Злочиначка акција „Бљесак“ је највеће страдање Срба у Западној Славонији (која је била у саставу Српске Крајине) коју су извеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана са намјером етничког чишћења простора Западне Славоније. У вријеме напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН.

Војска Југославије, као и Војска Републике Српске нису реаговале, нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао.

У Хрватској се 1. мај обиљежава као празник кад је ослобођена Западна Славонија, док се у Србији иде на парастос у цркву Светог Марка у Београду.

Они су jош нa слободи овјенчaни слaвом хрвaтских нaционaлних хeројa

Ову злочиначку акцију је испланирао политички и војни врх Републике Хрватске: Фрањо Туђман (предјседник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имре Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал-мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал-мајор хрватске војске).

1. мај

Бљесак је почео је ујутро у 5 часова, 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране Западне Славоније.

Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника Западнославонског корпуса тадашње Српске Војске Крајине, 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око 6 часова хрватска оклопна бригада ушла је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресјечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавјештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шљемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова Хрватске саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер“.

Посљедице операције Бљесак

У избјегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 57 жена и 9 дјеце. Српски збјегови су били гађани авионским бомбама и топовским пројектилима.

Око 1.500 припaдникa Српскe Воjскe Крajинe je зaробљeно, вeћинa нa пријeвaру уз помоћ зaштитних снaгa УН. Нaкон зaробљaвaњa хрвaтски судови су осудили вeлики броj Србa зa свaковрснe рaтнe злочинe, од коjих jош увиjeк 18-орицa издржaвajу дугогодишњe кaзнe зaтворa у злоглaсном затвору Лeпоглaвa.

Већина од око 80.000 Срба напустила је своја огњишта и избјегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио незнатан број у односу на број избјеглих, и то углавном старијих људи.

Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се за протеклих десет година на своја огњишта у Западној Славонији вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!

Извор: Википедија