Одржана промоција књиге Јованa М. Кабларa „Сјећања – од Голубића до Београда“

У препуној сали градске општине Нови Београд 04. новембра 2016. године промовисана је књига Јована Каблара „Сјећања – од Голубића до Београда“. Књигу су промовисали: др Момчило Диклић, историчар; Данко Перић, новинар; Душан – Дуја Ђаковић, професор и књижевник и Миле Рајчевић, професор. Модератор је била Маја Вукојевић, психолог. У обраћању присутнима, говорећи о књизи, аутор Јован М. Каблар је рекао: „Књига коју написах срцем је аутобиографског садржаја. Њу писах оловком држећи лијеву руку на срцу. То су моја сјећања и меморијска грађа мојих памћења“.

Јово Каблар је дугогодишњи предсједник Удружења пензионера из Хрватске. Био је посланик у последњем једностраначком сазиву Хрватског сабора крајем осамдесетих година. Такође, био је и предсједник општине Книн а наслиједио га је покојни Милан Бабић. У Републици Српској Крајини био је предсједник Привредне коморе.

Говорећи на промоцији књиге професор Миле Рајчевић је рекао:

Јован М. Каблар, аутор књиге „Сјећања – од Голубића до Београда“ приступио је писању аутобиографског и меморијског дјела, да остане писани траг о животу нашег човјека, гдје поред аутобиографског сјећања и успомена везаних за родни Голубић, од рођења до зрелих година живота, даје приказ историјских, политичких и културних збивања у којима је аутор књиге био активни учесник и свједок, и остави садашњим и будућим генерацијама – историји истину о једном времену које је било и прошло и које још увијек траје…

Јово Каблар, вођен љубављу према своме завичају држао се максиме да је сваки човјек доживотно дужан своме завичају, говорећи да је увијек увиђао колико има истине у оној реченици источњачке мудрости: „Човјек је дужан свом завичају“. „И сам сам сматрао“, каже Каблар у књизи „да је то једини дуг који човјек не осјећа као тешку обавезу, дуг који свако од нас треба да плаћа како најбоље умије и колико год може, са сталним подсјећањем да га потпуно и до краја неће одужити“.

Аутор у књизи износи на себи својствен начин своја сјећања на догађаје које је доживио и у којима је учествовао. Јовина сјећања почињу са Голубићем, мјестом под сунцем његовог рођења у којем је живио, како сам каже „до времена адолесценције“. Цитирам: „Одлазио сам далеко од њега, али никад нисам отишао. Што сам даље одлазио, срцем, сјећањима и душом био сам ближе њему“.

Приликом доласка у родне Кабларе 2007.године међу своје комшије, у колажу сјећања на једном мјесту у књизи Јово записа: „Брат и ја се поздрављамо са окупљеним комшијама. Не познамо све присутне, представљају нам их по родитељима. Видимо Мићоту Џепину, добро се физички држи…На ногама гумењаши-каишари и вунене чарапе.Држи Мићо традицију. На питање присутних…позна ли ме, загледа се и препозна ме, а брата ми Бранка не препозна. Када му рекоше да смо Бранко и ја браћа, Мићота се мало одмаче, стави песницу изнад очију, загледа се па рече: – Ест, ест богами, ест наувано, то је Миланчев млађи син, сад и ја виђо да ест“.

Јово је свој завичај волио и у срцу носи и данас, а ова књига Сјећања је још један дуг завичају, на животну и културну баштину наших коријена.Јово је увијек и радо боравио међу својим људима, изучавао, пабирчио и записивао изворно народно благо, обичаје, ишао на диване и сијела, изучавао живот и традициналне обичаје својих људи са којима се свакодневно сусретао, а књигом коју данас промовишемо оставио у аманет садашњим и будућим генерацијама жишке са неугашених огњишта које још увијек тињају и свијетле, да отму богату традицију од заборава, а у нашем народу се знало рећи: „Пут којим човјек прође, најбоље га и познаје“.

У свим догађајима датим у књизи види се ауторова позиција у тим дешавањима, као и сјећања на значајне догађаје, људе и личности Голубића, који су својим животом и радом, стваралаштвом и креативношћу дали значајан печат и допринос развоју и напретку Голубића, некадашље велике Југославије и шире…

Аутор у књизи представља читаоцу психологију живљења нашег човјека, психологију тих малих – великих људи од кућних задруга и огњишта – култног мјеста нашиих предака, /оно што је олтар за храм, то је било огњиште за кућу/, родне куће у селу у којој је у свијест упијао усмену традицију, која се преносила с кољена на кољено, народних обичаја по којима се живјело, карактеристике домицилног становништва и њиховим занимањима, језик којим говоре, српски језик – штокавска ијекавштина и ћирилица, обогаћен туђицама, турцизмима и провинцијализмима у свакодневним дијалозима – значење и улогу српске православне цркве Светог архиђакона Стефана у Голубићу, као лућерни која у мраку свијетли, чувару људског духа и бића, основне школе у Голубићу из 18. стољећа у којој је учитељевао и српски народни просвјетитељ Доситеј Обрадовић, познат по мудрим порукама: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце!“, гимназије и средњих школа у Книну, школовања преко „Привредника“, из којих се регрутовала једна интелектуална елита, која се винула у свијет науке, која је давала печат развоју свога краја, вријеме насилног покатоличавања, асимилације, опстанку српског народа на овим вјетровитим просторима, до каначног изгона и етничког чишћења.

Језик којим је књига писана одговара савременом књижевном језику, језику којег је аутор запамтио из дјетињства. Стил писања је јасан, разумљив, коректан, реалистичан… Када читалац чита књигу „Сјећања – од Голубића до Београда“ у одређеним пасусима има осјећај да чита приповијетке и новеле Симе Матавуља, српског писца из Далмације, са реалистичним посматрањем живота, писане живим пластичним стилом и проницљивим посматрачким даром. /Пилипенда и др./.Књига ће читаоце подсјећати на историју и некадашњи сјај Голубића, друштвену стварност са свим врлинама и манама, моралним и психолошким карактеристикама, њихову борбу за потомство племена, за образ, част и поштење сваког човјека.Треба истаћи чињеницу да је Јован Каблар током вишегодишњег писања својих сјећања, прикупљања меморијске грађе, вођења интервјуа, анкета, разговора, проучавао и изучавао разноврсне изворе, архивску грађу и литературу, што овом аутобиографском и меморијском дјелу даје већу научну утемељеност.

У књизи аутор детаљно презентује резултате генеалошких истраживања својих коријена, породично стабло са бројним фотографијама, слике које „никада не блиједе”, које ће многе читаоце вратити у вријеме које је остало историја. Књига „Сјећања – од Голубића до Београда“ ће пружити задовољство читаоцима, ма колико оно било горко послије трагедије српског народа у Крајини, онима који се радују да чују живу ријеч некадашњег краја као и онима чије искре са родног огњишта свијетле далеко од родног завичаја.У свијести читаоца остаће незамјењиво сјећање на љепоту живљења нашег човјека, на поносне и достојанствене људе и неуништивост духа нашег човјека. Ову књигу ће радо да има и чита свако кога вежу успомене за Голубић и Далмацију, било да живи у матици или дијаспори“.

Миле Рајчевић, проф.

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)