Прво дружење, пет села општине Грачац (Дерингај, Кијани, Омсица, Губавчево поље и Глогово) одржано је у ресторану Велебит у Земуну

КОЛИКО НАС ЈЕ, КАО ДА СМО У ЗАВИЧАЈУ


Овим ријечима, сјетним гласом, на почетку вечери, присутнима се обратио Дане Сурла, један од чланова Иницијативног одбора који је припремио овај скуп. „Није ми намјера говорити шта је све иза нас остало у нашим селима и Грачацу, али свакако охрабрује чињеница, да смо у ових 23 године избјеглиштва, много тога успјели изградити. Првенствено, својим жуљевитим рукама, мобама, свакодневним одрицањима. Не бирајући посао, дошли смо до тога да већина нас поново има кров над главом и кућни број на новим домовима. Доказ је то, прије свега, нашег рада, упорности, истрајности и жилавости“, истакао је Сурла, поздрављајући готово двије стотине присутних земљака. Након Сурле, скупу се обратио и пресједник Иницијативног одбора Бојан Ковачевић, као и представници села Жељко Сурла, Жељко Вучковић, Милорад Совиљ и Жељко Тртица. Овом дружењу присуствовао је и Миодраг Линта, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије.

Ово је први пут, након избјеглиштва, да се готово двије стотине некадашњих мјештана Кијани, Дерингаја, Омсице, Губавчевог Поља и Глогова и њихових потомака и пријатеља, из горњег дијела Грачаца, нашло на заједничком дружењу, како би се подсјетили на родни крај, попричали о садашњости и будућности, и уживали у једном добро припремљеном дружењу.

 

ОТРГНУТИ ЗАВИЧАЈ ОД ЗАБОРАВА


Предсједник Иницијативног одбора Првог окупљања завичајног удружења Личана, наведених села, Бојан Ковачевић изразио је задовољство бројем оних који су се одазвали позиву на овој скуп, aли и незадовољство што то није урађено и раније, најављујући да ће ово дружење прерасти у традицију и да ће се оно одржавати сваке посљедње суботе, у јуну мјесецу. Ковачевић је позвао све присутне да минутом ћутања одају почаст свима онима који више нису међу њима.

„Драго ми је што су међу нама и млади нараштаји на које успјешно преносимо личку традицију и културно наслијеђе. Лијепо је што су ту и старији Личани, да нас подсјете одакле потичемо и какву људску вриједност посједујемо. Знам да се многи нису срели од када смо напустили своја огњишта, па је ово јединствена прилика да се окупимо и бар на тренутак отргнемо од заборава наш завичај. Циљ овог окупљања је добра забава, дружење, пјесма, пријатељски разговори , све оно по чему смо ми, Личани, надалеко познати“, истакао је, између осталог Ковачевић, још једном пожеливши свима пријатно вече и добро дружење.

Жељко Сурла, представник Глогова, подсјетио је на нека пријашња времена, када је у овом највишем селу „било живота“. Тада су се људи окупљали на збору поводом хришћанског празника „ Благочасне вериге“, па је то била прилика да се млади загледају , а старији попричају, а онда сви задовољни оду својим кућама.

Жељко Вучковић, говорећи о свом Дерингају, осврнуо се на основну школу која је у неким ранијим временима била пуна ђака, а данас нема ни једнога. Није заборавио да помене цркву „ Успења Пресвете Богородице“, изграђену давне 1863. године, а спаљену у Другом свјетском рату. Рекао је да, иако има наговјештаја да би требало да буде обновљена, до сада по том питању ништа није урађено. Непосредно поред цркве налазе се гробови свештених лица Николе и Томе Мандића, дједа и оца мајке Николе Тесле, Георгине-Ђуке. Сјетио се и сајма одржаваног на Велику Госпојину и многобројних млинова на ријеци Отући чији су жрвњеви пшеницу претварали у хљеб насушни.

Милорад Совиљ, представник села Кијани, евоцирао је успомене на времена када се велики број ученика уписивао у тамошњој школи, па су неки морали у доњем дијелу села наставу похађати у приватној кући. Поменуо је и задругу и трговину у центру села, многобројне воденице, ковачије, али и базен за узгој рибе који су некада красили ово село.

Жељко Тртица је говорио о Омсици, о старој и новоизграђеној осмогодишњој школи пуној ђака. Присјетио се и сајмова одржаваних у селу, а посебно истакао неколико ковачија чији су власници имали пуне руке посла. И у овом селу воденице су радиле пуном паром, како би млинови постигли да самељу све оно што су сељани својим радом и знојем, приликом жетве, скидали са родних поља.

 

ГРАЧАЦ НАЈВЕЋИ СТРАДАЛНИК У ПРОТЕКЛОМ РАТУ


Присутне је поздравио и народни посланик Миодраг Линта, похваливши Иницијативни одбор на челу са Даном Сурлом и Бојаном Ковачевићем, подсјећајући да су Грачани након Олује први, од свих Крајишника, у Београду почели са завичајним окупљањима у ресторану Кошутњак.

„Грачац је, нажалост, и општина која је највише страдала у Крајини. Убијено је преко 400 Срба, међу њима посебно истичем страшни злочин из 1993. године, када су на свиреп начин убијена 22 припадника територијалне одбране на Малом Алану, међу њима и једна болничарка. Само у току злочиначке акције Олуја, 146 српских цивила је убијено, о чему сам, захваљујући и добијеним подацима од нашег земљака Стевана Веселиновића, упознао посланике у Народној скупштни, али и ширу јавност посредством директног телевизијског преноса. Сви ми, никад не смијемо да заборавимо наше жртве, морамо да стално вршимо притисак на институције државе да коначно почне да се ради на процесуирању злочина над српским цивилима и ратним заробљеницима. Такође, морамо да вршимо притисак да се Србија активније бори за наша имовинска права, а посебно сви заједно морамо да инсистирамо на томе да наша држава коначно, свим крајишким борцима, а не само официрима и подофицирима, призна ратни стаж за читаво вријеме рата од 1991-95. године“, рекао је, између осталог, Миодраг Линта. Посебно је нагласио да је добро да се Грачани окупљају, да му је драго што су основали Завичајно удружење на чијем је челу др Милорадом Даниловићем, редовним професором Шумарског факултета у Београду, и да очекује да ће у том удружењу свако од села са подручја некадашње општине Грачац имати своје представнике.

На крају званичног дијела програма, Дане Сурла и Бојан Ковачевић, уручили су Петру Драгичевићу, власнику ресторана „Велебит“ пригодну заставицу, а менаџеру Велимиру Јапунџићу Гркану захвалницу за гостопримство. Након тога, уз звуке оркестра Миодрага Седлана Сепа и Неше Вукаса и вокалне солисте Небојшу Станисављевића Неку и Бору Станисављевића, дружење је настављено до раних јутарњих сати.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

ГОРЊАНИ


Свих пет села Дерингај, Кијани, Омсица, Губавчево Поље и Глогово, прије дешавања деведесетих година, припадали су општини Грачац, Лика. У тим селима, по завршетку Другог свјетског рата, живјело је неколико хиљада људи, али „захваљујући“ колонизацији и индустријским миграцијама у већа средишта, тај број је знатно смањен. По попису из 1991. године, највише становника имали су Кијани 222, а најмање Губавчево Поље 59. Омсица је бројала 135, Дерингај 183 , а Глогово је имало 66 мјештана. Сва ова села налазе се у сјевероисточном дијелу општине од седам до 15 километара удаљености од средишта Грачаца, а пошто се налазе на већим надморским висинама, њихове становнике звали су Горњани, што су они с поносом прихватили. Нажалост, тренутно стање је такво да у свим овим селима живи мање од 100 Срба, углавном старачких домаћинстава.

 

Дане Сурла је пред почетак забавног дијела програма прочитао пјесму Марка Станисављевића – Начелниковог „ Ко је црњи“.

КO JE ЦРЊИ

Ој, гавране, црна тицо
Мој гавране сјајни,
Има неко ко је црњи
Ком су црњи дани.

Онај човјек бијелих коса
И блиједога лица
Још је црњи он од тебе
Јер је избјеглица.

Извана се лијепо бијели
Као и снијег бијели
А из душе њему иду
Звуци невесели.

Да је њега извратити
Кад би то видио
Од тебе би, мој гавране,
Пуно црњи био.

Ти би њега, црн гавране,
Без трептаја гледа,
И радо би полетио
Ал ти око не да.

Никад ниси вјеровао
Да ко црњи има
Сад полети, мој гавране,
И испричај свима.

Видио си са очима
Црњега од себе
И на свијету нико нема
Да за њега зебе.

Отписан је од свакога
Баш са свију страна
И зато је избјеглица
Црњи од гаврана.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк