Светог Јована Шангајског

Oбиљежана слава храма Светог Јована Шангајског у насељу Шангај (МЗ Батајница)

Насеље Шангај у Батајници обиљежило је  у недељу 2. јула у недовршеној цркви Светог Јована Шангајског  славу овог храма. Свету архијерејску литургију уз појање хора „Свети Андреј Првозвани“ из Батајнице служио је Његово преосвештенство владика сремски Василије. Отац Дарко Кончеравић  позвао је на славу храма народног посланика Миодрага Линту који због раније преузетих обавеза није могао да се одазове позиву.

За допринос изградњи храма Орденом Светог Максима Бранковића награђени су Зоран Обреновић и Велибор Благојевић. Кум славе Предраг Јефтић је припремио славски колач, а домаћин је био старешина храма јереј Дарко Кончаревић.

Управа храма додjелила је захвалнице Горану Ромићу,  Николи Арнауту, Слободану Берићу, Милошу Пралици, Бранку Богуновићу, Драгомиру Кантару, Душку Лончару, Радојици Ристићу, Драгиши Марићу, Мирку Обрадовићу и Драгоју Швраки.

У храм Св. Јована Шангајског стићи ће дио моштију, овога светитеља које је Епископ Сремски Г. Василије добио прије годину дана боравећи у Америци, приликом  устоличења тадашњег епископа источноамеричког Г. Митрофана за Епископа канадског.

-Када дође вријеме тај дио моштију биће уграђен у часну Трпезу рекао је владика Василије поручивши да свети Јован шаље вjечну енергију божију онима који се моле. Владика је укратко описао животни пут Светог Јована Шангајског од прогонства из Русије у вријеме октобарске револуције до краја његовог подвижничког живота јер четири последње деценије свог земаљског живота није лијегао у кревет проводећи ноћи клечећи пред иконом.

 

Јован је на крштењу добио име Михајло


Јован Максимовић родио се  4. јуна 1896. године у Русији у Харковској губернији, у мјесту Адамоски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског поријекла.  Породица Максимовић избјегла је у Русију у 18. вијеку пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никад није био запостављен.  Јован је на крштењу добио име Михајло, док му је Јован касније монашко име.  Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за свтитеља, а то је Св. Јован Тоболски, сибирски мисионар. Као мали дјечак показивао је велике способности, а његова дадиља Францускиња је под његовим утицајем прешла у православље. Као осамнаестогодишњак завршио је кадетски курс. Потом уписује и завршава правни факултет на Харковском царском универзитету. Када је у Русији избила револуција, одлази у рат на страну Цара против бошљшевика. Ту је рањен у десну ногу због чега је остао хром до краја живота. У вријеме грађанског рата у Русији долази у Србију и настањује се у Београду  гдје живи у великој оскудици продавајући новине. У Београду уписује и завршава Богословски факултет. У Руској цркви у Београду владика Антоније, поглавар Руске Заграничне цркве, производи га у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925 узевши име Јован по свом претку Св. Јовану Тоболском. Од стране Светог Синода Српске православне цркве бива постваљен за предавача у Битољској богословији у Охридској епархији којом тада управља Св. Владика Николај Велимировић. О. Јован  посебно је поштовао Св. Наума Охридског јер је имао моћ исцељења душевно обољених. Он је са иконом Св. Наума одлазио у болнице и молио се за здравље болесника који су добијали исцељења. Из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцељитељским моћима. Године 1934. постаје епископ Руске Заграничне Цркве и послат на службу у град Шангај у Кини. Тамо је основао сиротиште Св. Тихона Задонског које је удомило три и по хиљаде дјеце. Доласком комуниста на власт у Кини Руси су поново отишли  у изгнанство.  Зато Свети синод Руске Заграничне Цркве 1951. године Владику Јована поставља за архиепископа западноевропског и он одлази у Париз. Одакле га Св. синод премјешта и 1962. године шаље у Сан Франциско (САД). Упокојио се у Светониколајевском храму у граду Сијетлу (САД) 2. јула 1966. Године. За светитеља је канонизован 2. јула 1994.  године од стране Руске Заграничне цркве у Сан Франциску.

 

Хвала свим донаторима храма и куму


Свети Јован Шангајски нас зато окупља да тај препород, у времену у којем смо се нашли,  времену великих искушња која нам спремају  ђавоље сподобе, доживимо ми, али и наша дjеца. Хвала свим донаторима храма и куму – бесједио је владика Василије најприје у храму  након литургије, а потом за трпезом љубави.

Трпеза љубави приређена је у парохијском дому при храму светог Архангела Гаврила у Батајници. Захваливши се свим донаторима, отац Дарко Кончаревић је истакао да предстоји посао уљепшавања храма. Према његовим рjечима, треба да будемо „искрени, поштени, часни и вјерни“  а дан славе храма Светог Јована Шангајског био је дан када је са успjехом извршена „духовнa смотра нашег народа“.

-Благодарим свима на доласку на Свету литругију. Хвала Епископу  сремском господину Василију на данашњој торжественој литургији и великој благодати присутној у насељу Шангај гдје су сви свједоци колика је милост Господња и колико Свети Јован Шангајски дјелује свакодневно на све који пред њим молитве узносе и колико друге призива да се у храму сабирају и Господу обраћају , рекао је отац Дарко.

 

Први пут сам прошао кроз ово насеље 1998.


Одликованог Велибора Благојевића питали смо када се доселио у насеље Шангај и одакле је стигао.

-Први пут сам прошао кроз ово насеље 1998. године, а слиједеће сам почео да градим. Дошао сам из Станара код Добоја. Нисам знао да ћу да будем одликован, отац Дарко ми је рекао да обавезно дођем и да има једно изненађење за мене, каже нам Велибор,отац троје дјеце. Из скромности није желео да нам каже нешто више, али смо се увјерили да је посвећен српству, да одлично познаје српску историју и да је реч о национално врло свjесној особи. Овај добротвор дао је свој допринос градњи храма, а освjедочили смо се да на његовој кући отвори још нису попуњени столаријом.

Сазнајемо да ће на плацу који је цркви дала општина Земун бити изграђено игралиште за дјецу, као и на још пет локација, које такође финансира општина Земун. Такође,  изградиће се вртић и основна школа за дјецу до четвртог разреда. Храм има много приложника, и ктитора. Неки од њих су „Фасада“ из Старе Пазове, „Кантар Виљушкари“ из Нових Бановаца, „Пнеуматик-флеx“ из Нове Пазове, „Метал-флекс“ из Нове Пазове, „Србоауто“  из Остружнице,  као и многе друге виђеније фирме и предузећа из Београда и шире чијим власницима су уручена признања – захвалнице. Како сазнајемо за фасаду храма која је управо завршена  заслуге припадају  Г. Зорану Обреновићу који је поред Велибора Благојевића добио орден Св. Максима Бранковића.

 

Већи дио чине избjеглице


Према рјечима Драгана Ивановића родом из Фоче насеље Шангај постојало је и прије ратних деведесетих година . Дио насеља  чине старосједеоци, али онај већи дио чине избjеглице које су куповале плацеве и градиле куће. Слава храма је прилика да млади покажу солидарност и несебичност.

-Ми овде помажемо чисто душом и вољом без икакве материјалне накнаде а оцу Дарку смо на услузи јер је он носилац свега. Храм је почео да се гради на Петровдан  прије двије године а име храму дао је Епископ Сремски Василије, каже Ивановић.

Још један из групе која се оцу Дарку ставила на располагање је Младен Томић поријеклом из Рудог који је  истикао да је осим плаца општина Земун и новчано помогла градњу храма.  Горан Ромић који је у Шангај дошао из Славоније каже да нови храм значи пунo за насеље прије свега у смислу духовности и повезивања људи.  -Како видим улогу цркве тако се и понашам, каже нам Ромић.

Присутним вјерницима подијељен је последњи број мјесечног листа Српско Коло.

Драган Башовић

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

[inpost_fancy thumb_width=“220″ thumb_height=“220″ post_id=“9193″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1500368421383″]
Нема коментара

Напишите коментар