Одржано традиционално дружење Гламочана у Бања Луци

И прије су одлазили, најчешће у потрази за послом и бољим животом. Ипак, рат их је раселио највише. Иду и сада, али у мањој мјери. Просто из разлога што готово да нема више ко отићи. За завичај су се (с)свезали, вратили му се само они који су једном ногом у завичају, а другом су добрано загазили у свијет из којих их нико никуд неће маћи потјерати, да оставе свој крај бјежећи у бескрај. Додуше, може се срести и ђекоји млађи чојек. Али таквих, како год окренеш рачун нема више него што је прста на руци. Има и  оних који, куд год да се макну у себи носе завичај. Просто због тога што им је приомуо за душу. Они би се завичају вратли, али само онда кад би неко смислио да се могу  живјети од чисте арије. Понајвише је оних што се бусају у прса и поносе својим поријеклом, уз јело и пиће, кад се заповргне еглена, ко је ‘оклен. А, кад се “отријезне” дођу себи, а не завичају.

Јунаци завичајних прича “разлистали” су се на све стране свијета, али највише их је у Новом Саду, Београду и Бања Луци. Још није утврђено ко више завичајно пати. По свој прилици ту највише играју километри. Удаљеност је мјера за љубав. Они што су отишли даље, више воле и пате за својом постојбином од оних што су географски ближе. Ако је тако, највише пате у Војводини, ем су далеко, ем им није све равно у равници и они под Авалом што се угнијездише. Испаде да завичај најмање недостаје новобањалучанима. Као, ту је то. Само што није. Нема рачуна у којем се човјек не може преварити,  па тако и у овом рачуну срачунатом завичајном љубављу, лако се може поткрасти грешка.

За њих кажу да су нераскидиво срасли једни с другима. Да се зачас сјате једни уз друге. И у добру и у злу. Да су једини. Да су чак у свим тим ћеранијама помели, помакли у страну и чувене јунаке из шаљивих прича, Мују и Хасу. И ушли у вицеве. У њима неко покушава да их растури. А, то нема никакве везе са ратом, ратоборношћу, нацијом и националзмом. Има. Само са подлим примитивизмом.

Раније су се вицеви причали ради увесељавања народних маса. Ови нововицеви, најмање у себи имају шале. Пуни су нетрпељивости, можда и мржње према њима. Гламочанима. Гламочани су свуда. К’о да их је поплава избацила, бар тако размишљају неки други, који су исто тако некад, однекуд банули на иста врата на којима су се тукали, срели са Гламочанима. То су они исти људи које је рат оставио. Постало им тијесно у слободи па се непрестано гуркају и ћушкају. Тијесно им свуда. Углавном у глави.

Истина је да Гламочани имају неку везивну жицу, или боље казано, они су истом жилом везани са јединствено породично стабло, изникло до неба и надвисило висове Шатора, Цинцара, Виторога и Голије, граничних планина између Гламоча и остатка свијета. Али, ни близу није истина да су до те мјере повезани, да од њих нико други не може да дише, ради, пише и уздише. Напротив!? А, било би добро да се више помажу, у осталом боље би било да се сви људи боље разумију.

Изгледа да им је највећа мана орјентација у простору. Иако, може се рећи већ дуго живе у поменутим градовима, Гламочани кад се јутром пробуде, некако звјерњају, никако да се орјентишу гдје је запад, а гдје је исток. Нису пореметили умом, али с ким сам год причао био је убјеђен да сунце излази на западу. Негдје иза вите Витороге. Негдје у гламочком сазвијежђу.

Понијели су из завичаја и своје обичаје, успомене и своје коло. Понијели су и свој језик. Језик се не смије оставити. Он је специфичан израз људи из овог краја. Милош Бојиновић, пензионисани професор језика и књижевности чини велики напор, већ је прикупио и забиљежио више од 7000 ријечи карактеристичних за гламочко поднебље. Српска академија наука и умјетности је препознала ово гламочко благо и објавила га прије неколико година.

О њиховом колу, не треба трошити ријечи. Просто, треба играти у њему. Коло се игра у обичним и свечарским приликама. Играју га све нације. И Енглези и Французи. И Амери и Руси. У Гламочу на њега пазе у културно-умјетничком друштву. Они играју оригинално коло гламочко. То коло се некада звало Јуначко коло. Ко игру до краја издржи, а да га не умори и сруши, тај је заиста прави јунак. Коло је у својој књизи записао и Милош Микавица, дугогодишњи играч и кореограф у културно-умјетничком друштву “Будућност” које је егзистрало све док се над народ није надвило неко друго коло. Убитачно коло.

Они су се растали да би се срели. И сретали. Та сретања најчешће организују свако на свој начин у својим селима. Враћају се кући. Удишу завичај, а за организовање најмасовнијих завичајних сретања најчешће се брину завичајна удружења. Та удружења су сада на завидном нивоу у Новом Саду и Бања Луци, али у Београду је активност спласла, што није добро.

У Бања Луци већ петнаестак година дјелује, с више или мање успјеха “Гламочко коло”. Након малог затишја и избора Рајка Срдића за предсједника друштва, Николе Толимира, за предсједника Извршног одбора и Срете Смиљанића за генералног секретара, као и новог Извршног одбора, удружење је добило на снази. Чак има и свој часопис, што нема скоро ни једно друго завичајно удружење.

Већ је постала традиција да се Гламочани окупљају најмање једном годишње у Бања Луци. Недавно су се срели у сали Угоститељско-туристичке школе. Био је то као сусрет најрођенијих. Јер, Гламочани су на неки начин сви својта. Из Гламоча је дошао општински начелник Небојша Радивојша. Из Новог Сада Милош Радумило, предсједник тамошњег удружења, Ранка Срдић, Ковиљко Ловре и Миле Ерцег. Били су и представницу “комшијских” удружења: Дрвара, Грахова, Купреса, Ливна и Петровца.

Рајко Срдић, предсједник удружења,  надахнуто је говорио:

  • Гламоч јесте коријен, али су Република Српска и Република Србија стабло за нас Гламочане. „Јако стабло јачи кор’јен треба, а кор’јену стабло све до неба“, зап-сао је недавно неко, у његошевском духу…

Затим се осврну на неколико конкретних пројеката које планирају да реалзују. Један од првих, је подизање спомен-обиљежја за погинуле борце и цивилне жртве рата у Гламочу.

  • Ово удружење је заједно са Борачком организацијом из Гламоча покренуло активности. Изабрано је идејно рјешење, израђен је изведбени пројекат, на рачун Борачке организације већ су уплаћена одређена средства. Људи добре воље ће помоћи да скупимо новац и ово спомен-обиљежје, као симбол сјећања и захвалности нашој браћи, откријемо за Гламочки сабор 22. јула ове године.

Срдић се залаже за што већу сарадњу свих удружења, али и појединаца који могу на било који начин помоћи опстанку српског народа у Гламоча.

  • Знамо да људи који сада живе у Гламочу и врше локалну власт не газдују нити управљају шумама, електричном енергијом, поштанским саобраћајем, здравством, школством и осталим јавним сектором, јер је све у рукама Кантона 10, тј. у Ливну, гдје је и новац – каса којој Гламоч и Гламочани немају приступа. Али Гламоч има богомдану земљу, коју нико не може отети нити одузети, и то је оно што је наша предност. Зато ће Удружење, заједно са Заједницом задружних удружења, покренути поступак заштите географског поријекла гламочког кромпира, тј. брендирање гламочког кромпира.

У културно-умјетничком програму су учествовали КУД „Гламоч“ из Гламоча одигравши Гламочко коло, а изворне пјевачке групе КУД „Чајавец“ и КУД „Веселин Маслеша“ из Бања Луке су извели сплет изворних пјесама из Гламоча и са ширег подручја Крајине.

Војин Тривуновић 


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк