СОКОЛОВО – ОВДЕ ЈЕ БОГ ПРИСУТАН

Oвим ријечима је Епископ бихаћко-петровачки господин Атанасије (данас, Епископ милешевске епархије) описао свој први долазак у ово прелијепо место под Мулежом.

Област Змијање (централни дио Босанске крајине) заузима још од половине 16. вијека сав простор измећу крајишких ријека Врбаса на истоку и Сане на западу, планине Козаре на сјеверу и Мркоњић-града и Кључа на југу. На овом простору у средњем вијеку постојала је жупа Земљаник у саставу Доњих Крајева, доцније Крајине. Њено име први пут се спомиње у турским пописним дефтерима 1541. Од најстаријих времена до данас Змијање је насељено Србима православне вјере. Становништво се од вајкада бавило сточарством, првенствено овчарством. Први је кнез Ратко из половине 16. вијека са сједиштем у Доњем Раткову, код Среденика, по коме је и Ратково добило своје име. Крај има богату епску традицију и свога јунака од Змијања Ратка који је опјеван у народној пјесми овога краја.

Поимање Змијања је неодвојиво од Кочићеве појаве у нашој књижевности. Овакво схватање условљено је и одређено сазнањем да је писац с планине и испод планине мотиве и градњу за своја дјела црпио углавном из ужег и ширег завичаја, уводећи га тако први у нашу литературу и културу.

Будући да Мањачка висораван историјски није довољно истражена, нема систематски написане историјске грађе за шири простор, па ни за Соколово. Поуздано се зна да је Змијање у средњем вијеку било у саставу старе босанске жупе Земљаник, која се први пут помиње у Пријездиној повељи 1287, са селима у чијем се саставу помиње и Соколово на домак Сане. Многа моја сазнања се темеље на усменом предању која су наглашена у овом селу, због специфичности историјске прошлости. Ушушкан простор планинског масива око Соколова у отоманско вријеме био је сигуран простор гдје су многи Срби тражили спаса од Турског зулума. Ово мјесто има свој контунуитет трајања више вијекова. Соколовљани су преживљавали разне ратове, страдања и недаће, а исто тако и два свјетска рата. Борилачка прошлост Змијањаца снажила је њихову ослободилачку идеју, а сазнање о чувању своје аутонмије у одбрани вјерске и националне индивидуалности током вијекова под туђинском владавином учинило их је нешто другачијим у односу на сусједне крајеве и људе. Овај народ Змијања и Соколова чувао је своју вјеру, обичаје, начин живота проткан разним фолклорним обичајима на црквеним зборовима, крсним славама, божићним обичајима, кроз женидбу, удају, надимке и разна друга дружења и весеља.

Средишњи дио села чини простор око цркве Успења Пресвете Богородице, изворишта Сокошнице и мјесне школе. Одвајкада је овај простор био мјесто молитвеног и братског сусрета Соколовљана, мјесто за дружење, игру и пјесму. Управо ово мјестo и овај простор Богом је дан да се баш ту човјек диви Творцу и гради богомоља гдје ће се човјек чудити високим литицама Мулежа попут Мојсијеве горе и погледа који пуца преко ријеке Сане на село Пећи и Прхово, као поглед са Синајске горе. Тачно вријеме када је црква подигнута не може се са сигурношћу тврдити, по неким изворима на овом мјесту црква је саграђена још у XVI вијеку, а у прилог томе иду огромне камене плоче које се налазе у порти храма. Многа слична мјеста у околини Соколова зову и мраморја. Црква своју богату историју свједочи са доста очуваних предмета из XVIII и IX вијека. На жалост многи предмети су покрадени након протеклог одбрамбено-отаџбинског рата. Један дио предмета (Свето Јеванђеље, антиминс, крст са потписом Митрополита дабробосанског Георгија Николајевића из 1890.године) враћени су са црног тржишта умјетнина захваљујући човјеку великог срца Дејану Спаићи који је поменуте предмете откупио и вратио цркву у Соколово. Залагањем и трудом соколовљана домаћих и исељеника црква је обновљена и добила је нови изглед, а освећена је благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (данас, Митрополит дабробосански) на Петровдан 2008. године.

На жалост протекли рат, у распаду заједничке нам државе, донио је Српском народу само патњу, бол и разарање. Многи су наши Срби морали напустити своја вјековна огњишта. Таква зла судбина задесила је и Соколовљане, у безнађу рата многи су свој нови дом проншли у АП Војводина у Србији, Словенији или неким другим европским земљама, чекајући прилику да бар једном или два пута годишње посјете своје село и своја ратом порушена огњишта.

Управо црква Успења Пресвете Богородице јесте као мајка која сабира дјецу своју у своје наручје да бар на тренутак осјете топлину родног завичаја. Због тога су и данас остала два сабора и дружења Соколовљана и то; за Петровдан и Велику Госпојину као храмовну славу. Ове године Петровдански сабор Соколовљана окупио је многе чија презимена данас и не познајемо у Соколову. Ово је дан када се многе породице окупе и бар на тренутак се присјете неких давних времена. Добрих комшијских односа породица којих данас нема у Соколову, као што су: Нинићи, Благојевићи, Ковачевићи, Гавриловићи, Милојевићи, Зукићи, Кондићи, Бизумовићи, Шишарице, Бабићи, Драгољеићи, Араповићи, Савићи, Рогићи… Али и оних који су остали на својим огњиштима, као што су породице: Лакића, Ђукановића, Тепића, Перића, Кљајића… Сваки сабор доноси по неку још увијек не испричану причу како се живјело некад, али и неке нове приче и идеје које гледају у будућност.

Зато нам данас остаје једини циљ да сачувамо ово Богим дано мјесто коме се диве путници намјерници и они други, да створимо услове за повратак прогнаних и расељених. Да потомци који долазе у Соколово имају један простор, заједничку кућу попут гнијезда соколића који несигурни у свој лет имају гдје се вратити. Један од таквих примјера повратка да се поново почне живот у Соколову јесу браћа Ђукановић Драго и Радомир који су на свом имању започели фарму узгоја крава и телади. Или најновији примјер обнове родне куће коју обнавља Ђорђо Савић, поред својих обавеза у Крајина лијек гдје ради у Бања Луци. Своје куће су обновили и редовно обилаие Зоран и Ранко Ђукановић, Светко Ђукановић и Миле Ђукановић, Живко Алексић, Спасоја Ђукановић, Ненад Аћимовић и Вид Трнинић, Миле Благојевић, Ненад Нинић и Станислав Даничић. Сигурно је да има још домаћина који се старају о својим имањима у Соколову, међутим, ово су мени тренутно расположиви подаци па о њима и говорим.

Морамо нагласити, многи пројекти који се дешавају овдје у Соколову су подржани од стране наших исељеника окупљених у завичајном удружењу „Змијање“ који дуги низ година су наша подршка и ослонац у свему што се дешава у Соколову.

Порука коју шаљемо свима људима добре воље са овога светога мјеста јесте порука љубави, мира, слоге и добра. Свима вама који на било који начин осјећате добро у овој причи позивамо вас да нам дођете да заједно прослављамо Бога и да му се захвалимо на дивном дару који нам је даровао а то је СОКОЛОВО- јер овде је Бог присутан.

Парох соколовачко-козички,
Протонамјесник Невен Маринковић
О Госпојини 2018. године


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк