„У раљама геноцида:

Oдржана промоција књиге „У раљама геноцида: Страдање становника Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока у 20. вијеку!“

У Новом Саду представљена књига „У раљама геноцида: страдање становника Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока у 20. вијеку!“, аутора Маје Кљајиц Вејновић и Николе Д. Турајлића. Након Београда и у Новом Саду је одржана промоција књиге ,,У раљама геноцида: страдање становника Стрмена, Црквеног Бока и Ивањског Бока у 20. вијеку“ (у даљем тексту „У раљама геноцида“) аутора Маје Кљајиц Вејновић и Николе Д. Турајлића. Књига је издата под покровитељством Музеја жртава геноцида, а њено штампање финансирали су мјештани ових села расељени по цијелом свијету.

Промоција је одржана 02. јуна 2017. године у просторијама друштва новинара Војводине. Предјседник Друштва новинара Војводине Младен Булут као домаћин поздравио је присутне и у својој бесједи представио је удружење на чијем је челу, а о књизи је говорио као о теми и дјелу иза којих би требало да стане и држава. Према ријечима проф. др Вељка Ђурића Мишине држава још увјек није схватила зашто су вриједна истраживања овако тешких страдања нашег народа па их и нема у програмима финансирања. Зато је ово препуштено аматеризму и ентузијазму појединаца, попут Маје и Николе, који нису историчари, већ припадају друхим струкама. Проф др Јован Н. Плавша је истакао да смо свједоци насилног мијењања историје од стране поражених фашистичких снага из Другог свјетског рата и да оваквим дјелима морамо то негирати. Књижевник Мићо Јелић Грновић је говорио своју поему о страдању крајишких Срба у ,,Олуји“ 1995. године. Почасни гост на промоцији био је наш прослављени боксерски репрезентативац и олимпијац Тадија Качар.

Књига ,,У раљама геноцида“ обрађује тему страдања ових трију српских села у банијској Посавини током 20. вијека. Да би се боље разумијеле околности под којима се страдавало, у опширном уводу представљени су: положај и природне карактеристике, досељавање, поријекло и састав становништва те културни значај овог краја.

Проблеми почињу већ Загребачким велеиздајничким процесом, кад је међу 53 оптужена угледна Србина из Хрватске за велеиздају, њих петорица било из ова три села (готово 10%). У Првом свјетском рату мјештани ових села мобилисани су у  аустро-угарску војску, али су многи, наручито на руском фронту, прелазили Русима и ступали у добровољачке јединице да би ратовали на страни свог српског народа. Многи су чак и Америку напуштали и долазили на Солунски фронт да се раме уз раме боре са браћом Србима. Из ова три села била су 43 добровољца (Стрмен 17, Црквени Бок 20, Ивањски Бок 6), а један од њих, Бошко М. Пралица из Стрмена био је носилац Карађорђеве звијезде и почасног назива ,,Карађорђев витез“, што је било у рангу народног хероја.

У Другом свјетском рату становнике ових села, као и све Србе у НДХ, задесио је страшан геноцид-страдао је сваки трећи мјештанин. Од три села нестало је једно повелико село са преко хиљаду становника. Није помогло, чак ни насилно прекрштавање становништва. Злочнин је био толико страшан да се над њим згражао и њемачки генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, који се након увиђаја на терену лично заузео и из јасеновачког логора смрти вратио око 1500 Стрмењана и Бочана 1942. године.

Да би се одбранили од честог упада усташа, мјештани организују сеоске страже, познате као српска заштита, јер од партизана нису видјели никакву заштиту, али комунистичко руководство их проглашава народним непријатељима-четницима, па током рата и непосредно по ослобођењу убијају 24 човјека (највише из Стрмена 21). Тако је овај народ више страдао од комунистичког терора него од  Нијемаца. Од усташа страдало је око 800 Стрмењана и Бочана. Села су била до темеља спаљена, а обнова је почела буквално из пепела.

Овај посљедњи рат (1991-1995) и егзодус становништва који су такође описани у књизи не могу се посматрати без Другог свјетског рата, јер је ратом 90-их година завршен паклени геноцидни план који је јавно обзнанио Миле Будак 1941. године :„Трећину Срба ћемо прекрсти, трећину побити, а трећину протјерати“.

Вриједност ове књиге је у томе што су пописане све жртве, из поменутих ратова, за које се могло сазнати. Она може и треба бити примјер и другима да тако нешто ураде за своја села, док још није сувише касно. Не смијемо дозволити да други лицитирају нашим жртвама и да други креирају наше памћење.

Никола Д. Турајлић

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

[inpost_fancy thumb_width=“220″ thumb_height=“220″ post_id=“9291″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1500911332971″]
Нема коментара

Напишите коментар