Прослављена Мала Госпојина у личком селу Дољани поред Оточца

Личко село Дољани поред Оточца само је још једно од повратничких села у Хрватској која немају ни најосновнијих услова за живот. Иако се налазе само десетак километара од Оточца и нешто више од граница Националног парка Плитвичка језера, Дољани немају сигнала за мобилне телефоне, фиксне линије раде само путем антена,а о интернету овдје нитко више ни не размишља. Цеста према Дољанима је у катастрофалном стању и препуна рупа, а водовод или градски пријевоз за шездесетак становника овог села је мисаона именица за коју се треба борити и тек изборити. Захваљујући групи неколико ентузијазиста из овог села расутих по цијелом свијету, Дољане је посјетила и национална телевизија Нова ТВ, а прича о селу без основних услова за живот је обишла свијет. И управо док су се новинари ове телевизије питали има ли наде за ово село и људе у њему, почеле су припреме за прославу Мале Госпојине која је покренута прошле године након много година паузе. За само неколико дана интернетом је почео кружити плакат са којег су Вера Матовић, Милорад Гагић и оркестар Неше Вукаса позивали на још једну прославу Мале Госпојине и обнову традиције,и то у селу у којем нема најосновнијих услова за живот. Након тога свима је постало јасно да ови људи неће тако лако одустати и да ће се борити да њихово село поново заузме мјесто које им припада.

Трагом те приче у поподневним сатима крећемо путем Дољани. Већ на самом улазу у село дочекује нас неколико девастираних кућа и жбуње око цесте. Девастирана школа без прозора и врата у којој су стасале генерације Дољанчана говори нам да смо на правом путу. Поред зидина цркве чија је изградња кренула осамдесетих година,а никад није завршена дочекује нас велики шатор,а према најавама програм је већ почео. Са сваким минутом шатор је постајао све пунији, а колоне аутомобила свих регистрацијских ознака полако су пристизале у Дољане

„Дани иду, вријеме брзо лети, сестро моја да ми те видјети..“ у извођењу Вере Матовић и Милорада Гагића креће познати дует без којег је тешко замислити било које завичајно дружење..Шатор постаје све пунији,а емоције све израженије код ових људи који су дошли са свих крајева да би за Малу Госпојину били поново у свом родном селу, које је дало бројне великане данашњег времена..“Има ли овдје неко са Бусија..“ запита се Милорад Гагић те запјева пјесму коју је сам написао..“Да је мени крумпјера из Лике, личке басе и варенике..“..Емоције постају све јаче, дуго се чекао овај тренутак да се у полупустом родном селу окупе земљаци и запјевају заједно, да се поддјете свих мука кроз ових више од двадесетак година, прашњавих колона и путева који су их одвели на све стране свијета.

„Ђе си земо, ђе си роде, куда ли те пути воде,како ти је фамилија,мучи ли те носталгија..“ зачу се накратко из ћошка рефрен који је обиљежио колоне и страдања, бол и туга,али и вјеру за боље сутра у завичају.

Пјесма по пјесма, коло по коло у које се ухватише сви, од најстаријег до најмлађег доведе нас до вечерњих сати када се у шатору према свим процјенама окупило око 500 људи..Организатори су то искористили за пригодно обраћање и најаву нових акција за оживљавање свог села.

„Више не може овако. Са овог мјеста шаљемо поруку да ће мо се борити све јаче и све жешће. Како је могуће да у 21 вијеку једно село од 60 људи нема пута ни телефонског сигнала?“ запита се Душан Мандић што је већина присутних дочекала са громогласним аплаузом.

Порука је пренешена а питање је хоће ли допријети до некога пошто на скупу од готово 500 људи не затичемо никога од представника Града Оточца, али ни од представника српске заједнице у Лици.

У Дољанима затичемо и Николу из Мушковаца код Обровца те Душана из Билишана. Готово у исти глас нам говоре како су дошли подржати оживљавање народних обичаја и традиције.

Један од суорганизатора окупљања је и Боривој Узелац који је запослен дуго година на Телевизији Војводине у Новом Саду. Не крије задовољство што је захваљујући доброј реклами овогодишња Мала Госпојина одлично посјећена, те изражава задовољство нашим присуством пошто овом селу недостаје мало медијске пажње и посвећености.

Како било да било, у Дољанима се сви надају бољим данима и коначном покретању ријешавања проблема који их тиште већ деценијама. Мала Госпојина је успјешно одрађена и обиљежена. Сад је на реду хватање у коштац са пуно озбиљнијим проблемима. Након што смо видјели ентузијазам и енергију ових људи не сумњамо у успјех и позитиван исход.

Мирослав Машић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк