Комеморација за жртве Олује у Мокром Пољу

Дан уочи обележавања 23. годишњице „ Олује“, у Мокром Пољу недалеко од Книна, служен је парастос за све пострадале српске жртве у овом селу.Пре самог парастоса, који су у храму Светог Апостола Луке служили свештеници српске православне цркве Епархије далматинске одржана је и дванаеста по реду седница Већа српске националне мањине Шибенско-книнске жупаније, на којој је, након минуте ћутања за све жртве рата, прочитана и 11. изјава сећања коју је издало Српско народно веће из Загреба.

 

Решавањем злочина повратити мир


– На данашњи дан сви се сећамо догађаја од пре 23 године када је српски народ био приморан да оде са својих огњишта. Дванаеста седница мањинског жупанијског већа одржана је само са једном тачком дневног реда где смо прочитали изјаву сећања СНВ-а на та догађања. Мислим да је након 23 године коначно дошло време да се пронађу и казне починиоци злочина, али узевши у обзир садашње понашање представника власти према српској заједници, тешко је рећи да ли то можемо и очекивати у скоријој будућности. Сетимо се само Варивода и Гошића за које су починиоци злочина пронађени, а оптужница поништена из неких формалних разлога. Проналаском починитеља злочина, пронашли би се налогодавци а они су били још већи злочинци -каже председник Већа српске националне мањине Шибенско–книнске жупаније Борислав Шарић.

Решавањем злочина са обе стране , без поделе, коначно би се вратио мир на ове просторе, сматра Шарић.

 

О злочинима се систематски ћути


Након служења парастоса за пострадале у „Олуји“, положене су руже испред спомен плоче постављене за девет убијених Мокропољаца, а присутнима се обратила Анета Лалић испред Српског народног већа.

– У име СНВ-а и удружења породица „Против заборава“ захваљујем свима вама који сте данас дошли. Дуги низ година унатраг, на различитим местима где су се догодили злочини над српским цивилним становништвом у „ Олуји“ и месецима након ње, врше се комеморације како би се стекао утисак којег немамо у јавности а то је, да су злочини били дисперзирани, да нису били случајни и да се о њима и данас ћути врло систематски и врло истрајно. О судским процесима над људима који су те злочине починили да и не говоримо. Чак и када се ради о Мокром Пољу у којем се налазимо, и злочинима овде почињеним – рекла је Лалић.

 

Сећања на убијене не смеју избледети


Испред српске заједнице породицама жртава присутнима на комеморацији обратио се и саборски заступник из редова СДСС-а Борис Милошевић. Он је истакао како је комеморација у Мокром Пољу израз потребе да се на миран и достојанствен начин обележи страдање српског народа за време „ Олује“ али и свих жртава страдалих у периоду од 1991 до 1995 године.

– Није лако наћи речи за описати осећај туге када се сетимо егзодуса, километарских колона, људи у тим колонама и њихове страхове и надања шта их чека и хоће ли преживети. Тешко је и болно присећање на оне који су остали а поготово на оне који су убијени на свом родном прагу. Они су били криви само зато што су остали – рекао је Милошевић.

Он је са овог места послао три поруке.

– Прва порука је да памтимо своје жртве, али да прихватимо и признамо жртве других. Нама је памтити лако јер су нам сећања свежа и морамо се окупљати да она не избледе. Друга порука је да останемо на овим подручјима друштвено, економски и политички. Да се чује наша песма, да радимо у овој земљи у којој постојимо столећима и коју су нам оставили наши дедови. Чак и они који овде не живе, имају своје корене одавде и ово је и њихова земља, наша држава. Морамо се борити против неправде, дискриминације и понижења и не смемо погнути главу јер се не боримо само за себе већ за читаво друштво којег смо део. И трећа порука би била да свако од нас, својим примером, сведочи културу мира, да својим доприносом гради друштво мира, толеранције и дијалога. Да се најзад прекине спирала мржње како се злочини који су се догодили на овом месту, па и у протеклим ратовима више не би поновили – закључио је Милошевић.

Међу неколико десетина окупљених у Мокром Пољу биле су и породице жртава. Иако нерадо причају о осећањима и успоменама које их вежу за овај датум, свакодневно се сећају оних без којих живе више од две деценије након рата.

 

Ћерка није ни упамтила оца


Мирјана Бједов у „Олуји“ је изгубила супруга. Он је убијен на Динари, верујући да брани свој дом, породицу и тада осмомесечну ћеркицу. Нађен је десет година касније и након идентификације у Бањалуци, сахрањен у породичној гробници у Новој Пазови.

– Након десетогодишње потраге за његовим остацима, још годину дана смо чекали резултате ДНК анализе која је рађена у Лондону како би га сахранили, коначно знали где почива. Уз њега, тада, идентификована су још њих тројица : Живко Стјеља, Зоран Кнежевић и Божидар Чеко. Године су прошле, али бол остаје. Моја ћерка сада је одрасла особа, али оца јој нико није могао и не може заменити. Спокојна сам што, за разлику од других, знам где је сахрањен и што моје дете зна где оцу свећу да запали – кроз јецаје једва изговара Мирјана.

Данас су јој, каже, осећања помешана, воли доћи у село у којем се родила она, њен супруг и ћерка коју су чекали пуних седам година, али јој је још теже кад зна какав би живот баш у том селу имало њено дете да је расло уз свог оца. Две године је, додаје, испратила сваку размену заробљеника надајући се да је и њен Дражен међу њима.

За разлику од Маријанине ћерке Драгане, која оца није ни запамтила, Јованка Бабић живи са сећањима на оно што се догодило у њеној кући другог дана након „Олује“ када јој је убијена полупокретна свекрва.

– Ни након оволико година злочинци нису пронађени. Знамо да је ту била војска, да су тада сви ови људи који су остали убијени и спаљени, али ни на кога не можемо показати прстом. Биле су то невине жртве, већином жене које су веровале да као цивили нису ни за шта криве. И данас постоји сведок који је био присутан када је војска ушла у двориште и када су пуцали, који је чуо једног од њих, који је ишао за злочинцем, како је викао :“Човече, шта уради уби жену невину“ То је показатељ да су злочине чинили појединци, а те појединце треба осудити за то што су радили – закључује Јованка.

Убиства деветоро цивила у Мокром Пољу започела су 6. августа током акције „Олуја“ и наставила се након завршетка војног деловања. Злочини до данас нису процесуирани.

Извор: Срби.хр

Нема коментара

Напишите коментар