Говор народног посланика Миодрага Линте у Скупштини Србије везано за проблем која имају прогнана лица у вези откупа станова и одговор министарке Зоране Михајловић

Поштовани председавајући, даме и господо народни посланици, поштована госпођо Михајловић, поштовани гости, данас ћу говорити о Приједлогу закона о становању и одржавању зграда који представља један од најважнијих системских закона у једном друштву, јер регулише једну од најдубљих потреба човека, а то је обезбеђивање крова над главом. Такође, усвајање овог закона биће важан корак ка усвајању стратегије стамбеног развоја током слиједеће године.

Пошто су друге колегинице и колеге говориле о готово свим аспектима овог приједлога закона, ја ћу се ограничити на једну циљну групу, једну групу грађана Србије који представљају највеће жртве ратова на простору бивше Југославије, а то је готово пола милиона протјераних Срба који живе у Републици Србији.

Као што је познато, у Србији је средствима међународних организација, већим делом, и Владе Србије у претходном периоду саграђено око 3.500 стамбених јединица за избјегла и прогнана лица. Око 3 хиљаде породица је добило право откупа на основу Закона о избјеглицама из 2010. године. Међутим, то право није добило 530 породица, корисника тзв. СИРП програма, чији су станови изграђени средствима италијанске владе. Тих 530 станова се налази у седам локалних самоуправа, а то су градови Ниш, Крагујевац, Краљево, Чачак, Панчево, Ваљево и општина Стара Пазова.

Већ дуги низ година покушавамо да исправимо велику неправду и да тих 530 породица, од којих су 80% избјегличке породице, а 20% породице домаћег становништва из рањивих категорија, коначно могу да кажу да су се интегрисали у српско друштво. Један од кључних предуслова интеграције јесте да човек постане власник над том стамбеном јединицом у којој живи.

Познато је да је 2004. године потписан Меморандум о разумијевању између Владе Италије и Владе Србије по коме је јасно речено да ће корисници тих станова стећи право откупа када се у њих уселе. Међутим, током усељења тих породица у станове, током 2008. године, на волшебан начин је промијењена одредба Меморандума о разумијевању и тим људима је речено да немају право откупа, него само да буду у статусу закупца, што је изазвало и изазива већ пуних осам година огорчење тих породица.

Сада имамо једну парадоксалну ситуацију да, рецимо, у граду Нишу имамо тзв. зграду њемачке Владе, значи станове који су изграђени средствима њемачке државе, и ту живи човек из једног села са Кордуна, Баније, Лике, сјеверне Далмације, западне Славоније, или Босанске Крајине, или Федерације БиХ, он има право откупа тог стана. Поред те њемачке зграде имамо зграду, условно речено, италијанске Владе, гдје живи други човек из тог истог села и он нема право откупа тог стана. То је исто када имате двоје дјеце, па једном дјетету купите патике, а другом дјетету не купите патике. Или купите једном и другом дјетету патике, или немојте ни једном дјетету да купите патике, или комад одеће, или било шта друго.

У претходном смо периоду имали неколико састанака у Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Први састанак је одржан 15. априла 2015. године на ком су били госпођа Михајловић и господин Вулин, госпођа Дамњановић, државни секретар у Министарству грађевинарства, и господин Станковић, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Ту смо договарали да је заиста дошло вријеме да се та неправда исправи и ја сам поздравио реченицу да су госпођа Михајловић и господин Вулин рекли да сматрају да то питање треба коначно ријешити и омогућити тим људима право откупа тих 530 станова.

Договорено је да се одржи други састанак на коме ће бити позвани представници свих седам локалних самоуправа и тај састанак је заиста одржан 14 дана касније, 29. априла 2015. године, гдје је било неколико градоначелника или замјеника градоначелника или начелника градских и општинских управа. Ту је био присутан господин Вулин, а у име Министарства грађевинарства је била присутна госпођа Дамњановић. Ту је, такође, констатовано да је потребно да се формира једна радна група која ће припремити ријешење овог проблема у наредном периоду.

Одржан је трећи састанак септембра 2015. године, шест мјесеци касније. На том састанку је била госпођа Дамњановић, значи, по трећи пут, гдје смо такође разговарали како технички да то питање ријешимо.

Тада је настала пауза од годину дана и разговори су настављени октобра ове године када је одржан четврти састанак, где је опет била присутна госпођа Дамњановић и госпођа или госпођица Атанацковић, гдје смо такође на ту тему разговарали и констатовали да то питање једино можемо да рјешимо доношењем једног закључка. Тај закључак ће припремити Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Треба да прође Секретаријат за законодавство, да дође на Владу, да га усвоји Влада и да суштина тога закључка буде, да се на 530 корисника СИРП програма примјени Закон о избјеглицама, да се поред ових 3.000 породица, на које се примјењује Закон о избјеглицама, примјени и на ових 530 породица. Очекујем у наредном периоду да ће бити усвојен закључак и да ће то питање бити ријешено.

Само бих желио још неколико ствари да кажем. Од ових 3.000 породица, такође, имамо проблем да један дио тих породица не може да откупи те станове, иако Закон о избјеглицама то дозвољава. Имамо примјер 18 станара у Панчеву, где Меморандум о разумевању са градом Панчево и немачком организацијом АСБ то дозвољава. Међутим, упућен је допис Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре. Одговор је био неодређен. Људи су огорчени, јер иако им меморандум јасно дозвољава откуп тих станова, они нажалост то не могу да учине.

Такође, имамо неколико случајева у општинама Алибунар, односно Вршац, села Гудурица и Влајковац, гдје се избјегличким породицама онемогућава право да откупе своје стамбене јединице, иако им то Закон о избјеглицама дозвољава.

Ја желим да похвалим посебно, као примјер добре праксе, општину Нови Кнежевац, предсједника општине господина Уверића, и мога колегу народног посланика, господина Радована Јанчића, који су помогли да 100 избјегличких породица на подручју општине Нови Кнежевац, у селима Српски Крстур, Подлокањ и Банатско Аранђелово, добију право откупа по разумним цијенама, по реалним цијенама које важе у тим мјестима. Претходна ДОС-овска власт је нажалост дала цијене које су биле седам-осам пута веће него што су реално цијене у тим селима и које важе и за домаће грађане.

На крају, такође, желим да поменем један велики проблем који се тиче 57 породица од којих је 51 избјегличка и шест породица из реда домаћег становништва, а тиче се станова којима управља државна фирма ДИПОС. Наиме, неколико десетина породица је добило право откупа тих станова јер су то државни станови. Међутим, 57 породица то право нема. То су станови који се налазе у улици Пере Тодоровића 41 стан, у улици Краљевачка 12 станова, улица Браће Грим два стана, Стевана Мусића један стан и Прве Пруге један стан. Ти су станови трошни, ти су станови у лошем стању и мислим да би било добро да Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре помогне да се тај проблем реши и да тих 57 породица добије право откупа тих станова под повољним условима.

Ја ћу на крају због недостатка времена завршити своје излагање. Апелујем на госпођу Михајловић и на Министарство да помогну да сви ови проблеми које сам у кратким цртама изнио буду ријешени у разумном временском року. На крају, желим да кажем да ћу у дану за гласање гласати и за овај закон и за друге законе из овога сета. Захваљујем.

Одговор министарке Зоране Михајловић

Господине Линта, хвала још једном што стављамо ову врло важну тему и о њој разговарамо. Јесмо неколико пута смо се састајали и везано за 530 корисника, али оно што јесте проблем неколико пута смо о томе разговарали и без обзира на сву нашу добру вољу да омогућимо, дакле, да се откупе ти станови, донатор просто не дозвољава да ти станови буду откупљени, него инсистира да имамо искључиво само закуп.

Донатор је иначе Италијанска влада, ми смо неколико пута контактирали Италијанску владу. Међутим, у том смислу нисмо наишли на могућност да се ти станови откупе. Оно што евентуално, можда постоји као могућност о којој треба да разговарамо, а да видимо како, јесте евентуално стамбена подршка, па да видимо други начин да рјешимо питање 530 корисника.

Што се тиче Панчева, ја заиста не знам за тај допис, ево сада сам овде разговарала, видећемо, па ћемо сјести за сто и у том смислу разговарати. А када говоримо о ДИПОС-у, поново упућујем на републичку Дирекцију за имовину, а ако је потребно неко посредовање, већ заједнички да сједнемо по теми Панчева, рецимо и ово је, можемо то увијек урадити и надам се у неком року, бар један дио овога што се толико година чека, покушати и успети да рјешимо. То је све што ја могу сада да кажем. Хвала.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк