Oдржана промоцијa 13. зборника радова „Грађански рат у Хрватској 1991-1995. године“
У издању Удружења Срба из Хрватске и Српског културног друштва Зора изашлa је 13. по реду књига из едиције Грађански рат у Хрватској 1991–1995. Зборник радова под уредништвом Милојка Будимира, чије залагање око ове едиције завређује сваку похвалу, проистекао је са научног скупа под називом Споменичка баштина Срба на подручју Републике Хрватске који је одржан у Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону у Београду 12. јуна 2017. године. Промоција Зборника одржана је 3. августа 2017. године у Београду а говорили су историчари Чедомир Антић, Предраг Марковић и Милан Гулић, те уредник и редактор овог издања Милојко Будимир и Данко Перић.
Др. Милан Гулић је дао кратки преглед радова који су објављени у Зборнику: На скоро 400 страна објављен је 21 текст и дате три информације о раду удружења и организација. Стицајем околности највише радова у овом тому зборника посвећено је споменичкој и културној баштини Срба у Далмацији. Томе је допринијело и то што је једна од централних тема у овом зборнику 700 година манастира Крупа. Сњежана Орловић, као добар познавалац српских православних манастира у Далмацији о којима је написала и неколико монографија, приложила је подужи текст о манастиру Крупа, са тежиштем на његовој умјетничкој вриједности. Радован Пилиповић пише о једном старијем поменику из манастира Крупе и даје садржајан преглед библиотеке тог древног манастира у Далмацији.
Простор Далмације је у фокусу чланка др Софије Божић која је дала кратак, али садржајан, преглед постојања Срба у Далмацији. Текст је интегрално објављен прије годину дана у часопису Братство. Милојко Будимир је написао текст о историјату Далматинске епархије, уз детаљан преглед свих њених храмова. О српској Далмацији и њеној слици кроз штампу XIX вијека писао је др Никола Жутић. Иако је у средишту његове пажње писање листа Велика Србија, он сагледава и текстове објављиване у Краљском Далматину, Србско-далматинском магазину, Српском гласу и Драшковом рабошу. Српска штампа, али и српска друштва у Далмацији и Боки Которској тема су текста др Косте Новаковића. Он доноси корисне податке о Српској зори и Матици српској у Дубровнику и даје детаљан попис српских друштава у Далмацији. У зборнику се налазе и два чланка о појединим храмовима српске православне цркве у Далмацији. Јован Каблар је писао о Цркви Светог Архиђакона Стефана у Голубићу код Книна, која постојано стоји још од друге половине XV вијека, а мр Радован Пилиповић о Цркви Светог Ћирила и Методија на острву Вису која је постојала три деценије (1933–1963). Питање изградње те цркве било је круна процеса преласка дијела становништва острва Виса на православну вјеру. Тим чином су Вишани жељели да покажу колико су одани новој југословенској држави.
Споменичкој баштини српског народа на подручју Лике посвећена су два рада у зборнику. Миле Рајчевић пише о рушењу споменика културе на подручју Госпића у ратном и поратном времену, попут цркава у Дивоселу, Орницама, Могорићу и Почитељу. Ђорђе Пражић пише о споменицима на подручју личког Перушића, нарочито у контексту изградње хидроелектране Косињ. О српском црквено-градитељском насљеђу у Источној Славонији говори текст др Велимира Љ. Ћеримовића о Цркви Светог оца Николаја у Вуковару.
Посебну позорност завређују два текста која нису директно повезана, али који ријечито свједоче о томе како се цркве могу посматрати у одређеним историјским епохама. Док је једној цркви дозвољено да се несметано шири, друга је спутавана и ограничавана, како од вјерника других конфесија, тако и од својих бивших или „несуђених“ вјерника. Јово Бајић је написао врло садржајан текст о ширењу католичанства на подручју Западне Херцеговине, док је др Вељко Ђурић Мишина писао о положају Српске православне цркве на подручју Народне Републике Хрватске као федералне јединице нове Југославије. Ђурић подробно пише о сметњама нормалном раду Српске православне цркве, рушењу остатака цркава разорених у вријеме Независне Државе Хрватске, политичким и физичким нападима на архијереје, ометањима њиховог рада и боравка у одређеним мјестима.
У зборнику можемо наћи и три чланка о појединим личностима. Данко Перић је писао о фотографу Радивоју Симоновићу и његовом доприносу очувању културне баштине личких и далматинских Срба. Симоновић је почетком XX вијека направио серију фотографија Лике и Далмације, које се данас чувају у Музеју Војводине у Новом Саду. Осим текста о Симоновићу, Перић је написао и текст о владици Стефану (Кнежевићу), који је био први далматински епископ рођен у Далмацији. Трећи биографски текст у овом тому зборника написао је проф. др Миленко Пекић. Он је написао чланак о Душану Берићу, некадашњем управнику некадашње Научне библиотеке у Задру, који је у исто вријеме био и педантни истраживач прошлости Далмације.
Читалац ће врло брзо запазити да је самом Грађанском рату у Хрватској, фактички, посвећен само један, али врло исцрпан текст Мирка Бјелановића, истраживача, али и учесника догађаја. Генерал у пензији Бјелановић дуго се бави проблемом распада Југославије. Овога пута у средишту његове пажње је улога Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) у повлачењу Југословенске народне армије са простора Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине. Разматрајући мјесто и улогу Предсједништва Бјелановић износи тезу да Предсједништво СФРЈ, као колективни орган, није учествовало у преговорима око прихватања Венсовог мировног плана.
Зборник обухвата и неколико краћих текстова који су објављивани на другим мјестима, али су по процјени уредника, завриједили пажњу да се нађу и на овом мјесту. Поводом смрти археолога др Ђорђа Јанковића објављен је његов текст о средњовјековној култури Срба на граници према Западној Европи, који је својевремено штампан у оквиру зборника Традиционална култура Срба у Српској Крајини и Хрватској из 2000. године у издању Етнографског музеја у Београду. Ту је и текст музејског савјетника Николе Кусовца под називом Хоће иконе, неће чоколаду, који је објављен прошле године у недјељним новинама Печат. Кусовац је у том тексту дао осврт на још увијек отворено и отуда актуелно питање повратка икона из српских цркава у Хрватској. Историчар др Чедомир Антић у прољеће 2016. писао је могућим расплетима рата у Хрватској да је српска страна прихватила план З–4 из јануара 1995. године. Тај текст је првобитно објављен у Недељнику. Стручни дио зборника завршен је текстом др Светозара Ливаде, тј. поговором из књиге коју припрема за штампу под називом Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880–2011).
Иако већина текстова у зборнику не одговара наслову самог зборника, и ова књига едиције Грађански рат у Хрватској 1991–1995. завређује пажњу како стручне, тако и шире читалачке јавности. С обзиром да су Срби у Хрватској сведени на ниво занемарљиве националне мањине, ова као и друге сличне књиге представљају важан покушај да се њихова култура, традиција и историја сачува од заборава и да Срби у Хрватској живе барем између корица једне књиге, када их већ у њиховим градовима, селима и кућама има тако мало…“
Ми тугујемо за нашом земљом, они славе
У излагању које је одисало оптимизмом, др. Чедомир Антић је подсjетио на ријечи Бранислава Нушића: Отаџбина је мисао и вјера, а мисао и вјера не умиру.
-Ми тугујемо за нашом земљом, они славе. Добили су сву ту земљу. А шта су тиме добили? Увјерен сам да смо се ми опоравили од тог догађаја 1995. године, важно је да смо остали привржени идејама за које се боримо. Људи се боре за идеје на различите начине и у томе је неважно ко је на власти. Моћи ћемо да обновимо дио старих храмова, али мене боли што у лексику улази речник који жели ЕУ. Разумијем да Хрвати обиљежавају крај рата, али чини се да је већина грађана тамо све незадовољнија. Отуда је занимљив податак да има три пута више инцидената против Срба него на Косову и Метохији. То нема везе са ратом и о томе извјештавају невладине организације. Према његовим ријечима, у таквим околностима изузетно је важан став претставника Срба из региона у Народној скупштини Миодрага Линте.
-Ево господин Линта вриједно ради, а битно је радити, имати националне циљеве. Ја сам оптимиста. Присjећам се времена када смо се суочавали са страшним изазовима и неправдом. Нисам сигуран да би други народи издржали оно што смо ми. Главу горе, сигуран сам да ћемо победити, био је категоричан Антић.
Тамо гдје има Крајишника, тамо има и много дјеце
Др. Предраг Марковић је истакао значај његовања културе и очувања идентитета и подвукао сличности судбина српског и грчког народа. Он је посебно нагласио шта је Србија добила доласком Крајишника.
-Не може се потцјенити значај нашег народа из Хрватске посебно у погледу наталитета. Тамо гдје има Крајишника, тамо има и много дјеце. За Србију су Крајишници чист добитак, али мада смо као земља од тог народа добили много, нисмо за њега много урадили, упозорио је Марковић.
Говорећи о Зборнику он је похвалио то што је „тематски кохерентан“ и издвојио радове Софије Божић и Светозара Ливаде -Можемо само да захвалимо на Зборнику, закључио је Марковић и предложио да се издање за слиједећу годину посвети породици Прибићевић „која има необичну политичку судбину“.
Драган Башовић
(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)
[inpost_fancy thumb_width=“220″ thumb_height=“220″ post_id=“9819″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1502629740112″]
