Петар Травица: Патрола кроз Крајину

Данашњица нам показује да све више младих људи жели да напусти Србију и започне неки нови живот далеко од ових граница. Млади траже неку бољу будућност за своју децу, а ми смо се ипак вратили један корак уназад. Желећи да истражимо како су живели наши преци у држави која је више пута мењала имена и границе, упутили смо се у једну родољубиву, а истовремено сентименталну авантуру.

Екипа радија Крајишник је тог прохладног јутра кренула путем којим су наши дедови дошли овде, запутивши се некадашњој Српској Крајини, упознали смо сами себе.

На самом почетку путовања стигли смо у Карловац. Смештен недалеко од Загреба, овај град плени својом лепотом, али и старином. Његова историја поциње још у 16.веку, а наше становништво га памти по храму Светог Николе који је више пута био рушен. Током Другог светског рата, као и рата деведесетих, трагови српског нациома су уништени, па се тако смањивао и број православних.

Прошавши поред реке Коране,на чијим смо обалама срели мештане који су уживали у њеној лепоти, упутили смо се ка месту Медак.

Ово малено место припада граду Госпићу, а самим тим и личко-сењској жупанији. Иако нема пуно становника, ово место одише неким посебним осећањем. Природа која га краси и више је него очаравајућа : реке Лика и Гламочница се баш овде састају, а обронци Велебита су у непосредној близини. Црква која је посвећена рођењу Светог Јована Крститеља носи тужну историју : више пута је оштећивана,а потом и срушена, те поново саграђена. Мештани су нам говорили и о српској школи која је настојала да школује децу и у најгорим ратним данима. Иако пуст, Медак сведочи о трајању и вечној борби за очување националног идентитета једног народа: а он постоји док има језика и вере,тако да и црква и некадашња школа сведоче о тој трајности српства и зато се ни ми нисмо осећали као странци,већ као повратници давно напуштеном дому.

Наш даљи пут нас је одвео до подножја Велебита,манастира Крупе који је саграђен још у време краља Милутина. Познат по својој уметничкој ризници, која броји више рукописних књига и богослужбених радова средњег века,овај манастир је доказ о опстанку српства на овим просторима. Иако више пута уништаван, преживео је млетачко-турске,светске ратове, ратове деведесетих, а данас стоји овде и пркоси свим надолазећим годинама својом лепотом и поносом.

Дошли смо и до Обровца, који краси жуборење реке Зрмање која се 12км даље улива у море. Након овог,некада српског места, стигли смо и до Карина који се налази на обали мора.

Даљи пут нас води у варошицу Кистање,духовни центар српског становништва у Далмацији.До 1995. године ово место припадало је општини Книн,а исте године српско становништво бива протерано, а место спаљено. Ипак, један мали део становништва се вратио, те он данас приповеда о страшним годинама рата,али и свим лепотама овог краја које су непролазне,наспрам свих дешавања.

Следеће наше стајалиште јесу манастирска врата Крке. Смештен у кањону истоимене реке, овај манастир пркоси времену још од краја 14.века. Сестра цара Душана, Јелена Шубић наводи се као ктитор манастира, а предање наводи да је место манастира управо оно на којем је апостол Павле држао говор. Манастирска ризница једна је од највреднијих после ризнице манастира Хиландара. Броји разлиците рукописе, као и иконе, портрете, црквени текстил и антиминисе. Овај манастир као и црква Светог Архандјела Михаила, био је вишевековно уточиште српском народу и духовним предводницима

Наше путовање се даље одвијало ка колевци српске интелигенције, ка родном месту једног од највећих светских научника, ка малом месту Смиљан, родном месту Николе Тесле. Тог далеког 10.јула 1856.године родио се Тесла у селу које је било српско. Логор у Госпићу током ИИ светског рата заувек је угушио многе становнике места Смиљан. Деведесетих, српски народ је коначно у потпуности протеран, а потом се мали број људи и вратило. Ово место не памти нас, као ни многе које су своје животе изгубили недужно, али ипак, док постоје људи који се сећају и причају својим потомцима, живеће и сећање на Смиљан као једно од најлепших српских села у некадашњој Крајини.

Након Смиљана пут настављамо ка НП Плитвице.

Плитвичка језера простиру се на 29.685 хектара кроз Личко-сењску и Карловачку жупанију, између планинских масива Мале Капеле и Личке Пљешивице. Река Корана је формирала 20 језера са много предивних водопада и слапова.

Плитвичка језера су јединствени феномен хидрографије. Вода у језерима углавном долази из Црне ријеке, Бијеле ријке и потока Љесковац који се уливају у Прошћанско језеро на 636 метара надморске висине. Карактеристичне боје језера које се крећу од смарагдне зелене до тиркизне, чине лепоту језера потпуном.

Од распада Југославије до августа 1995. године Плитвичка језера су се налазила у Републици Српска Крајина. Према попису становништва из 2001. године, Плитвичка Језера су имала 381 становника, да би тај број према попису становништва из 2011. године опао на 315 становника. Углавном су то старачка домаћинства.

Највиша тачка Националног парка Плитвичка језера је на Селишком врху (1.279 метара), а најнижа тачка је на 367 метара и смештена је на Коранском мосту. Језера се деле на Горња и Доња језера. Горња језера су: Прошћанско језеро, Цигиновац, Округљак, Батиновац, Велико језеро, Мало језеро, Вир, Галовац, Милино језеро, Градинско језеро, Велики Бургет и Козјак. Доња језера су: Милановац, Гавановац, Калуђеровац и Новаковића Брод. Горња језера на југу претежно се састоје од доломита, а Доња језера на северу од кречњака.

Плитвичка језера су 1949. године проглашена за национални парк, а од 1979. налазе се на УНЕСЦО листи светске природне баштине. 2011. године забележено је више од милион посетилаца. Међу разноликом фауном најзанимљивији су стални становници медвед и вук. Регистровано  је више од 120 врста птица, од којих се око 70 овде стално гнезди. У Парку има срна, дивљих свиња, дивљих мачака, а у водама пастрмки. Лов, риболов и купање у језерима нису дозвољени.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк