича Трбовић и набраја које је све притиске клуб морао да поднесе.

– Никад у историји клуба се није десило да је неки судија нападнут. Међутим, моћници су одлучили да нам загорчају живот. Упућују нам арбитре из Загреба рачунајући да значајно веће финансијске трошкове нећемо издржати – прича Трбовић.

Упркос притисцима, на крају сезоне Звезда постаје првак Међуопштинске лиге и стиче право да кроз квалификације уђе у виши ранг такмичења. Са тих успјехом стижу и нови притисци.

– Тражио се разлог да као домаћини не играмо у Новом Обилићеву, па је близина далековода коме до тада никоме није сметала наведена као разлог да умјесто код куће играмо на неутралном терену – прича Трбовић и каже да је након читавог низа перипетија одлучено да као домаћини играју у Вировитици.

– Терен није био наш, али два аутобуса навијача из села су била довољна подршка да Ласту из Будовца испратимо са четири гола у мрежи за миран реванш послије кога смо славили улазак у Регионалну лигу – каже Трбовић и додаје да су имали свијест да је то прејака лига за мали сеоски клуб.

 

Неправде ван терена


Регионалну лигу те сезоне 1978. године чинили су клубови попут Славен Белупа (садашњи хрватски прволигаш) Челик из Крижеваца, Копривница, Бјеловар, Дарувар, Чазма…

– Задњу утакмицу у тој лиги смо одиграли против екипе Младости из бјеловарског предрађа Ждралово. За тај клуб је тада играо Божо Мамић, касније савезни судија. Мада смо побједили 4:1, административним одлукама суспендована су на годину дана тројица наших најбољих играча наводно због притиска на судије који није могао да им додијели други жути картон. Црвена звезда је тако испала из Регионалне лиге – прича Трбовић.



Појачани са Бранком Маревићем осамдесетих година Црвена звезда била је побједник турнира који се традиционално играо поводом Дана Борца у Вировитици и на коме су учествовали сви водећи локални клубови.

Црвена звезда имала је и своје добротворе, а међу њима су се истицала браћа Родољуб и Драган Вукелић, који су по одласку у Канаду у неколико наврата клубу даровали спортску опрему.

Оснивач, играч, а потом тренер и предсједник клуба Александар Трбовић је након несугласица 1985. године дао неопозиву оставку годину дана паузирао и потом прешао у Партизан из Сухопоља.

 

Брдар и Гркавац спасили клуб од пропадања


Бригу о Црвеној звезди, која је тада била озбиљно уздрмана, преузели су Милан Брдар и Рашо Гркавац који су клуб сачували до рата деведесетих.

До посљедњег дана цијело село дисало је као један, па је Ново Обилићево остало запамћено као риједак примјер српске слоге и јединства. Дружења су се развијала и ван терена. Посљедње такво у старом крају било је 1990. године када је окупљених било толико да се пекао во на ражњу.

Према попису из 1991. године Ново Обилићево је имало 172 становника, од чега 154 Срба, 6 Хрвата, 5 Југословена и 7 осталих.

Већ наредне године дошла су зла времена па је Ново Обилићево промјенило име у Звонимирово, а промјенили су се и становници.

Његови дотадашњи житељи протјерани су у Србију да би већина замијенила своја имања са Хрватима који су живјели у Кукујевцима, Сланкамену, Бездану, Бешки, Голубинцима. Од 1993. године традицију окупљања настављају у новом завичају, а тај термин је резервисан сваке прве суботе у јуну.

БЕШКА, 3. ЈУН 2017. ГОДИНЕ: На овогодишњем скупу бивших играча НK Црвена Звезда из Обилићева присуствовао је и народни посланик Миодраг Линта

Домаћинства се мијењају сваке године, тако да су се ове године окупили у Бешки, а догодине скуп ће бити у Бездану. Црвена звезда из Новог Обилићева отишла је у легенду, надживјевши мјесто из кога је потекла. Легенда живи и још дуго ће да траје.

ТЕКСТ И ФОТО: Трифко Ћоровић

 

У кафани без конобара вишак од бакшиша


Трбовић каже да му дјелује невјероватно како данас локалне заједнице финансирају клубове, док се у оно вријеме НК Црвена Звезда сналазио како је умио.

– Село је куповало опрему за играче, плаћало путовања, трошкове суђења, котизације и то смо успјевали тако што смо отворили гостиону у Гаћишту. Ријеч је о највећем селу у округу у коме се налазила и православна црква посвећена Малој Госпојини. Буквално је од тог новца клуб финансиран. Имали смо сениорски и јуниорски тим. Милан Тодоровић, који је радио као конобар у тој гостиони, отворио је послије неког времена свој локал, па је клуб одлучио да своју малу кафану пресели у Обилићево. Мање село значило је мање муштерија, па смо на предлог књиговође Радована Шакотића одлучили да локал ради без конобара – прича Трбовић.



Кључ гостионе стајао је код Божа Томића, који је живио близу локала и ко год је хтио пиће, сам би узео кључ, послужио се и платио. Занимљиво је да у каси никад није било мањка, а вишкови су настајали тако што би гости остављали бакшиш кафани без конобара. Распоред сезонских утакмица висио је на зиду локала и сваки гост га је знао напамет.

 

Најбољи играч у историји клубa – Отац кошаркаша Дејана Милојевића


Творац Црвене звезде из Обилићева каже да је најбољи играч који је носио дрес екипе из Обилићева Милан Милојевић, отац познатог некадашњег кошаркаша, а данас тренера Дејана Милојевића.

– Био је класична полутка (везни играч), али би на дербијима против Партизана из Сухопоља знао да одигра и на мјесту задњег играча одбране – прича Трбовић.

Кроз клуб су прошли многе генерације играча. Највећи број их је био из самог села, а неизбрисив траг су оставили, поред поменутих, и Миленко Деретић, Милорад Зец, Милан Томић, Милан Тодоровић, Бранко Радујевац…

 

Клуб интелектуалаца


НК Црвена звезда био је познат и по великом броју студената који нису пропуштали мечеве. Међу њима су се истицали Жељко Трбовић (данашњи начелник општинске управе Пећинци), брат Илија (данас директор Спортског центра Инђија), као и Митар Трбовић, Радован Јелић, браћа Милан и Рајко Томић, Жарко Леро, Милорад Зец, Драган Милошевић, Предраг Гојковић и други.

 

Љекарски картони исписани ћирилицом


Пред почетак сваке такмичарске сезоне обављали су се редовни медицински прегледи. Њих је бесплатно за клуб радио вировитички љекар др Драгољуб Вукмировић а картоне исписивао на ћирилици. То је упадало у очи и делегатима који су коментарисали састав тима. Наиме, Црвена звезда била је упадљива и по томе што су сви играчи у тиму били српске нацоналности.

 

За Јова Бабића непристојне понуде


Клуб је добијао понуду за чувеног центарфора Јова Бабића и опрему за клуб и локал, али једноставно није постојала понуда због које би Бабић напустио Црвену звезду.  Фудбалски сладокусци из Обилићева препричавају велику побједу над Челиком из Крижеваца. Бабић је намјестио лопту и његов гол из слободњака са 25 метара који је дао Челику из Крижеваца, а на чијем голу је стајао Грујић, некадашњи голман ОФК Београда.



 

Протјерано 86 породица из Обилићева


У Црвеној звезди нису играли само момци из Новог Обилићева. Њен дрес носили су мјештани многих вировитичких села: Габиште, Клиса, Нова Градина, Зриња, Терезино Поље, Катинка, Дијелка, Ада, Рита, Брезово Поље, Митровица, Миљановићево, Подравски Соколац, Подравски Мајковац, Карађорђева, Борова, Пчелића, Пепелана, Цабуна, Жирославље, Овчара, Нови Будакловац, Нова Брезовица, Округљача (ту је рођена Босиљка Младић, супруга генерала Ратка Младића), Пивнице, Богдановца, Нетача. Током 1941. године из вировитичкога среза истјерани су сви добровољци и колонисти са породицама. Њих око 4.000 душа протјерани су у Србију, а међу њима 86 породица из Новог Обилићева.

 

Братски клубови


Клуб се братимио са клубом Црвена звезда Личани из Нашица. Имали смо контакте и са Обилићем из Будимаца код Нашица и Партизаном из Вучковца код Осијека.Занимљив је податак да је 1990. године баш у Обилићеву формиран и први одбор СДС-а Вировитици.

 

Нема коментара

Напишите коментар