Награда „Бранко Ћопић“ додјељена књижевнику Анђелку Анушићу

По 25. јубиларни пут награда Задужбине Бранка Ћопића за дјела високе умјетничке вриједности додјељења је 8. јуна Анђелку Анушићу за роман „Гласови са границе“.

Жири је у Српској академији науке и уметности (САНУ) у чијем саставу су академик Милосав Тешић (предсједник), дописни члан САНУ Горан Петроћ (потпредсједник) и цијењени академици Матија Бећковић, Душан Ковачевић и Нада Милошевић Ђорђевић једногласно донио одлуку да ј роман Анђелка Анушића „гласови са границе“ заузме истакнуто књижевно мјесто.

Наш пиесник и проповедач, романописац, есејиста и антологичар српске народне поезије, новинар и публициста, овом обимном књигом понире у односе различитих цивилизација и прати политичке интересе великих сила на Балкану. Управо је успио да анализира двовиековну судбину српског народа који се у обие Крајне (у Босанској Крајни и Војној Крајини) иако већински, виековима борио за свој опстанак и идентитет. Захваљујући Анушићу читаоци су покренути на размиљање, отворивши посебно поглавље у српској књижевности.

Анушић је најљепшим рјечима како само он зна, описао захвалност једног писца за овако престижну награду.

„Док стојим пред вама, на овоме, уз Матицу српску најузвиситијем мјесту, осјећам, као да сам на тренутак ушао у ону Башту слезове боје, у наш јединствени чаробни врт сред књижевне васељене. Питате ме какве је боје сљез – откућу вам: он је боје моје данашње радости“, говори Анушић.

Све је у духу и маниру Бранка Ћопића, а ништа мање признање аутору књиге „Гласови са границе“ није приписала ни Нада Милошевић- Ђорђевић.

„Својеврсна споменица, слојевита хроника, стварне историјске догађаје смирено препушта тзв. непознатом хроничару, али и наратору, да би као аманет усвојила приступ из рукописног Дневника (приученог чобанина који је погубио своје стадо), покојног деде Симе, од миља Симана Сужњевића, старином Крнете из Босанске Дубице. Анђелко Анушић оставља љековиту поруку да је искуство прошлости најважнији залог за будућност „, истиче Милошевић- Ђорђевић.

Ово дјело је јединствено књижевноисторијско свједочење о „Олуји“, о мукотрпном путу ка Матици и драматичном прихватању у њој. Вриједно читања сваког појединца, јер је упрво ово биљележење најскорије историје једног народа, а тај народ смо ми.

Пишчев начин мишљења ослоњен је на дубинске слојеве усменог стварања, и говори у прилог важности традиције за очување индентитета и интегритета српског народа, ма на ком простору и у ком времену се он налазио.

И како сам аутор каже, „Да будем оштар на перу… а праведан и непонесен страшћу…“ остављамо места за најискреније мисли о награђеном роману.

Јована Јакшић

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)