МАЈА КОЛУНЏИЈА ЗОРОЕ РОЂЕНА JE 5. АВГУСТА У КНИНУ: Пунољетство сам дочекала на Петровачкој цести….

Сваки мој рођендан пада на годишњицу Олује и милион пута сам се питала зашто се нисам родила неког другог дана

(Овај текст је први пут на порталу СХ објављен 25. марта 2017. године)

Српска глумица Маја Колунџија Зорое спада у ред оних Срба којима су сталне сеобе у великој мјери одредиле живот не хајући за њене животне планове. Рођена је у Книну 5. августа 1977. године. Академију драмских умјетности завршила је у Приштини, живи у Београду, а ради у Бањалуци. Кад испише најосновније личне податке, све дјелује тако необично, а заправо открива њен живот коме никад нису недостајала искушења. Како сама каже, одрастање у Колунџијама које су од Книна удаљене свега 4 километра пожељела би свакоме кога воли.

– У Далматинској загори нормално је да дијете које је навршило 5-6 година буде способно за самосталан живот. Већ тада постајеш мали човјек који има своје обавезе и проналази продуктивну улогу у породици у којој одраста. Добро познаје које су обавезе у штали, кад је вријеме да се залива поврће. Одраста у природи и живи њене законе, за разлику од данашње генерације дјеце која крену у школу, а не знају да вежу пертле или сами обришу нос.

Да ли то значи да дјеца у Далмацији нису имала времена за играње?
– Дијете је имало дневну обавезу да заврши одређени посао у домаћинству који је сходан његовом узрасту. Чим заврши обавезу, иде на играње. Дакле, растеш уз свијест да си користан и да треба својим радом да допринесеш животу породице. Међутим, мислим да је то одличан пут и да на такав начин одрастања израстају људи који су и физички и ментално здрави и своји. Данас као мајка могу казати да бих вољела да су и моја дјеца одрасла на такав начин.

Какав је био састав тадашњих житеља Колунџија?
– У тадашње вријеме људи су ишли прије подне на своје административне државне или неке друге послове, а поподне и викендом би се бавили пољопривредом. Међу њима било је и професора и љекара, службеника, официра, полицајаца, итд., који су стизали да заврше обавезе на послу и код куће, па још и да изађу до позоришта, биоскопа, кафане. За разлику од данашњих друштвених мрежа, они су имали реалан друштвени живот.

Каква је природа тог краја?
– На книнском подручју тече седам ријека и рјечица, и то Крка, њезине притоке: Бутижница (Брзица), Орашница, Косовчица и Крчић и притоке Бутижнице; Радљевац и Марчинковац. У котлини окруженој планинама која нема индустријских загађења и у којој заиста човјек дише пуним плућима.

Ишли сте у школу у Книн. Да ли је у оно вријеме било међунационалних тензија?
– До самог почетка рата нисам уопште имала свијест о нацији нити сам тако васпитана. Знала сам да нам је слава Свети Никола и да је гробље Жагровић старо скоро 700 година. Знало се да се у Доњим Жагровићима сахрањују Рашковићи, Колунџије, Бијеље и Динићи, а у Горњим Зеленбабе, Мартићи, Рашуе, Дмитровићи…

Постоји ли нека ситуација коју сте могли препознати као упозорење прије ратних дешавања?
– Када смо пред сам почетак рата ишли на екскурзију по хрватским острвима, добила сам савјет другарице рођене у мјешовитом браку да је најбоље да никоме не говоримо одакле долазимо. За мене је то у том тренутку био шок. Што бих ја ћутала да сам из Книна и шта Книну фали да га се срамим? Друга ситуација је била када сам послије неког ТВ дневника питала тату: „Је ли да да код нас неће бити рата?”. Отац је само завртио главом и изустио: „Код нас баш хоће!”

Рођендан у лику мајке Јаге Јерковић
– Сваки мој рођендан пада на годишњицу Олује и милион пута сам се питала зашто се нисам родила неког другог дана. Размишљајући о тој чињеници прошла сам разне фазе. Од тога да се никоме нисам јављала на рођендан, јер како славити дан у коме је мој народ страдао, па до тога да је баш добро што ми је рођендан тога дана јер преко медија могу увијек подсјетити људе на те страшне догађаје. Памтићу овогодишњи рођендан који сам провела у Сава центру играјући мајку Јагу Јерковић, која у рату губи своја два сина. Свака мајка која је изгубила дијете у рату може се наћи у тој улози. Ту улогу сам доживјела као искушење и мислим да сам бол мајке успјела вјерно пренијети на сцену.

Какав је био живот у Книну током самог рата?
– Временом се навикнеш на бомбе, пуцњеве, маскирне униформе, а како си на селу, не брине те много ни што нема ништа да се купи. У том периоду ишла сам у средњу школу, па се дешавало да на часу хемије лијепимо селотејп и изолир траке по прозорима како бисмо спријечили да се у случају експлозије стакло не распрсне посвуда. Са ове дистанце све то звучи ненормално, али човјек се прилагођава свим условима. Сам Книн није био на линији ратних дејстава и не може се мјерити са линијом фронта. С обзиром на то да је Книн био и престоница тадашње РСК, нормално је било да се ту доводе и мртви и рањени, али исто тако нормално је да имаш потребу нормалног живота и жељу да изађеш, прошеташ…

Освануо је 4. август. Шта се тог јутра дешавало са Вама и Вашом породицом?
– Освануо је црни петак. Пробудило нас је бомбардовање, али смо живјели у увјерењу да је пролазно. Као и сваког дана замијесили смо хљеб и ставили у рерну. Касније је прича о полупеченом хљебу постала дио мене. Парадокс је што смо кућу закључали, чак провјеравали да то не заборавимо, сјели у камион и отишли.

Пунољетство сте дочекали у избјегличкој колони?
– Улазак у зрело доба увијек је било посебно, али… Тог дана једино се размишљало како сачувати живу главу. Јутро смо дочекали у Мартин Броду, а онда нас је дочекала Петровачка цеста. Негдје током дана сам се сјетила да ми је рођендан, али у таквим околностима то нико није ни поменуо. Спавали смо те вечери под ведрим небом са осјећајем немоћи. Свако са својим мислима, тугом, бригом… И колико год да смо некад свједоци да на свијету нема правде, увјерена сам да ће Крајишници кад тад добити на овом или небеском животу надокнаду за сву патњу.

Гдје сте се упутили кад сте стигли у Србију?
– Кад смо кренули од куће рачунајући да нећемо ићи толико далеко, у камион смо убацили ствари за шуму. Углавном неке ствари које су биле мање вриједне. Отац се вратио и узео пршут, да се нађе ако затреба за храну. И у Београду сцена као из Кустиних филмова. Стигли смо до тетке на Чукаричку падину, људи се окупили и гледају трошни камион из кога излазимо уморни, неиспавани и прашњави, корачамо по београдском асфалту носећи огромни величанствени пршут, живот иде даље… За генерацију мојих родитеља то је била катастрофа. Ријеч је о домаћинима који су тамо све стекли, а онда преко ноћи све изгубили и сад је требало не само изнова створити дом, већ пренијети коријене. За многе је то било превише.

Kако сте се Ви привикли у новонасталим околностима. Гдје сте завршили школу?
– У Книну сам завршила три године гимназије, а онда смо се преслили у викендицу маминог стрица у Обреновцу, гдје сам завршила четврту годину гимназије и матурирала. Сад је било 20 година матуре и ја сам имала прославу и у Книну и у Обреновцу, тако да могу рећи да ме је избјеглиштво у том дијелу веомна обогатило.

У Србији у то вријеме ијекавси изговор некима је сметао…?
– Правим људима није. С друге стране, ако сви воле да слушају Здравка Чолића, онда је излишно ијекавски изговор коментарисати. Приватно сам увијек причала на ијекавском, а за потребе посла, како захтијева режија.

Кад сте се и како одлучили за глуму?
– Још као мала сам говорила да ћу бити глумица, чак и у времену кад нисам имала уопште свијест шта то заправо значи. Ишла сам и у драмску секцију у основној школи, али ту се нисам баш прославила. У средњој школи је већ била друга прича. Имали смо и нека гостовања. Кријући од родитеља након завршене гимназије отишла сам у Приштину и без проблема уписала глуму. Међутим, ни ту ми се није дало да мирујем, завршила сам прве двије године, а онда је стигло бомбардовање, па сам трећу и четврту годину завршила на београдској Академији.

Како сте онда након Книна, Београда, Приштине дошли до посла у Бањалуци?
– Још као студент имала сам ангажмане у Бањалуци и тако сам тамо након дипломирања постала члан ансамбла Народног позоришта РС у Бањалуци.

Колико је тешко организовати живот живећи у Београду, а радећи у Бањалуци?
– Сваког од нас прате животна искушења. Удала сам се 2006. године и мајка сам двоје дјеце. Није лако функционисати, али борим се. У Бањалуци је заиста дивно, тај менталитет ми је близак. Опет породични живот у Београду тражи максималну посвећеност и искрено се надам да ће се наћи неко практично рјешење. У животу ништа није случајно.

Tрифко Ћоровић / Српско коло


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк