Илија Миљковић, добитник плакете за личност године за рекордно добровољно давање крви на територији општине Инђија

ХУМАНИСТА У СВАКОМ ПОГЛЕДУ


Поред тога што је 131 пут дао крв и тим чином многима помогао у њиховим најкритичнијим тренуцима, а некима и живот спасио, Илија Миљковић је своју хуманост показао и доказао приликом доласка избјеглица на простор Републике Србије. Од 1991. године, када је у свом стану у Београду смјестио велики број прогнаника из Хрватске,  до „Олује“ 1995. gодине, помогао је огромном броју људи које је ратни вихор одувао са њихових огњишта. Међу њима и најближу родбину из села Кољана поред Врлике, у Далматинској загори.



Сличну судбину прошао је и сам, једино што њега није ратна ситуација довела у Србију, већ немогућност преживљавања у кршевитим предјелима испод Динаре. Тамо је као дијете похађао основну школу у селу Јежевић, неколико километара удаљеном од родних Кољана, када га је задесила породична несрећа и његов отац остао без ноге.

 

БОРАЦ


Тешко је отац могао даље издржавати многобројну породицу и свјестан тога давне 1965. године, као голобради дјечак, Илија се са ујаком кренуо на пут неизвјесности у потрази са бољим животом.

„ Након неколико мјесеци проведених са ујаком, ријешио сам да се осамосталим. Са отпада сам узео астал, столице, виљушке , тањире. Ципеле сам купио први пут од крваво зарађене наднице. Радио сам тешке земљорадничке послове, касније на грађевини, а истовремено увече ишао у вечерњу школу са много старијим од себе. Са седамнаест година сам завршио школу, започео тапетарски занат и са успјехом га завршио. Уз то сам из Далмације довео сестру, старијег брата, па млађег брата, истргнуо их из оног беспућа и хвала богу, сви смо постали своји људи”, почиње причу Илија, у свом дворишту у Инђији, испод крошње дрвета, исте онакве каква је красила предкућу  у родном селу.

Исто дрво испред куће у Инђији и породичне у селу Кољани

Недуго затим је одслужио војску, завршио курс за десетара, што се послије показало пресудним, у наставку његове животне приче и одабиру занимања.

„Био сам добар војник, а тапетарска школа ми је помогла јер сам могао да радим и неке ствари по касарни. Сисак, гдје сам одслужио читав војни рок, памтим по двије ствари тј. по дешавањима у Чехословачкој 1968. године и првом давању крви. По доласку у Инђију, иако нисам имао радног искуства, на препоруку неких пријатеља, запослио сам се у фирми која се бавила тапацирањем намјештаја. И живот је кренуо на боље. Међутим, пошто ђаво не мирује, код нас у фабрику је дошао нови пословођа, прије тога управник радионице у Казнено-поправном дому Пожега. Није заборавио навике одатле и почео је да шамара људе. Кад је дошао ред на мене, пошто сам се бавио спортом и био изразито јак, бацио сам га на под. Морала је да засједа партијска организација, али ме ипак нису казнили јер сам био у праву, међутим, пословођа је све то добро запамтио и био сам свјестан да морам даље. Тад још нисам знао куда“, наставља увјерљиво Илија своју причу као да се све то јуче дешавало.

 

ПОЛИЦАЈАЦ


Наставио је да ради у фабрици, али и да тражи други посао. Пошто је тадашњи Савезни СУП расписао конкурс за полицајце, Илија се јавио и био примљен. Одмах је обукао униформу, паралелно са службом кренуо у школу, а долазећи у полицијској униформи по документа у старо предузеће, са осмјехом прича Илија, његов некадашњи пословођа се сакрио, плашећи се да ће му се он осветити за онај покушај напада на њега.

„Међутим, све се добро завршило, нисам га ја хтио дирати, имао сам преча посла. У Београду сам касније у МУП-у радио на обезбеђењу СИВ-а, а једно вријеме сам чувао и Титов кабинет, зашто је требало да прођеш многе провјере. Све то вријеме нисам заборавио на породицу, свога оца и Далмацију. Ишао сам доље, обилазио га, помагао му, до његове смрти 1982. године. Мајку сам превео код себе и она је касније умрла код брата када је и он у највећем егзодусу Срба из Крајине стигао на ове просторе, а сигуран сам да је остала у родним Кољанима да би била још жива“, наставља Илија и додаје да је једно вријеме обезбјеђивао и наша дипломатска представништва у Њемачкој.

Редовно је посјећивао оца  и родни крај

Прича да је из Њемачке слао марке оцу за прикључак струје средином осамдесетих, а језеро за хидроелектрану Перуча потопило је читав тај крај 20 година раније. Толико им је требало времена да доведу електрику у села, констатује Илија и додаје да све то није случајно урађено, јер се због тог „политичког“ језера морало иселити 20 хиљада Срба и потопити  манастир Драговић, уз Крку и Крупу један од најстаријих бастиона српства у сјеверној Далмацији.

 

РЕКОРДЕР


Радећи у полицији, Илија је 25 пута давао крв, а одласком у пензију и поновним повратком из Београда у Инђију ова његова активност је интензивирана. Илија је у локалном Црвеном крсту почео редовно да даје крв. Следиле су и медаље, бронзана, сребрна и златна за 50-то, 75-то и 100-то донирање најважније течности на свијету.

“Шта рећи, многе животе сам спасио. Мада смо ми даваоци несвјесни тога. Моја крвна група је Б позитивна, једна од рјеђих. Сјећам се да сам на једном од наших окупљања у некој жарковачкој кафани, сусрео глумца Петра Божовића и још много познатих личности. То су биле својеврсне презентације и промоције добровољног давања крви, пекао се во, а много дивних људи се окупљало тамо. Четири године сам ишао на ова дружења и увијек био рекордер. Пресрећан сам што сам дао крв толико пута, али ми је тешко што не могу давати више, јер сам још релативно здрав. Сад сам навршио 65 година и не дозвољавају ми више да дајем крв, али такав је систем код нас, а у неким земљама се крв даје и до 70 година“, сјетно рече, с видљивом тугом на лицу, на крају разговора,  Илија Миљковић, кршни Крајишник који никада није заборавио, ко је и одакле је. Човјек за примјер младима чије људске врлине превазилазе данашње поимање живота.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ



ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ ИНЂИЈЕ


За свој допринос у хумнитарном раду 2009. одине локална РТВ Инђија додјелила му је Плакету за личност године општине Инђија за рекордно добровољно давање крви на подручју ове општине. Жао му је што тада није имао подршку Општинске организације Црвеног крста Инђије, али истовременодраго драго што је шира заједница то примјетила. Када су медијске промоције у питању каже да се  радо сјећа свог 120-ог пута давања крви на Тргу републике у Београду, о чему је писала Политика, снимале многе телевизије. Посљедњи 131 пут овјековјечила је РТВ Војводина.

Плакета и медаље за рекордно давање крви у општни Инђија