Археолошким истраживањима на Брибиру у Далмацији бришу се трагови Срба

Брибирска градина која је смјештена на пријелазу између Буковице и Равних Котара у Далмацији ради свог стратешког положаја имала је кроз прошлост посебан значај. За лијепог времена поглед са градине преко Равних Котара допире све до плавог Јадрана. Мало је мјеста на овим просторима која су у својим културним слојевима сачувала трагове прошлости као што је то учинио Брибир, па су га многи називали „наша Троја”.

Живот је овдје почео да пулсира још од млађег каменог доба јер су испод Брибирске главице на локалитету Криваче утврђени неолитски остаци. У посљедњем миленијуму п. н. е. Брибирска главица постаје утврђено насеље племена Либурна које је ријека Крка дијелила од другог илирског племена Делмата, по којима је и Далмација добила своје име.

Доласком Римљана обновљени су ранији бедеми и насеље је уживало статус муниципија – Муниципиум Варвариае.

Након просперитета у првим вијековима, у вријеме Сеобе народа, Варвариа је доживјела тешке дане. Од тога времена остали су напуштени објекти изложени сталном пропадању.

Из раног средњег вијека на Брибирској главици су скромни трагови, али од XII вијека ово насеље постаје средиште моћне хрватске породице Шубића, од којих се посебно истиче Павао I Шубић Брибирски „бан Хрватске и господар Босне”. За Младена III Шубића била је удата Јелена, сестра српског цара Душана, која је при своме двору имала и православни храм. Јелена је посебно остала упамћена као ктиторка манастира Крке, који је подигнут средином XIV вијека и остао кроз историју светионик српства и православља.

Турско поробљавање промијенило је и етничку слику овог подручја. У борбама против Турака, а на страни Млечана, ратовале су чувене српске породице Јанковића, Смиљанића, Мандушића, Синобада… Остаци из овог турског периода, а посебно утврђење коју су подигли Млечани, свједочи и о њиховом присуству на Градини.

Православни Срби од тог времена живе у континуитету у насељима која су подигли испод Брибирске главице. Присуство Срба посвједочено је са Храмом Светог Јоакима и Ане, који потиче из XIV вијека.



Културна заједница града Скрадина, заједно са Заводом за заштиту споменика из Шибеника, занемарују поменуте чињенице које говоре о присуству Срба, и на постављеним информативним таблама не спомињу православне светиње на Брибиру. Осим тога, уклоњен је и оградни зид који су подигли мјештани да би сачували гробове својих предака. Позната је чињеница да је средином осамдесетих година прошлог вијека била покренута акција око измјештања гробља, а за нову локацију одређен је простор са сјеверне стране Градине. И данас су видљиви трагови зида и насип који је био одређен за нову локацију.

Данас је Брибир у Шибенско-книнској жупанији и његови малобројни житељи проводе усамљеничке дане. Према попису из 1991. године у селу је живјело 549 становника, од чега 517 Срба (94%) а према попису из 2001. године било је само 79 становника. Будући да је ријеч о старијој популацији, њихов број је сваке године све мањи.

Оно што у посљедње вријеме посебно забрињава мјештане су археолошки радови који се изводе код православне Цркве Светог Јоакима и Ане, испод чијих темеља стоји ротонда која се датира у Јустинијаново вријеме тј. у VI вијек. Тиме она постаје прва међу таквим грађевинама у Далмацији, старија и од Светог Доната у Задру. Током истраживања ишло се до „самог дна”, при чему су уклоњени и гробови који су се налазили непосредно до саме цркве.

Према свједочењу мјештана, кости покојника су смјештене у заједничку гробницу. Будући да, нажалост, овдје више не живе они чији покојници ту почивају, изгледа да је све дозвољено па и преношење земних остатака покојника без знања њихових потомака. Свакако остаје питање ко је дао пристанак да се ова истраживања одвијају и да ли ће то утицати на статику, што може имати далекосежне посљедице и довести до девастације и урушавања самог храма.

Пише: Милојко Будимир


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк