ПОМОЋ ЗА СОФИЈУ РАДОВАНОВИЋ: Удружење Требињаца у Београду обиљежило 75 година од упокојења Јована Дучића

И ове године, пети пут у низу, Удружење Требињаца у Београду је на Благовијести обиљежило 75 година од упокојења пјесника, дипломате и патриоте Јована Дучића чије име са поносом носи.

Херцеговци и поштоваоци лика и дјела Јована Дучића окупили су се тачно у подне на Благовијести у београдском парку Калемегдан испред бисте „књаза од пјесника“.

Окупљенима се обратио предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић подсјетивши да је Дучић дао немјерљив допринос афирмацији културе и историје српских и свјетских простора.
– И у овим тешким временима великих потреса и промјена Дучићева судбина за нас има симболичко значење. Његов живот показује да само на правим вриједностима један народ, његова култура и друштво може бити сигурно, дуговјечно и стабилно – рекао је Ратковић и цитирао једног од водећих српских пјесника Мирослава Максимовића, који се у једној својој бесједи запитао коме и како припада Јован Дучић.

– Дучић припада свима онима који га читају или слушају и који не морају да буду његовог рода. Припада чак и онима који га још не читају, јер можда ће га баш они најбоље читати. Припада онима који га разумију и онима који га не разумију, онима који га воле и онима који га не воле, онима који га хвале и онима који га куде. Максимовић додаје да Дучић није желио да почива у Требињу да би се заувијек затворио у херцеговачки камен него да би се тај камен узнио на видик и освјетлио и да би та свјетлост пала на стваралачке и градитељске подухвате, складне и чврсте, онако како су складни и чврсти Дучићеви стихови – рекао је Ратковић примјетивши да је Дучићева биографија занимљива колико и његово литерарно дјело.

– Поштујемо Дучићев завјет да не купујемо цвијеће да полажемо на његов одар и бисте, већ да помажемо сирочад и оне којима је помоћ неопходно потребна. Слиједећи његову молбу Удружење је уплатило новчани прилог једанаестомесечној Софији Радовановић из Требиња као помоћ у операцији јединог ока – рекао је Ратковић и подсјетио на ријечи патријарха Павла: „Какав је, колико велики и значајан као пјесник био Јован Дучић, о томе је толико казано и писано, пише се и казује и писаће се и казивати и у будуће док год буде људи са слухом за пјесништво и љепоту.“

Након тога присутнима су обратио прошлогодишњи добитник награде „Јован Дучић“ и један од најзначајнијих српских савременик пјесника Гојко Ђого.

– Нема у нашој књижевности нико ко је дубље заронио у нашу националну баштину, а да се у исто време винуо у астралне висине – рекао је Ђого и додао да Дучић у својој баштини никад није заборавио свој требињски врт.

– Говорио је да сваки човек на свом лицу и у свом бићу носи траг онога поднебља гдје је рођен. У једном писму своме рођаку у коме га обавјештава да ће му послати новац да откупи његову кућу у Хрупјелима, каже „ти не знаш колико се ја радујем да сам из ропства избавио то камење, кад већ не знам кад сам се и које године родио, да бар знам гдје сам се родио…“ – рекао је Ђого и оцијенио да Дучић који је као мали дјечак остао без оца није био нимало скроман, већ је добро знао зашто се родио.

– Трудио се да границе своје баште размакне у ширину и дубину географску и историјску, па епску и митску. Кроз његове сунчане пјесме као што су: „Шума“, „Ноћ“, „Буква“, „Свитање“, „Киша“, препознаће се херцеговачки завичај и његова флора и фауна – рекао је Ђого истичући да се у тој Дучићевој херцеговачкој ботаници истичу јабланови, које је изабрао као национални симбол.

– Нема љепше парадигме за усправан, достојан и достојанствен став и стас човјеков од јаблана. Вјетар га љуља и повија. Може га сломити, али га не може искривити. Нема самониклих јабланова, то је дрво културе и Дучић их је садио. Кад је шетао испод њих врло брзо је примјетио да за њим иде сјенка и он застаје и бори се са њом јер се боји. Скепска га тјера и његова стваралачка сумња полако увиђа да све што вихори, лети, ходи има своју сјенку – рекао је Ђого и примјетио да трвећи се са смрћу Дучић у питање доводи чак и самог Бога.

– Није Дучићева вјера никад упитна, бар не у позним годинама. Мада, имао је скоро 60 година у „Писму из Палестине“ кад каже да је након 10 година боравка у Атини и у Египту „коначно схватио и поверовао да и Бог постоји“. Дуго се отимао противречностима да би на крају кад је почело сумирање и сабирање животних резултата рекао „Ја не знам пут којим идем, али су ми очи пуне тебе“– рекао је Ђого и казивајући стихове „Пјесме Христу“ закључио да је то, према његовој оцјени, врхунац Дучићеве поезије.

– Кад сам се у позној младости и тада великој наивности нашао на принудном одмору неколико мјесеци нисам могао да спавам, па сам по сву ноћ буљећи кроз прозор иза кога су стајале решетке, преко жице гледао ред јабланова и присјетио се Дучићевих стихова: „Иде ред црних јабланова сву ноћ кроз мрачно поље жита“. Пошто сам био на беспослици и ја сам ослушкивао јабланове и написао како шуме иза жице – рекао је Ђого и завршио своје излагање стиховима својих познатих пјесама „Јабланови у затвору Падинска скела“ и „Погледа са Леотара“.

ЈАБЛАНОВИ У ЗАТВОРУ ПАДИНСКА СКЕЛА


Гледао сам јабланове у априлу
како брзо пресвлаче кошуљу,
мењају мрку за зелену
стојећи у строју
десетак корака један од другога
као сужњи на смотри
– у потиљак.

Кад мрак ухвати за врат
све што гледа и пева,
јабланови шуме,
лист се листу поверава.
Узалуд стражар уши ћули
и притеже опасач,
не разуме шта зборе
а немушта им уста
само секира ућуткати може.

Гледао сам сатима сваког дана
узвитлане њихове крошње
ко зелене богомоље за пале анђеле:
на врху највишег звоника
љуљала се моја глава.

У име Удружења Требињаца цвијеће испред бисте Јована Дучића положили су предсједник Скупштине Удружења Требињаца Обрад Ћук и секретар Неђо Максимовић.
Окупљени су се потом упутили на супротну страну гдје се налази биста Алексе Шантића.

Жарко Ј. Ратковић је најављујући пјесника Божидара М. Глоговца рекао да се и данас питамо каква нам је судба.

Глоговац је рекао да је шездесетих година прошлог вијека, као ђак требињске гимназије, захваљујући професору Рајку Гогићу кријући учио стихове у то вријеме анатемисаног Дучића.

– Зато нам је свима био доступан пјесник Алекса Шантић чије смо стихове знали наизуст. Ако се мало боље загледате у ове бисте видјећете да два велика пјесника имају сјетне и невеселе погледе. А како и не би кад однекле знају да Црна Гора кани послати војску онамо, намо, за брда онамо, кад знају да крвари наша жива рана Косово и Метохија, а ријека племенита ријека Дрина опет је међа. Подјеле у српском роду у цијелој историји биле су онај камен преко кога се спотичемо до данашњих дана – рекао је Глоговац казујући стихове Шантићеве пјесме посвећене Стевану Сремцу „Ми знамо судбу“.

Част да у име удружења Требињаца положе свијеће испред бисте Алексе Шантића припала је секретару Удружења Миливоју Миђу Рупићу и Жарку Бутулији.

Текст и фото: Трифко Ћоровић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк