Промоција двије књиге др Петра Опачића, најављено ново издање монографија о српским војводама из Великог рата

На промоцији у Дому Војске Србије 27. марта (да ли случајно на историјски датум?) су представлјене двије књиге пок. др Петра Опачића, издања Издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада. На промоцији, пред више десетина учесника, говорити су др Никола Поповић, др Милоје Пршић, Драган Инђић, уредник Издаваштва РТС и Зоран Колунџија, уредник и власник ИК „Прометеј“.

Колунџија је, између осталог, најавио да ће „Пртметеј“ објавити и ново издање монографија о српским војводама из Првог свјетског рата,иначе широј читалачкој публици најпознатијих дјела Петра Опачића и др Саве Скока.

Петар Опачић (Плавно, 1927 – Београд, 2015) аутор је више књига из ратне историје Србије и српског народа, посебно из периодра Првог свјетског рата.

У родном Плавну је завршио основну школу. Учесник је НОБ од 1941. године (као 15-годишњак). Био је пуковник ЈНА, професор на Вишој војној академији. Поред војних школа, дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултета у Београду – дисертација „Савезничка Солунска офанзива“.

Писао је и о Карађорђевом устанку 1804. и ратовима између Србије и турске империје у 19. и почетком 20. Вијека и другим историјским темама.

У само једном објавлјеном раду (“Српски устанак, италијанска реокупација демилитаризоване зоне у западном делу НДХ 1941. године, узроци, ток и последице“) писао је о родној Крајини, о догађајима којима је био свједок, анализирајући шта је претходило народном устанку Срба против усташке власти јула 1941.

Прије девет година, поводом изласка из штампе његове књиге о Живојину Мишићу, у приказу је истакнуто: “Монографија до перфекције објашњава лични и професионални живот сигурно највећег српског војсковође Живојина Мишића. Великим фондом аутентичних докумената, и надасве разумлјивим стилом писања, аутор нас води кроз новију историју Србије, а харизматични Мишић својом биографијом оцртава сва преломна дешавања у клјучним периодима српске државе”.

У предговору исте, 2009. године штампане књиге „Србија између Атанте и Централних сила 1915-1917“ Опачић је написао: „У протеклих девет деценија од завршетка рата, у свету је објавлјен огроман број научних студија, популарних публикација, литерарних дела и социолошких студија, мемоари истакнутих државника и војсковођа, као и томови војне и дипломатске архивске документације.

Генералштабови Немачке, Аустрије, Француске и Велике Британије објавили су званичне студије о дејствима њихових армије у том рату. Занимлјиво је да се у Србији, која је изгубила око 1.200.000 војних и цивилних жртава и изашла из рата са потпуно разореном и оплјачканом землјом, најмање радило на проучавању тока и последица рата углавном из политичких разлога“.

Учествовао је, крајем 2008. године, у новинској полемици послије промоције књиге „Неволјни ратници-велике силе и Солунски фронт 1914-1918“ академика Драголјуба Живојиновића, на којој је говорио академик Добрица Ћосића. „Не могу да се дивим политичкој и државничкој мудрости Николе Пашића, руководству и стратегији престоласледника Александра и војвода Путника и Степановића, који су преполовлјену војску и стотину хилјада цивила, жена и дечаки, рувођени фанатиочном идејом да слобода и Југославија немају цену, повели у колективно самоубиство зав ратни цилј који савезници нису тада прихватили“, рекао је, између осталог, Ћосић. На његову оцену о „српској неблагодарности“ савезницима, реаговао је Опачић доказујући да „државе које се именују као савезничке (…) нису признавале Србији статус савезничке землје до последњег пуцња у Првом светском рату“. Према његовим подацима, Србију као савезничку землју признала је само демократска влада Русије после Фебруарске револуције 1917, а потом после победе болјшевика у Октобарској револуцији нова совјетска влада „и позвала је да као равноправни савезник Русије учествује на будућој мировној конференцији“.

Опачић је тада написао и да је „материјална помоћ западних чланица Антанте ‘педантно књижена’ и до последњег пфенинга и цента исплаћена по завршетку рата и да се онда ради о ратном зајму који је враћен уз одговарајућу камату“.

Према његовим ријечима, (саопштење на научном скупу о кнезу Павлу и 27. марту 1941, одржан у Београду 2003) Југославија је и у међуратном периоду била потпуно изолована и заокружена непријателјским државама. „Мала Антанта (савез Југославије, Румуније и Чехословачке), коју су ове три државе образовале 1920-1921. године да би одбраниле систем утврђен мировним уговорима после Првог светског рата од у том рату побеђених држава, постепено је слабила. На конференцији у Сијени (Румунија), у августу 1937, показало се да је Мала антанта „на самрти“, а после немачке окупације Чехословачке у септембру 1939. године престала је и да постоји. Велике западне државе, Велика Британија и Француска, које су биле гаранти чехословачке независности и мира у Европи лако су ту землју препустиле Хитлеру, изјавлјујући да је том жртвом избегнут други светски рат, односно да је сачуван мир у Европи. Обратно, предаја Чехословачке Хитлеру најречитије је открила сву слабост западних сила, које су чиниле стуб победничке коалиције у Првом светском рату, што је само охрабрило Хитлера да настави свој империјалистички поход“

Др Петар Опачић и др Саво Скоко, такође пуковник ЈНА, били су међу ријетким ауторима који су надрасли политичке идеологије.. Опачић и Скоко су као коаутори објавлјивали монографије о српским војсковођама Живојину Мишићу и Степи Степановићу још од седамдесетих година, захвалјујући својој, али и одважности уредника тада моћног издавача БИГЗ.

У приказу Скокове књиге „Крваво коло Херцеговачко“ (Београд, 2000), која говори о 1941. години, Опачић истиче да је био „сведок многих недаћа које су Скока у каријери пратиле због истинолјубивог казивања о историјским догађајима, али се није поколебати, већ је истрајао на путу истине до краја. По Опачићу, та ће књига „сигурно ући у ред трајних научних достигнућа нашег времена“.

Опачић је крајем осамдесетих година био међу покретачима Српског културног друштва „Зора“ Книн, прве српске организације основане у Хрватској послије Другог свјетског рата, и говорник на поновлјеној оснивачкој скупштини друштва одржаној у његовом родном Плавну, новембра 1989.

Говорио је и на оснивачком скупу Српске демократске странке, на градском тргу у Книну фебруара идуће године. Био је и међу оснивачима Удружења Срба из Хрватске у Београду, на Видовдан 1990. и неколико година потом један од најактивнијих чланова.

У једном интервјуу („24 сата“, Београд, крајем септембра 2008), открио је породичну тајну (Гаврило Принцип и мајка Петра Опачића су блиски рођаци) о томе како је сачуван Гаврилов пиштолј, онај из којег је 28. јуна 1914. убијен аустроугарски пријестолонаслиједник Франц Фердинанд и његова супруга Софија. „Мајка Гаврила Принципа, која је такође била члан „Младе Босне”, чувала је тај пиштолј, а постоји могућност да га је Гаврилова сестра наследила“, објаснио је Опачић. Те 2008, је под наслагама прашине, међу одбаченим и непотребним предметима у језуитској заједници у Бечу пронађен стари „браунинг”, за који је утврђено да је из њега пуцао Гаврило Принцип“.

Извор: Д. Перић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк