НИКО НИКАД КАО НИЋИФОР ДУЧИЋ: Херцеговачки архимандрит који је крварио за своју отаџбину – Србију!

У организацији Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду и Архива СПЦ, у крипти Храма Светог Саве на Врачару одржана је свечана академија и приказана изложба поводом 185. годишњице од рођења архимандрита Нићифора Дучића.

Чини се да се више не рађају Срби попут Требињца који је свој пут у незаборав започео у селу Луг под именом Никола и још у раној младости га промјенио у Нићифор (побједоносац) – име које ће обиљежити његов овоземаљски живот.

За данашње прилике нестварно звучи податак да је архимандрит Дучић критички сагледавао самог себе и због тога пет пута одбијао владичански чин, сматрајући да нема довољно монашке преподобности. Истовремено, Дучић је први написао историју СПЦ, а прославио се и као добровољачки командант српске војске и предсједник Српског Ученог друштва.

Све ово, поткрепљено бројним документима, могло се видјети на изложби “Архимандрит Нићифор Дучић (1832-1900) српски духовник, историчар и устанички вођа” коју је приредио тим врсних историчара мр Радован Пилиповић, др Ненад Идризовић и др Милош Матијевић.

Након што је дјечји хор “Орлићи” из цркве Пресвете Богородице у Батајници под диригентском палицом Јелене Павловић извео химну Светог Саве, присутне је поздравио управник Храма Светог Сава архимандрит Стефан Шарић преносећи поздраве и благослов патријарха српског Иринеја.

ЖАРКО Ј. РАТКОВИЋ: Херцеговина од искона изњедрава људске громаде


Част да отвори изложбу припала је предсједнику Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду Жарку Ј. Ратковићу који је цитирао књижевника Радослава Братића.

– “Неки силник војсковођа, рекао је да на земаљској кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; зими снијегом и ледом окована. И љети и зими – неслана.“ У праву је био тај Братићев силник војсковођа. Али, остао је недоречен. Да ли намерно или не, никад нећемо сазнати. Углавном, није рекао оно најзначајније – да та и таква Херцеговина од искона изњедрава људске громаде, а оне најстаменије у требињској врлети – рекао је Ратковић набрајући имена Светог Василија Острошког, владике Висариона Тврдошког, архимандрита Јоаникија Памучине, архимандрита и војводе Мелентија Перовића, митрополита Серафима Перовића и Леонтија Радуловића, свештеничких породица Стратимировића, Витковића и Даниловића и многих других познатих и признатих божјих посланика.

– Из 19. и са почетка 20. века из Требиња су поникли академици Гаврило Витковић, Ристо и Бета Вукановић, Драго Перовић, Мехмед Беговић, Војислав Даниловић. Ко зна какве би херцеговачке границе данас изгледале да није било војсковођа као што су Лука Вукаловић, Мићо Љубибратић, Лука Петковић, и фелдмаршал барон Јевто Кузмов Љубибратић. Београд би бар у архитектонском смислу изгледао другачије да у свет из Требиња није отишао велики привредник и добротвор Лука Ћеловић, а српска поезија би била сиромашна без „кнеза песника“ Јована Дучића – закључио је Ратковић најављујући да ће о свима њима још чути.

ПЕТРОВИЋ: Херцеговци су Србију одувијек доживљали као своју државу


Градоначелник Требиња Лука Петровић казао је да је веома битно да се организују трибине и академије у част великих Требињаца
– Херцеговци су Србију увијек доживљали као своју државу, па је потпуно логично да су сви знаменити Требињци себе несебично даривали српству – рекао је Петровић најављујући да ће за двије године Епархија херцеговачка прославити велики јубилеј – 800 година постојања.

– Црква нас је одржавала кроз сва времена и захваљујући њој и људима попут Нићифора Дучића успјели смо да опстанемо на простору коме никад нису недостајала искушења – рекао је градоначелник најјужнијег града Српске и позвао Херцеговце и пријатеље Херцеговине да посјете Требиње.

РАДОВАН ПИЛИПОВИЋ: Духовни пастир који је проливао крв за ову земљу


Директор Архива СПЦ мр Радован Пилиповић је рекао да је било потпуно природно да институција коју води изађе у сусрет Удружењу Требињаца и да из својих фондова прикаже један дио који историјске грађе која освјетљава живот архимандрита Нићифора Дучића.

– У његовом животу сједињују се духовник, војсковођа, човјек од пера. Није случајно умни пречанин др Емил Гаврила свој некролог 1900 године посвећен архимандриту Нићифору написао са насловом “Крстом, пером и мачем” – рекао је Пилиповић и напоменуо да је Дучић запамтио да је његова мајка Сара бачена у огањ од стране турских зулумћара, док је он претходно учествовао у свим устаничким покретима у Херцеговини.

– Био је то веома тежак период у коме су духовни пастири били вође. Дучић је био од оних који су испуњавали јеванђељску ријеч и заповијест да треба положити живот за ближње своје– рекао је Пилиповић и напоменуо да је архимандрит Нићифор пет пута одбијао владичански чин, сматрајући да нема довољно монашке преподобности.

– Школовао се на Сорбони, усавршио је византолошке науке, први је написао историју СПЦ, а начин на који је расподјелио грађу и данас је остао непромијењен у црквеној историографији – рекао је Пилиповић који се потом осврнуо на цивилно службовање Нићифора Дучића и времену када је према одлуци краља Милана био управник Музеја и Библиотеке.

– То је било вријеме када су националним институцијама руководили људи који су проливали крв за ову земљу. Дучић је савременик Митрополита Михајла, епископа Теофана Живковића, епископа Никанора Грујића и многих других са којима је одржавао везе, зато је деветнаести вијек био период нашег националног успона – закључио је Пилиповић.

Присутни су затим дуго аплаудирали Божидару М. Глоговцу који је казивао стихове своје пјесме “Херцеговина”.

МИЛОШ МАТИЈЕВИЋ: Херцеговачки ген је Дучићу даровао храброст и оштроумност великог војсковође


Један од аутора изложбе др Милош Матијевић осврнуо се на устаничку биографију архимандрита Дучића.

– Након година богословског образовања, најпре у Дубровнику, код потоњег митрополита дабробосанског Георгија Николајевића, а потом и у Београдској богословији, оплемењен знањем и жељом за слободом, Нићифор се враћа у манастир Дужи и 1861. године са војводом Луком Вукаловићем организује устанак у Требињској нахији који ће се убрзо проширити од Јадранског мора до Таре – рекао је Матијевић напомињући да су бројчано слабији устаници успјели да одоле турским батаљонима којима су командовали Омер-паша и Дервиш паша.

– Примирје је било кратког даха, јер осокољена успјесима Херцеговаца османској Порти 1862. године рат објављује Црна Гора, а Нићифор Дучић са војводом Петром Вукотићем држи линију одбране Никшића, све до слома устанка у јулу 1862. године. Након опште амнестије устаника од стране Порте, под коју нису поотпали једино Нићифор Дучић и Лука Вукаловић, Нићифор остаје у Црној Гори, гдје започиње дипломатску борбу као посредник у договору између кнеза Николе и кнеза Михаила 1866. године о заједничкој борби за уједињење сропског народа – рекао је Матијевић уз напомену да је Дучић до краја живота са поносом носио архимандитски крст којим је 1863. године одликован на Цетињу. Из Црне Горе одлази 1867. године а већ наредне одбија да буде именован за епископа у Шапцу.

Народном музеју даровао одликовања

Матијевић је изнио податак да је архимандрит Дучић Српском Народном Музеју завјештао своја одликовања.
– орден Светог Саве првог реда са лентом
– орден Таковска звијезда II реда
– орден Таковски војнички с мачевима III реда
– орден Милоша Великог III реда
– орден Бијелог двоглавог орла IV реда
– орден бугарски за Грађанске заслуге I реда са лентом
– орден руски Свете Ане II и III реда
– орден црногорски Данилов за независност III реда
– златну и сребрну медаљу Милоша Великог за храброст
– медаљу Граховску 1858. године и за Јунаштво 1862. године

Матијевић је навео да је у књизи Петра Карађорђевића Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године остало записано да би сваки устанак без добрих и искусних војсковођа био осуђен на пропаст.

– Архимандрит Дучић није био школован војник, попут генерала Фрање Заха или Илије Чолак Антића, с којим је водио Ибарску војску, али је имао оштроумност војсковође и храброст коју је носио у генима херцеговачког крша – рекао је Матијевић и навео да је архимандрит са својим добровољцима у првом српско-турском рату заузео шанчеве испред Нове Вароши и ослободио Прибојску бању и Кратово, док је крај рата дочекао рањен у ивањичкој болници.

На истом простору Нићифор је командовао и у другом српско-турском рату на потезу од Кокиног брода до моста Жвале, преко Увца, али ту није било много ратних операција јер се тадашња судбина Србије рјешавала на нишком ратишту.

НЕНАД ИДРИЗОВИЋ: Архимандрит Нићифор посљедњи је управник Библиотеке из црквених редова


Др Ненад Идризовић је сублимирајући све што је већ речено закључио да се до данашњих дана није појавила ниједна личност попут Нићифора Дучића. Он се осврнуо на заборављени дио његовог живота, а то је управљање библиотеком, па је његово име у истој равни са великим српским научницима као што су Ђуро Даничић, Јанко Шафарик, Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић и други.

– Уморан од политичких превирања у другој половини XIX вијека имао је жељу да се повуче на неко мирније мјесто и ту служи своме отачаству. Избор је пао на Народну библиотеку у Београду, а своје расположење “у коме је сит и пресит шареног свијета” описује у писму које је послао свом великом пријатељу Илариону Руварцу – казао је Идризовић наводећи да се као присталица династије Обреновић Дучић нашао у незахвалној итуацији када се распламсао сукоб између Митрополита Михајла, чији је ученик био, и краља Милана.

– Жарка жеља да буде постављен за управника Библиотеке остварила се 10. октобра 1881. године а неколико дана касније посложио је и заклетву. Колико је био одушевљен службом управника Библиотеке говори податак да је одбио епископску катедру у Нишу- рекао је Идризовић и додао да се Нићифор одмах прихватио посла на изради закона о раду библиотеке и музеја.

– Изборио се за повећање буџета за куповину књига и потом направио одбор састављен од професора из најученијих школа са којима је направио сарадњу у избору стране и опште литературе – рекао је Идризовић наводећи да је Дучић био посебно киван на кориснике који нису враћали књиге пријетећи да ће им имена објавити јавно у новинама.

– Дучић се једино није могао изборити за адвекатан простор, која се у то вријеме Библиотека се налазила Коларчевој задужбини, смјештена у неколико соба и претрпана до те мјере да није могла нормално функционисати – рекао је Идризовић и напоменуо да је Нићифора веома погодио указ о смјени са мјеста управника Библиотеке који је 1886. године потписао краљ Милан без образложења и конкретног разлога.

– Написао је брошуру “За шта сам отпуштен из српске државне службе” у којој је навео све оно што је у свом животу чинио за српски народ, а завршио је ријечима Христовим: “Опрости им Боже, не знају шта раде!” – рекао је Идризовић закључујући да је од тог времена политика преовладала па након Дучића за управника Библиотеке није постављена више ниједна личност из црквених редова.

Нићифор Дучић је учествовао 1890. године у изради новог закона о црквеним властима, а касније је постао учитељ историје Српске цркве младим краљу Александру. За редовног члана Српске Краљевске Академије је изабран 1892. године, а у децембру исте године и за члана Академије Друштвених Наука.

Своју имовину оставио је српском народу и институцијама, Српској Краљевској Академији оставља новац за оснивање “Фонда Нићифора Дучића” који ће награђивати радове из црквене, војне и политичке историје Србије.

Архимандрит Нићифор Дучић упокојио се 21. фебруара 1900. године. Опело је одржао Митрополит Инокентије у присуству бившег краља Милана и краља Александра. Уз све војне почасти, кaко и приличи једном војсковођи и јунаку, сахрањен је на Новом гробљу у Београду, по сопственој жељи: “Син сам српског народа: с њим сам заједно живио и цијелога својега живота радио за његов бољитак, па желим да ми се кости одмарају у српском опћем гробљу”.

Академији је присуствовао британско-скандинавски владика Доситеј Мотика, народни посланик Миодраг Линта, представници свих херцеговачких Удружења у Београду и многобројни поштоваоци лика и дјела архимандрита Нићифора Дучића.

На особен начин програм је водила Снежана Лукић.

Посјетиоци и наредних дана могу да виде изложбу “Архимандрит Нићифор Дучић (1832-1900) српски духовник, историчар и устанички вођа” у крипти Храма Светог Саве на Врачару.

Трифко Ћоровић/ Слободна Херцеговина