Милан Узелац замјеник начелника општине Удбина (Лика): Скоро да немамо незапослених

„Гледајући општине у којима су Срби прије рата били већина, ми данас слободно можемо истаћи да смо, прије свега, по броју запослених, али и активним учешћем у власти, у огромној предности у односу на њих. Наравно, није то оно вријеме када је овдје било запослено 1200 људи, али не треба заборавити да је Удбина тада имала 4300 Срба, 300 Хрвата и неколико десетина осталих. Данас, кад нас је реално овдје настањено око 1200 људи, бројка од 430 запослених је огромна, а вриједно је истаћи да на бироу за запошљавање број оних који траже посао је врло мали и не прелази цифру од  50–ак лица која би, готово сам сигуран, уз мало добре воље, врло лако могла доћи до свог радног мјеста“, не без поноса сумира резултате рада досадашњих општинских власти Милан Узелац, свјестан да је данас у српским крајевима најтеже доћи до посла, а самим тим и остати и опстати на овим опустошеним личким просторима.

ЗГРАДА ОПШТИНЕ

Међутим, није било лако остварити овакав успјех. Мало је ко могао и да сања да ће након формирања општине Удбина 1997. године, када на њеном простору готово да није било српског живља, поготово након чињенице да је ХДЗ у првом скупштинском сазиву имао свог начелника и свих 11 вијећника, данас, након 20 година,  број Хрвата и Срба бити подједнак, око шест стотина, и да ће се некада развијена привреда подићи из пепела.

 

БОРБА ЗА ПОВРАТАК И ВЛАСТ


Враћајући се на ове просторе Срби су имали два циља, да повратак буде што масовнији и да самим тим могу да формирају општинску власт.

„Све је заправо кренуло нашим убрзаним повратком 1998-1999. године и то углавном у сеоске средине. До избора 2001. године, Срби нису постали већинска популација у општини, али захваљјући расцјепу између хрватских странака, освојили су општинску власт 2001. године и добили свог начелника. Тада је Станко Момчиловић постао начелник општине, а побједила је Српска народна странка. Тиме је омогућен лакши повратак онима који су тада одлучили да дођу и сам повратак имао је тенденцију раста све до краја 2003. године. Управо, захваљујући томе, на изборима 2005. године, непосредно када је готово цјелокупно чланство Српске народне странке, колективно прешло у ССДС, поново смо освојили власт у наредном мандату и то је трајало до 2009. године. Прије ових других избора, када сам се и сам вратио, посла је било много. Радило се и по 10-12 сати, али као што сам рекао на почетку разговора, уз све тешкоће које смо имали, успјеси нису изостали“, прича нам овај млади амбициозни човјек који је прихватио позив тадашњег начелника Момчиловића и вратио се у родно мјесто.



Мада је по посљедњем попису из 2011. године Срба било 51 проценат, а Хрвата 47 посто, Узелац сматра да то стање не одговара садашњим приликама

„Реално сматрам да то није право стање. Нас и Хрвата има подједнако око 600, док је 30-40 лица других националности. Већина Срба живи у селима и углавном су то, нажалост, старачка домаћинства. Хрвати су стационирани у самој Удбини и има их ту много више од нас. Они су насељени и из других крајева Хрватске, али већином из Босне. Углавном из околине Бихаћа, Бања Луке, а највише из Травника и Какња. Било их је на почетку већи број, али и они полако одлазе, најчешће у земље Европске уније. Наш проблем је биолошки. Старачка домаћинства лагано изумиру, младих има мало. Можда је најбољи показатељ томе да од 90 ученика колико их има у основној школи на Удбини, само су 10-ак дјеца српске националности“, износи Узелац, најновије бројчане показатеље.

СТАНКО МОМЧИЛОВИЋ ПРВИ СРПСКИ НАЧЕЛНИК ОПШТИНЕ УДБИНА

 

ПРИНЦИПИЈЕЛНА КОАЛИЦИЈА


На изборима 2009. године, СДСС је изгубила власт на Удбини и наредне четири године поново је на власти била ХДЗ.

„Сматрајући да тешко можемо да остваримо власт и у наредном периоду, ушли смо у коалцију са ХДЗ и остварили заједничку побједу. Слично смо урадили и на прољећним изборима ове године. Постигли смо један џентлменски договор да идемо на истој листи за начелника и замјеника начелника општине у коaлицији са њима, а за општинско вијеће је ишао свако посебно. Договорено је да њихов кандидат буде начелник општине, а да ми, осим замјеника начелника, добијемо мјесто предсједника вијећа, а они његовог замјеника. На изборе је изашло 900 људи, СДСС је имао 390 гласова или 41 посто, ХДЗ 290 гласова, док су њихови независни и крајње десничарски кандидати добили 150 гласова. Испоставило се да је ова наша процјена била добра, јер сами не бисмо могли доћи на власт. Ово је била једна од најубједљивијих побједа у овом дијелу Лике. Начелник општине постао је Јосип Сеучек (31), инжењер дрвне индустрије  родом из Загреба, нормалан и неоптерећен човјек који је раније радио у пилани и представља умјерену струју ХДЗ-а.  Кад су завршени избори испоштовали смо договорено. Наших пет гласова у вијећу и њихова четири били су довољни да изгласамо да предсједник општинског вијећа буде Слободан Бјелобаба, представник СДСС-а, а његов замјеник је кандидат ХДЗ-а. Договорно функционишемо, не дотичемо се тема типа Блајбурга, Јасеновца, такав је и био договор, а све снаге смо усмјерили на побољшању развоја локалне самоуправе што је и једнима и другима приоритет“, закључује Узелац причу о изборима, странкама и отвара ново поглавље, развој Удбине, прије свега, кроз привредне активности.

ОПШТИНСКА ВИЈЕЋНИЦА

 

ДРВОПРЕРАЂИВАЧИ ВОДЕЋИ ПРИВРЕДНИЦИ


„Прије овог несретног рата, Удбина је имала 1200 запослених радника, а то су бројке о којима можемо само сањати. Важно је рећи да су готово сви производни погони који су радили прије рата и сада у функцији. То је незамисливо у нашој регији, јер у осталим сусједним српским мјестима Грачацу, Србу, Доњем Лапцу, Кореници, фактички нема прозводних радних мјеста, нити фабричких димњака. Сада пилана, умјесто ранијих 200, броји између 65 -70 запослених. Власници пилане су Ријечани, а њихова фирма „Цедар“ је највећи извозник буковине у Хрватској. Полупроизводи који се овдје претварају из сировог дрвета, сто посто се извозе у иностранство. Поред ове пилане, налази се још једна мања која запошљава десетак људи. У обе пилане равномјерно су распоређени Хрвати и Срби и не гледа се ко је које националности, већ је битно какав је ко радник“, са доста оптимизма износи ове податке Узелац, посебно наглашавајући да је просјечна плата у овој већој пилани између 600-700 евра за обичног радника, док за стручна лица та бројка прелази и хиљаду евра.

Кад је у питању прерада дрвета једна фирма ипак одскаче од осталих.

„Ради се о предузећу „ Модератор“ која од 2012. године,  производи и продаје пелет. Годишња производња је 40 хиљада тона и комплетан асортиман се пласира на тржиште Хрватске, Италије, Аустрије и Словеније. У сезони, када је овај производ највише тражен, испред капија стоји 40-50 шлепера чекајући на утовар. Фирма запошљава 40 људи, а осим пелета, ова фирма  секундарно производи и електричну енергију и у договору са Електропривредом она се директно дистрибуира у електроенергетски систем, па нема губитака топлотне енергије. Наравно, овдје су и плате највише“, констатује замјеник начелника Општине Удбина и да када је дрвни комплекс у питању, никако не треба из вида испустити Шумарију гдје неколико десетина радника прима пристојне плате за услове ове локалне самуправе.

 

ФАРМЕ И ЕКОЛОШКА ПРОИЗВОДЊА


„На подручју општине имамо велики број пољопривредних фарми, од којих пет, шест, имају и до десетак запослених радника. Ми смо уступили и општинску земљу како бисмо доприњели развоју сточарства и пољопривреде које је увијек у овим крајевима имало прођу. И данас ријетко који повратник, па био он и старије доби, нема, како ми Личани волимо рећи, своје „благо“. Било да су у питању краве или овце, а многи од њих имају и једно и друго у мањем броју, наравно. Многи од њих су искористили и потицаје који су финансирани из републичких извора. То се овдје зове ОПГ (Обитељско пољопривредно господарство) и није га компликовано основати. Скупиш документацију, одеш у агенцију, пријавиш да узгајаш одређен број стоке или обрађујеш тачно одређену површину земље. Постоје законски минимуми и наши људи су то врло лијепо искористили. Желио бих да напоменем да се ради о доста великим цифрама за наше услове, а куриозитет је да имамо 56 регистрованих еколошких произвођача.  Зна се колико се у посљедње вријеме форсира та еколошка прича, а оно што је за наше људе добро је то да су и потицаји већи ако се бавиш на примјер, производњом здраве хране“ разјашњава нам Узелац, неке појмове са којима се први пут срећемо. Један од инвеститора је спреман да уложи у изградњу силоса на Крбавском пољу. То би био велики потицај за оне људе које би се опредјелили да се баве пољопривредном производњом. Имали би гдје осушити и ускладиштити своје производе и не би их морали одмах продавати, већ сачекати неку бољу цијену.

„Први пут се сусрећемо и са тим да се у Лици производи дуван. Сировине се довозе из других крајева Хрватске и Босне и Херцеговине, а предузеће „ Дуванка“ запошљава десетак радника са релативно добрим примањима“, наводи Узелац.

Дода ли се томе да већина запослених радника у привреди, али и друштвеним дјелатностима, прије свих Срби који живе на селима, исто као и прије ратних догађања, по доласку са посла обрађују своје окућнице, имају понеко грло стоке, свиње, кокошке, па када се то све сабере приходи су реално много већи од оних радника који живе у урбаним дијеловима општине.

 

ТУРИЗАМ ЈЕ ЗА САДА НЕИСКОРИШЋЕН ПОТЕНЦИЈАЛ


И ту се не завршавају сви потенцијали ове мале релативно развијене општине. Туризам је једна од њих , нажалост не претјерано успјешан за сада, али постоје сви услови да се и ту постигну одеђени позитивни помаци.



„ Морам да истакнем да смо ту заказали, али што наш народ каже никад није касно. Ми се налазимо на 45 километара од Плитвичких језера, а неки километар више од мора. То је идеално за транзитни туризам и на том пољу су учињени мали, али конкретни кораци. Оно чиме и можемо да конкуришемо је нижа цијена у односу на оне који издају собе или имају апартмане у близини Плитвичких језера и мора. Неки људи су видјели и ту своју шансу. Тако да у Висућу имамо човјека који је направио бунгалове и издаје их, у Бунићу се једна жена доста добро бави овим послом, а имењак нашег познатог атлетичара, а сада атлетског стручњака, Дане Корица, има пет апартмана која су у љетној сезони углавном пуни. Досељеник из Босне има шест апартмана, а добар примјер је и сарадња једног од наших грађана који је склопио уговор са Коњичким клубом из Сплита. Он се налази на њиховој рути и има опремљену кућу за људе и шталу за коње, тако да од тог обрта има реалну корист. Опет, све је то мало, имајући у виду природне љепоте Лаудоновог гаја, који има статус Парк шуме и налази се поред села Шаламунић.  Обухваћа површину од 33 хектара, а у парку се налази 600 храстових стабала, старих око 250 година. Ова шума представља историјску вриједност и примјер успјешног пошумљавања са сврхом заустављања ширења живог пијеска. За њен настанак заслужан је француски генерал Лаудон по коме је и добио име. Лаудонов гај је законски заштићен још од 1960. године као парк шума. Каменско – Бијели потоци, осим што су заштићени као природни крајолици одлуком Сабора РХ, проглашени су и спомен подручјем. Њих дијелимо са Општином Доњи Лапац и такође представљају велики туристички потенцијал. Удбина има и аеродром, али њиме тренутно управља Министарство обране, што не значи да се у некој ближој будућности не би могао користити дијелом и као цивилни. Све су то туристички потенцијални и они морају бити боље искоришћени. Али као за све и за то је потребно вријеме, али и искуство које ми нажалост до сада нисмо имали. Ловни туризам је нешто чиме су се наши људи бавили још прије ових немилих догађаја, а занимљиво је истаћи да имамо осам ловачких удружења која, осим људи из Хрватске, у своја ловишта често угосте и ловце из Италије“, не крије Узелац и оне ствари које би требало више искористити.

 

ИНФРАСТРУКТУРА НА ЗАВИДНОМ НИВОУ


Нама је овдје највећи проблем вода, поготово што је сад сушна година, највећа можда у посљедњих сто година, кад су пресушила врела и извори који никада до сада нису. Треба рећи осим мјеста Удбина, само наших пар села, од укупно 25 ,има водовод. То су Бунић, Дебело Брдо, Фркашић, дио Грабушића, Шаламунић, Подудбина и Удбина, осталих 15 нема воде. Главни разлог томе лежи у чињеници да је већи дио општине смјештен на врло пропусној вапненачкој подлози, док се површинска вода с повременим токовима задржава тек на непропусним стијенама.

То је добрим дијелом због тог географског положаја, ми смо општина која нема ни једног сталног водотока током године. Удбина вуче воду из мјеста удаљеног 24 километра од средишта насеља  и то из Крбавице која се налази у општини Плитвичка Језера. Мислим да је то специфичан случај не само у Хрватској, већ и у Европи. Многа средства су уложена да би то функционисало и за сада то иде доста солидно. Сјећам се кад сам био дијете пола љета нисмо имали воде овдје на Удбини. Сад је сведено на минимум. Ако се деси неки квар пар сати траје, али се све брзо врати у нормалу“, о проблемима са водом, у овом крашком подручју, прича нам замјеник начелника општине, прелазећи на стање са електричном енергијом и телефонском мрежом.

“Када је у питању електро-мрежа одговорно тврдим да све и један становник општине има струју. Имали смо три куће Ману Кораћа из Грабушића, Косу Шијан из Дебелог Брда и Јовицу Радованца из Ребића који нису имали струју, а ово двоје првих ни прије рата. Након што се то није могло ријешити кроз систем електропривреде, заједно са хуманитарном организацјом УНДП, за те три куће набављени су соларни панели преко којих се добија електрична енергија. То  улагање је износило 30 хиљада евра, а укључиле су се општина и жупанија. Општина је потписала уговор да ће да сноси одржавање уређаја, а како су то људи примили најбоље показују позиви на јањетину од тих корисника што је код нас Личана најбољи знак да је овај задатак успјешно приведен крају”, кроз шалу изражава задовољство ових људи Узелац. Додаје да кад је у питању нисконапонска мрежа у селима, због јаке зиме дође до прекида напајања, али то се дешавало и раније, наглашава Узелац, док о телефонској мрежи каже да поред фиксних телефона, посебну погодност представља мобилна телефонија, тако да ријетко ко нема везу са центром Удбине.

„У самом мјесту средили смо девет зграда, тротоаре, стазе у гробљу. Имамо договор са нашим политичким партнерима да колико улажемо у насеље Удбина, гдје живи већинско хрватско становништво, толико улажемо и у наша села. Мјесто се уљепшава, ради се, што је нормално и сваког дана изледа боље. Што се тиче села, то представља проблем јер од њих 25 само Бунић има више од 100 становника. Забрињава да се нека и гасе па тако Ведашић и Клашница тренутно немају становника, а остали пет, десет, двадесет… Поред потицаја о којима сам раније причао опредјелили смо се да се уреде гробља у већини њих. Ограђена са бетонским стубовима, са жичаном оградом, новом капијом. Укупно 40 гробаља је сређено и то није био мали посао. Општинска власт је све те радове финансијски сносила, а годишње од 45 активних , ми сваке године уређујемо њих 25-30.  Десетак уреде мјештани и то се сведе да се у 85-90 процената сређује свако гробље. Сад размишљамо, јер је то стварно мукотрпан и тежак посао, да би увели и неку симболичну гробну накнаду од 10-15 евра по гробном мјесту што би, сигуран сам, 99 посто људи поздравило, како бисмо сва гробља довели у ред какав им припада“, прича о свакодневним активностима замјеник начелника, а како се друга гробља у околним српским срединама одржавају, питајте становнике сусједних општина.

„Ми смо међу првима који су кренули у обнову антифашистичких споменика и плоча и обновљено их је до сада осам. Поред Доњег Лапца који је послије 1995. године изградио споменик за невине жртве Олује,ми смо једини у селу Комић направили спомен плочу, за осам невино побијених наших цивила.

 

ЗДРАВСТВО, ШКОЛСТВО, КУЛТУРА, СПОРТ


СКД „ПРОСВЈЕТА“

С теме на тему дођосмо до оних који су наша свакодневница и без којих тешко може да опстане било која локална самоуправа.

„У Удбини је увијек постојала амбуланта и оно што смо успјели да постигнемо да она и сада ради. Од понедељка до петка у редовном радном времену дежурају лијечник и медицинска сестра, као и стоматолог са својом асистенткињом. То је за оволики број становника сасвим довољно, тим прије, што овдје људи средом могу да ураде и најосновније лабораторијске налазе. Ту се завршава примарна помоћ, а за неке друге специјалистичке прегледе или стационарно лијечење, болесници морају ићи у Медицински центар Госпић. Госпић је удаљен непуних 50 километара и онима који са упутом одлазе тамо исплаћује  се одређена надокнада кроз путни налог. Некако за здравство се веже и активност Црвеног крста, прије свега у добровољном давању крви. Ова хуманитарна организација при повратку је доста добро помогала повратнике у том првом таласу. Сада су средства за рад ове организације доста смањена, али је сарадња са људима који раде у централи у Кореници на високом нивоу“, говори о стању здравствене заштите Милан Узелац, посебно желећи да истакне рад једне друге организације.



„То је организација која пружа помоћ и његу старијим особама, а њен оснивач је општина. Већина новаца за њен рад добија се из републичких извора, а у овај вид помоћи укључено је 5-6 људи који обилазе наше кориснике. Кренули смо од оних најсиромашнијих и најнемоћнијих, па се најмање једном недељно обилази сваки корисник. Таквим људима наши активисти оперу одјећу, постељину, обришу прашину, скувају ручак за неколико дана. Доносе им љекове, нешто што поруче из трговине. Толико су се зближили, као да су им род рођени. Осим тога, општина је у оквиру свог социјалног програма свако домаћинство које има приход испод 200 евра помогла у огријеву. Укупно њих  110 добило је пакете дрва у висини четири кубна метра и довеземо им то бесплатно о нашем трошку. Тако да ми 110, углавном српских кућа, подмиримо са дрвима што људима јако пуно значи. Наша домађинства потроше зими 8-10 кубних метара дрва и ми им фактички дајемо пола, а она друга половина се тада много лакше спреми“, наводи Узелац.

„Што се тиче школства има само једна основна школа која је јако лијепо уређена. Раније сам навео да школа броји 90 ученика,од којих је њих десет српске националности. Наставни кадар 99 посто није одавде. Стижу из Задра и Госпића. Имамо наставу по моделу Ц. То је у ствари допунска настава на српском језику што подразумијева пар сати седмично за дјецу чији се родитељи одлуче за то, а на Удбини сва српска дјеца похађају матерњи језик. Увели смо и православни вјеронаук, прије пар година, на који иде већи број српске дјеце, а држи га парох коренички Никола Малобабић. Дјеца након основне школе иду у средњу школу, у зависности од успјеха. Они набољи у Ријеку, Загреб, док ови „средњи“ ђаци  углавном иду у туристичке смјерове у Кореници, а неки опет изаберу други смјер у Госпићу. У основној школи обезбјеђен је пријевоз за сваког ученика из општинских средстава. Ко заврши средњу иде на факултет опет најчешће Ријека, Загреб. Желим да нагласим да имамо и дјечји вртић и општина га субвенционира са неких 500 хиљада куна годишње. Похађа га 25 дјевојчица и дјечака, а услови су заиста одлични. Три кувана оброка, четири васпитачице се баве њиховим одгојем, а цијена износи по првом дјетету неких 75 евра, док је за друго она 20 процената мања. И овдје немамо адекватан кадар у самом мјесту, па васпитачице долазе из Срба (прелази дневно160 километара), Грачаца, Коренице и само је једна од њих са Удбине“, закључује ову причу Милан Узелац, замјеник начелника општине Удбина, уз опаску да се недостатак кадра осјећа и општинским органима гдје су само он и некадашњи начелник Станко Момчиловић, како их назва, једини „аутохтони“ Удбињани.

Први сусрет са нашим саговорником имали смо у просторијама СКД „ Просвјета“ и реално је да причу о култури и спорту кренемо баш одатле.

„Култура и уопште друштвени живот је нажалост на најлошијем нивоу у  цијелој Лици. Имамо мјеста као Лапац, Грачац гдје на том пољу готово ништа живо не функционише. Ми имамо тај простор у оквиру зграде општине и он нам много  значи, да имамо гдје да се окупимо, а и да свако онај ко дође овдје види ћирилићни натпис са именом наше организације. Прије 15 година, након много труда очистили смо тај простор и у њему се сада налази библиотека са 2-3 хиљаде књига, 40-50 умјетничких слика, клавир из 1880. године дониран из Беча, велики телевизор. На поду се налази паркет и ламинат, гријање плаћа општина која и донира 3,5 хиљаде евра годишње. Ту нам помаже и Вијеће српске националне мањине са 5-6 хиљада евра годишње, што укупно износи десетак хиљада евра. За Преображење СКД „ Просвјета“ пододбор Удбина је била главни организатор запаженог културно-умјетничког програма“, надовезује причу Узелац, поносан на тај дио активности, гдје, како сликовито каже, сви вуку за један штап и Вијеће српске националне мањине, Српска православна црква и СДСС као водећа српска странка.

Ипак, оно што је тужно да данас Удбина нема ни један спортски клуб. НК „Крбава“ је некад била перјаница фудбала у читавој Лици, данас не постоји. Покушало се нешто са малим фудбалом, али то је траљаво завршило. Ништа боље ни теквандо клуб, који је озбиљно почео да ради, а предводило га је двоје Славонаца из Грачаца, али рад је заустављен њиховим одласком у Ирску. Све у свему, са спортским активностима је најмање задовољан МиланУзелац. Надамо се да ће и то кренути, јер ако су успјели покренути привреду, ово се чини много лакшим послом.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

СА НОВИНАРОМ СРПСКОГ КОЛА У ЦЕНТРУ УДБИНЕ

 

ДЕМОГРАФСКИ И ГЕОСТРАТЕГИЈСКИ ПОЛОЖАЈ УДБИНЕ

Удбина је градић у источној Лици и сједиште је од 1997. године новоформиране општине. До рата Удбина је припадала општини Кореница. Налази се у јужном рубу Крбавског поља и лежи на 830 метара надморске висине. Простире се на површини од 683,15 км², а по посљедњем попису ту је живјело 1874 становника. По пространству то је послије Грачаца и Госпића највише распрострањена општина, али и са најмањом густином насељености.  Осим насеља Удбина, општину чине још 25 села и то Брештане, Бунић, Чојлук, Дебело Брдо, Доњи Мекињар, Фркашић, Грабушић, Јагодње, Јошан, Клашњица, Комић, Крбава, Курјак, Мутилић, Ондић, Пећане, Подлапача, Пољице, Ребић, Средња Гора, Сврачково Село, Шаламунић, Толић, Ведашић и Висућ. Удбина има преко десет хиљада хектара обрадивог земљишта и преко 28 хиљада хектара шума. Испод насеља Удбина води магистрални пут Загреб-Сплит, градови од којих је ово мјесто подједнако удаљено (око 180 км), али овај градић директно је, преко Плоче, повезан на ауто пут Загреб-Сплит. Удбина има директну путну везу и са Госпићем, Доњим Лапцем, односно Бихаћем (БиХ), па се она слободно може назвати друмском раскрсницом.

Простор Општине Удбина на сјеверу граничи са општином Плитвичка Језера, на сјевероистоку с Бихаћем (БиХ), на истоку с Доњим Лапцем, на југу са Грачацем, на југозападу с општином Ловинац и на западу с Госпићем.

 

АГРОНОМ У ПОЛИТИЦИ

Милан Узелац је 2004. године у редовном року завршио Пољопривредни факултет у Новом Саду. Живио је са родитељима и сестром у Апатину, гдје је као и већина људи са тог подручја избјегао 1995. године. Након факултета, радио је разне послове ван струке и на позив тадашњег начелника Станка Момчиловића вратио се 2008. године на Удбину, бавећи се референтским пословима у општинској администрацији. Оженио се 2011. године, а супруга му се тада вратила из Београда гдје је завршила вишу стоматолошку школу, а тренутно ради у Кореници. Има двије дјевојчице од шест и четири године, стан у Удбини и породичну очеву кућу у оближњем Ондићу. Члан је ГО ССДС-а и замјеник предсједника Вијећа српске националне мањине у Личко-сењској жупанији.

 

ПОВРАТАК ТРАЖИ ПРЕДУСЛОВЕ

Питали смо на крају разговора Милана Узелца какву поруку може послати расељенима када је повратак у питању.

“То је тешко и одговорно питање. Стала је прича са фондовима за повратак. Ниједна кућа није обновљена већ пет година. Реално, највећу могућност  за повратак види у људима средњих година који су у расељењу у лошој сутуацији. Прво они овдје треба да имају гдје да се врате и био бих најсрећнији када би се у свако од српских села вратили ти људи. У своје куће и на своју земљу. Много лакше би дошли и до посла, али онима којима су куће спаљене тешко је вријеме за повратак и здраворазумски их је незвати. Свако је добродошао и прије него што направи такав корак нека се нама обрати лично овдје у општини. Упознаћемо га са стварним стањем, али крајња одлука биће на њему“, реално расуђује Милан Узелац, замјеник начелника Општине Удбина, наводећи нам примјер да управо ово подручје, због одласка у Њемачку, напушта младић који има 700 евра плату, породичну кућу и 250 оваца.