Прво вече Брувна, некадашњег општинског средишта у котару Грачац, одржано је у ресторану Велебит у Земуну

ДРУЖЕЊЕ КОЈЕ ПРЕРАСТА У ТРАДИЦИЈУ


Први пут, након избјеглиштва, окупили су се некадашњи житељи Брувна и њихови потомци, да на заједничком дружењу евоцирају успомене на свој родни крај. Брувно се налази у Лици, на магистралном путу Грачац –Удбина, а прије посљедњег погрома деведесетих, било је мјесна заједница са 300 лица српске националности , мада се његови становници са сјетом сјећају времена када је то било општинско средиште које је још давне 1857. године имало 2 350 становника, своју цркву, школу и соколски дом. Брувно је познато по великом српском трговцу, политичару и добротвору из 19. вијека Илија Гутеши, мучки од усташа 1941. године убијеном протојереју Павлу Обрадовићу, а свакако у јавности најпознатиjи је био Никола Плећаш, некадашњи кошаркашки репрезентативац Југославије и освајач прве златне медаље на Свјетском првенству у кошарци 1970. године у Љубљани, коме се у сред Загреба скандирало „Свети Никола“.

Иницијатива за окупљање потекла је од Жељка Гутеше, Гроздане Калинић и Велимира Јапунџића-Гркана и мало ко се надао да ће бити потребна „столица више“ у ресторану Велебит, како би било довољно мјеста за преко стотину двадесет оних који су се одазвали позиву.

На почетку вечери, присутне је, у говору са доста емоција, поздравио Жељко Гутеша, подсјећајући их на нека љепша времена када је Брувно у Краљевини Југославији било општина, имало своју полицијску станицу, пекару, вуновлачару, откуп шумских плодова и соколски дом у коме су се приказивале кино представе и одржавале културне манифестације. Брувно је, по његовим ријечима, имало и каменолом и све околне цесте, на путу Загреб-Сплит, поправљане су и насипане пијеском из тог каменолома. У самом мјесту смјештен је храм Српске православне цркве Рођења Светог Јована Претече, саграђен давне1860. године, око кога су се на Ивањдан окупљали парохијани. Храм је девастиран и порушен у Другом свјетском рату, а само дјелимично је обновљен 1989. године.

Брувно је било устанички крај, а послије Другог свјетског рата постало је центар тог дијела Лике и са околним засеоцима имало је преко хиљаду становника. Највише се живјело од пољопривреде, а сточарство је, захваљујући огромним пашњацима, било је изузетно профитабилно. Гутеша нам прича да је у том дијелу Лике у Брувну, била и највећа пијаца стоке ситног зуба у Хрватској, која је опскрбљивала са месом јадранску обалу удаљену нешто више од педесетак километара. Имало је и велику основну школу, али развојем индустрије све већи број људи почео је да напушта родни крај и одлази у веће центре на рад и школовање. Тако да је од некадашњих скоро 2,5 хиљаде људи, Брувно пред сам рат 1991. године, спало на 300 становника, а данас их нема ни стотињак.

Зато је жал још већи, а жеља за окупљањем такође, прича нам Гутеша, додајући, на крају да је ово ипак први сусрет и да очекује да ће на наредним бити још више људи из његовог краја. И заиста, атмосфера је била на нивоу, пуна завичајних пјесама, игре и наравно размјена информација гдје се ко налази, како се „снашао“ и шта планира у будућности. Охрабрује велики број младих људи који су се уз музику Миодрага Седлана Сепа и вокалне солисте Небојшу Станисављевића Неку и Бору Станисављевића, забављали до раних јутарњих сати.

Мјештани Брувна договорили су се да овај сусрет постане традиционалан и да друга субота у мјесецу мају сваке године буде датум њиховог окупљања.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

СЛАВНИ БРУВАЊЦИ


ОД ДОБРОТВОРА, ПРЕКО ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДО СЈАЈНОГ КОШАРКАША

Брувно је изњедрило велики број познатих људи од пријератних трговаца, бораца до спортиста. Тројица међу њима су ипак оставили најупечатљивији траг. Илија Гутеша (Брувно, 1825 – Загреб 1894.) био је угледни српски трговац, политичар и добротвор. Због својих идеја био је осуђиван и затваран, али је остао на линији уједињења свих Срба. За време велике глади помагао је своје земљаке у Лици 1874. године, као и устанике босанског устанка 1875-1878. године, а био је један од оснивача првог осигуравајућег друштва у Хрватској и угледни члан Привредника.

Павле Обрадовић ( 1871-1941.), завршио је гимназију у Сремским Карловцима, где је завршио и богословију 1892. године. Рукоположен је 1894. и постао је парох најприје у Истоку, па у Небљусима крај Доњег Лапца све до 1941. године, када је из усташког стана 16. јуна 1941. позиван да дође на саслушање у Доњи Лапац. Тамо је затворен и касније отпремљен у госпићки концентрациони логор, а потом убијен и бачен у јаму Јадовно на Велебиту, као и већина угледних Срба тога времена.

Никола Плећаш је рођен 1948. године у Брувну, у породици са петоро дјеце. Са шест година са родитељима се преселио у Загреб. Десет година је играо за Локомотиву. На 204 утакмице постигао је 5 404 коша, иако се у то вријеме још није бројала тројка. Навијачи су га прозвали Светим Николом. Као члан Репрезентације Југославије освојио је сребрну медаљу на Олимпијским играма 1968. у Мексику. На свјетским првенствима освојио је двије медаље, злато у Југославији 1970. и сребро у Порторику 1974. На европским првенствима био је члан репрезентације четири пута и освојио је четири медаље, двије златне и двије сребрне. Кратко се бавио тренерским послом. Данас живи у Загребу. У рату 90-их срушена му је породична кућа у Брувну.

 

(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк