Служен парастос за 320 Срба из Кометника код Воћина убијеним од усташа 14. јануара 1942. године

У двадесет квадрата подрума стрпано је 150 Срба, педесетак их се за ноћ угушило а остали су сутрадан побијени. Како би нас што више стрпали први који су улазили морали су лећи на под а онда ми остали преко њих, каже Саво Бојчић данас једини преживјели из масакра.



Још по ноћи село је опкољено. У шест сати људи из Зубића стјерани су у школу у Кометнику, одакле смо сви заједно око подне истога дана проведени у Воћин у зграду општине. Од Кометника до Воћина гоњен сам у првој групи. Путем смо вријеђани, ударани кундацима, тјерали су нас да лијежемо у снијег и устајемо. Први који смо дошли сатјерани смо у подрум. Било нас је доста у малој просторији. Други су потрпани у магацине и сличне објекте у близини. Како би нас што више стрпали први који су улазили морали су лећи на под а онда ми остали смо морали лијегати по њима или стајати преко њих. Ту нас је било око 150 у просторији од највише двадесетак квадрата!!! Бар нас у подруму нису могли тући јер је било уско и тијесно. Али зато је ту ноћ од загушљивости умрло преко 50 људи. Ујутро су отворили врата и нас преживјеле, како је ко излазио, ударали су пушкама и кундацима. Пришао ми је један усташа, извео из подрума и смјестио у сусједну зграду – кућу Косте Вудрага. Ту сам се нашао са двадесетак жена и дјеце. Ту сам преноћио, а сутрадан ујутро дошао је тај усташа и рекао ми је да идем кући. Нисам отишао ни двадесетак метара од куће у којој сам ноћио, а чули су се пуцњеви и јауци људи. То је био почетак стријељања мојих 320 комшија. Стријељали су и много млађе од мене, један је имао само тринаест година. Мојег годишта су четворица стријељана. Прича је ово Саве Бојчића, старине и данас живог свједока усташког масакра над Србима села Кометник, Добрићи, Секулинци, Зубићи и Јоргићи, почињеног 13. и 14. јануара 1942. године. Саво је у масакру имао свега 16 година!

 

Усташка одмазда због гостопримства партизанима


Била је то усташка одмазда због чињенице да су Срби Кометника указали уточиште партизанској чети Николе Миљановића-Карауле коју је из Лисичина требало пребацити на Папук да постане дио веће партизанске јединице. Да су партизани прешли ријечицу Воћинку у ноћи између 11. и 12. јануара 1942. усташама у Воћину дојавио је млинар поред чије су воденице прошли. Тридесетак усташа је партизане затекло на одмору у кући Милоша и Јове Станојевића. Међутим, партизани, њих тридесетак, колико је бројала и усташка формација, снашли су се и прихватили су борбу. Окршај је трајао два сата, убијена су два партизана и петорица усташа. Током окршаја усташе су одмах убиле неколико мјештана у чијим кућама су боравили партизани. Усташе су се повукле у Воћин, а по окончању боја, под окриљем ноћи 12. јануара, Караулина јединица се повукла на Папук. Усташе су сутрадан добиле појачање из Слатине, Вировитице, Валпова и Осијека и њих око четири стотине кренуло је у крвави пир над недужним цивилима. Свирепо је убијено 320 Срба. Њихова тијела су ексхумирана и сахрањена 1954. године, а 1985. на мјесту страдања подигнут је споменик са уклесаним именима страдалих. У плану је осим споменика био и спомен парк који би, према тадашњим замислима, био вјечити подсјетник на страдања и времена у којима се глава губила само зато што припадаш другој вјери и нацији. У спомен комплексу, треба ли рећи никад до краја завршеном, данас као симболика стоји 320 степеница за 320 уморених душа!

 

Двојицa браће држе трећег док на њих не дође ред за усташку каму


Њима у омаж и знак пијетета на дан страдања, 14. јануара ове године, служен је парастос код споменика у селу Кометник-Јоргићи. Парастос је са више свештеника служио Владика пакрачко-славонски Јован, а присуствовало му је педесетак мјештана и представника српских институција Вировитичко-подравске жупаније и других дијелова Хрватске. Међу њима је била и делегација СДСС-а предвођена потпредсједником Југославом Весићем, као и антифашисти Вуковара, Слатине и Вировитице. Осим у Кометнику, запаљене су свијеће и положени вијенци и на самом мјесту стратишта, у данашњем центру Воћина, односно пред подрумом у којем су несрећни Срби били затворени. Служена је и литургија у воћинској цркви Светих Отаца. Иако са 92 године на плећима (рођен је 1926) парастосу је присуствовао и Саво Бојчић – данас једини живући од укупно деветорице Срба Кометника и околних засеока који су преживјели масакр. Кућа у којој су били затворени данас је у више него дерутном стању и пријети јој урушавање, а тиме и губитак врло битног материјалног доказа о страдању недужних људи. Кућа која памти језу, страву, ужас, сузе…“Давили смо се без зрака јер је простор био мали а на једина два прозорчића на подруму кроз које је могао допирати зрак усташе су навукле ђубар! Тако да зрака нисмо имали. Када су усташе ујутро отвориле врата да би почеле крвави пир из подрума је сукљала „сапа“ као најгушћа магла. Убијали су редом. Оног који није могао стајати морали су држати други, често најближа родбина, док на њих не би дошао ред за смрт“, уз остало записано је у брошури „Четрнаести јануар“ коју је као један од материјалних доказа трајног сјећања 2011. године јавности представило Вијеће српске националне мањине општине Воћин. А да је заиста било тако за „Српско коло“ свједочи данас актуелни замјеник жупана Вировитичко-подравске жупаније Игор Павковић чији је прађед заклан у овом погрому. Према риjечима преживјелих, а које Павковић памти и трајно ће памтити, његовог прађеда су морала држати двојица рођених браће док су га усташе клале!

Вјечнаја памјат Новомученицима Комечанским!

Боро РКМАН

(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк