На Илиндан обиљежено страдања Срба у Шушњару код Санског Моста

Парастосом у цркви Светих апостола Петра и Павла и полагањем вијенаца уз велики православни крст крај масовне гробнице обиљежено је на Илиндан страдања Срба у Шушњару код Санског Моста. Вијенац су између осталих положили и Драган Дивјак и Јово Добријевић, предсједник и потпредсједник Удружења Срба из крајишких општина Федерације БиХ. На Илиндан 1941. године догодио се један у низу усташких злочина над Србима Санског Моста о чему је за Српско коло причао Милан Мићо Стојиновић рођени брат убијеног Петра, који је имао само 19 година када је убијен.

-Мој брат је са осталим убијенима висио 12 дана у парку испред општине, док нису дошли Италијани и наредили да се лешеви склоне. Овдје, у Трамошњи пукла је прва устаничка пушка и прије Беле Цркве у Србији. Тада се није баратало са комунистима који су се послије ставили на чело народа. Нијемци, који су дошли да подрже усташе, су довукли топ и тукли са ријеке Трамошњу. Петар је морао да носи муницију, а после је стрељан код Жељезничког моста, одакле су сви убијени пренешени у парк испред општине. Италијани су се зачудили кад су их видјели да висе па су закопани у Шљункару, а после на Шушњар, прича Мићо.

Предсједник Народне Скупштине Недељко Чубриловић рекао је да на Шушњару могу да стоје само два симбола, православни крст и Давидова звијезда, јер су ту убијани само Срби и Јевреји. Сматра се да је у јамама које су ископане у Шушњару и 40 Јевреја Санског Моста. Заробљене Србе су везане ланцима доводили до Шушњара гдје су биле ископане раке и ту их стрељали. Процењује се да је убијено 5.500 Срба из Санског Моста и околних села. Та бројка је током времена умањивана док је нису спустили на 3.000. Чињеница је да тачан број убијених Срба никада није утврђен. Прича се да и Грмеч крије хиљаде убијених Срба. За то се званично не зна као што се до јуче није знало за 12,5 хиљада убијених у Гаравицама крај Бихаћа или за Стари Брод на реци Дрини гдје је убијено 6.000 Срба источне Босне.

Дјед Славка Чорокала из Подлуга сакрио се са сином, Славковим оцем у кукурузе и тако их спасио сигурне смрти којој није умакло шест чланова Славкове најближе родбине. Јово Добријевић каже да у Црноводама, заселку села Дабра више нема Добријевића. Након страдања у 2. Свјетском рату, уследило је етничко чишћење у грађанском рату деведесетих. Драган Дивјак проналази плочицу са именом свог дједа Мила Дивјака. Међутим, на већини осталих мјеста плочице са именима закопаних у ракама Шушњара су одваљене и однесене, а сам споменик је дјеломично оштећен иако је био обновљен 2003. године.

Отац Ален Марић који је служио парастос рекао је у беседи након литургије да би желио да молитвено окупљање буде још бројније.

-Годинама се окупљамо да обиљежимо стратиште Шушњар, да се заједно помолимо за душе зверски убијених Срба, али треба да будемо и овдје, на литургији, нагласио је Марић.

Дивајак и Добријевић су положили цвијеће и на споменик Првој партизанској болници на Корчаници, а окупљеним је о значају тог мјеста на Грмечу говорио дугогодишњи кустос овог спомен обиљежја Ђуро Тркуља из Лушци Паланке.

-Данас је ово место препуштено пропадању и вандалима, а некада је то била институција која је имала запажено мјесто у његовању традиција Народно-ослободилачког рата. Овај споменик Љубомира Бенковића из Новог Сада, овај пресјечени пупољак који симболише пресјечену младост, посјетило је пола милиона људи. Све је угашено 1992. године, рекао је Тркуља. Према његовим ријечима, у Грмечу је за вријеме постојања Грмечке републике, која је након засједања у Бихаћу (ЗАВНОБИХ) названа Бихаћком, нашло уточиште 100. 000 избјеглица из Лике, Баније Кордуна, Козаре и цијеле босанске Крајине.

Д. Башовић

 

Нема коментара

Напишите коментар