Архимандрит Герасим Зелић сачувао српско културно благо

 

Пише: Радован Пилиповић

Директор архива СПЦ открива занимљивости из историје манастира Крупа


Манастир Крупа, подно Велебита, налази се недалеко од села Жегара, а назив је добио по истоименој ријечици. Крупа је најстарије православно монашко станиште (управо: обитељ) сјеверне Далмације. Према сачуваној, а записаној традицији у XVIII вијеку, у Летопису Симеона Кончаревића, далматинског епископа, манастир су основали 1317. године избјегли калуђери из манастира Крупа, који се налази у долини ријеке Врбас у Босни (данас Епархија бањалучка). Географска регија у којој се налази далматинска Крупа назива се Буковица и представља крашку рељефну цјелину, незнатно удаљену од мора, која у Далмацији представља прелазну зону према дубљем континенталном залеђу Балканског полуострва. Буковица је историјски обухватала на десетине православних села у ширем троуглу између Равних Котара, планине Велебита и града Книна.

 

Ко су „моровласи”?


На то српско и православно становништво су у свим ратовима против Турака власти Млетачке Републике могле да рачунају, ослањавши се на њега врло радо. У западним изворима Србе ових простора називају „морлацима”, „моровласима” или просто „власима”, али сва њихова култура, језик и обичаји су далеко од оног романског етничког супстрата, иако би представници различитих историјских школа најрадије жељели да народ који је дао харамбаше Јанка Митровића, Стојана Јанковића и остале јунаке прикаже некако другачијим и сасвим различитим од Срба. Савремени извјештаји млетачке провенијенције, такође, веома рано идентификују становништво велебитског била као припаднике „српске вјере”, што говори подједнако о њиховом, како вјерском, тако и етничком идентитету, укључујући и организаицју српске народне аутокефалне цркве. Становници манастира Крупе и околине, по једном опису из 1553. године, јесу „народ српске вјере и јеретичке”, тј. „sono gente de fede serviana et erеtica”. (Commissiones et relationes venetae, tomus II, collegit et digessit Simeon Ljubić, Zagrabiae 1877, стр. 254)


У Драгоманском архивском фонду Млетачке Републике, који се чува у Задарском архиву, постоји доста такозваних „писама крајишничких”, епистоларних извора који свједоче о ћириличкој преписци османских великаша са границе са поданицима и подложницима провидура у млетачкој Далмацији. Кроз читав XVII и XVIII вијек, чак и у периодима званичног мира, далматинска међа, „конфин” или тромеђа Аустрије, Млетачке Републике и Османског царства, Triplex confinuim, била је позорница пограничних инцидената. Радило се најчешће о крађи стоке, отмицама људи, пустошењима поља која су, ако се не намири штета, могли бити повод за озбиљније сукобе, па и ратове између великих сила.

 

ТВРД КАРАКТЕР ЖЕГАРАНА


Жегар, мјесто поред кога се налази манастир Крупа, налази се близу планинског била Велебита, велике и природне границе између Лике и Далмације, на којој гранична служба у поменутим вијековима, па и данас ако би се успоставила, не би могла савршено да функционише. Хајдуци и ускоци су веома лако по вододеринама, пресушеним потоцима и превојима могли да се пребацују са једне на другу страну. Тако у једном писму крајишком, које је упућено у Задар од стране турских власти око 1680. године, читамо да „лупежи Жегарани” кваре мир између „честитога цара стамболског и свијетлог принчипа”, одлазе у Велебит и краду стоку турским поданицима, а праве се невини законима, стојећи на царевој земљи, а радећи заправо у корист принципа и млетачког дужда. Овакво „смућивање Крајине” свједочи о тврдом карактеру Жегарана, који су умјели да опстану у цивилизацијским сударима Истока и Запада и да упркос суровим физичким, али и суптилнијим културним притисцима остану вјерни и одани источном хришћанству.



У манастиру Крупа налази се добро очувана ризница у којој су смјештени, класификовани и изложени умјетнички предмети из богослужбеног живота протеклих вијекова. Поред старих богослужбених књига, икона, крстова, свештених сасуда, у ризници је изложено и неколико битних докумената: султанових фермана из XVII вијека, али и докумената који свједоче о животу манастира у познијим стољећима која су услиједила.

 

РАТ ОПУСТОШИО БИБЛИОТЕКУ


Стару библиотеку у манастиру Крупа инвентарисао је 1958. године, по наводима Љубомира Дурковића-Јакшића, Милан Радека (Српске библиотеке у северној Далмацији, Гласник СПЦ, бр. 4 (1977), стр. 87–88). Приликом рада са књижним фондом у Крупи тај инвентар нисмо нашли. У односу на описе из осамдесетих година и раније из прошлога вијека, евидентно је да је рат који је бјеснио у бившој Југославији утицао лоше и на ону културну баштину која се у Крупи налазила, упркос напорима да се ризница и библиотека сачувају.

Наравно, библиотека се уобличила и фондовски употпунила у вријеме чувеног архимандрита Герасима Зелића (1752–1828), који је био епископски намјесник у Боки Которској, велики борац за српске црквено-народне интересе, путник и књигољубац. Познат је по својој аутобиографији, тротомном житију, које је доживјело низ издања.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк