Сремскомитровачко градско насеље Мала Босна обиљежилo Храмовну славу Свете Сирмијумскe Мученике
Сремскомитровачко градско насеље Мала Босна које је педестих и шездесетих година прошлог вијека насељено Србима углавном са Мањаче, као и са Мајевице и Озрена, а од 1995.године избjеглим и прогнаним Србима из РСК, обиљежило је у недjељу 6. августа своју славу, свете сирмијумске мученике Епископа Иринеја и друге ранохришћанске мученике са њим пострадале за вjеру Хришћанску. Свету Архијерејску Литургију и Евхаристијско Сабрање Свете Цркве уз саслужење свештенства Епархије сремске и двојице пароха оца Душка и oца Бранислава а у присуству великог броја сабраног народа у новој, још неосликаној цркви служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије. Храмовну славу увеличали су својим присуством Градоначеник Сремскe Митровицe Владимир Санадер и народни посланик и замјеник предсједника Oдбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта.
Градња Храма Светих Сирмијских Mученика у Малој Босни благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Вaсилија започета је 26. августа 1994. године. Од 1999. године почиње Богослужење у Светом Храму, који још увијек није завршен али oтац Душко и отац Бранислав се надају и верују да ће, ако Бог да, народ Божији и људи добре воље показати дијелић љубави своје према овој светињи, помоћи завршетак Светог Храма како би он постао лијепо и пријатно мjесто гдjе ће се народ Божији скупљати , Име Божије славити и молитве Богу узносити. Специфичност овог Храма је што је грађен у визaнтијском стилу. У високом звонику смjештено је чак пет звона што је ријеткост у Срему. Oвај Храм је јединствен јер је једини у Епархији сремској посвећен Светим Сирмијским Мученицима. Храмовна слава се прославља прве недjеље послије Светог Пророка Илије.
Владика сремски Василије похвалио је спремност да се „упркос овим илинданским врућинама“ достојно обиљежи слава храма Светог Иринеја и Димитрија.
Тако су и Срби овде дошли међу своје
-Наш народ је доживио погром дошавши на ове просторе и тражећи мjесто под сунцем оставио своје светиње, куће и гробове. Нашa земља Србија jе земља гдје воде сви путеви наших сеоба па су овдје дошли и протјерани са Косова и Метохије, овдје на просторе ове прекрасне земље. Ево сабрали смо се овде не жалећи труда и зноја, рекао је Његово Преосвештенство. Владика је подсјетио на Свето Јеванђеље и то како је Христ утјешио своје апостоле на узбурканом галилејском мору рекавши: „Не бојте се, ја сам с вама“. Јер, ових дана обиљежавамо страдање народа Републике Српске Крајине.
– Ми смо на мору нашег живота и често по слабости људској изгубимо повjерење у чуда божија. Он је било гдjе се свршава литургија, а суштина вјере се учвршћује кроз молитву и богослужења. Тако је и апостолима господ давао снаге како би наставили пут. Тако су и Срби овде дошли међу своје. Читавој нашој парохији „Малa Босна“ нека је сретно и благословено, рекао је владика. Владика је поручио да уз наше светиње манастире и цркве увијек опстајемо.
-Живимо у времену не баш сретноме за нашу дјецу. Надали смо се једноме, а ево ријеке крви теку у недоглед. Видите шта се дешава у Сирији, Јемену, силници свијета мисле да ће на основу туђе проливене крви стећи благостање. Српски народ је увијек био мирољубив осим у вријеме цара Душана када је он хтио да уједини све православне, да сабере све од Дубровника довде.
Према речима владике, сви српски владари од светог Симеона мироточивог имали су „порив очувања вјере и културе“. Владика је рекао да док прослављамо „ову љепотицу цркву“ не треба да заборавимо наше младиће који су поубијани на Сремском фронту.
-Молио сам блаженопочившег нашег партијаха Павла да одржи парастос за све те наше расуте кости и он је то одржао на сред Фрушке горе, на оним убавним просторима, подjелио је владика своја сеjћања на обожаваног патријаха Павла са окупљеним народом.
Владика је у чин ђакона рукоположио дипломираниог теолога Милоша Лукића: -Од службе Богу и роду нема љепше службе. Милош ће бити постављен за ђакона у Инђији,
Отац Душко Марјановић је задовољан што српски народ доживљава препород, што превладава дух заједништва и што „нема више да једни иду једним, а други другим путем“.
-Сви морамо једним путем ићи, рекао је отац Душко.
Са тим народом Србија је много добила и добијаће
Како је истакао народни посланик Миодраг Линта ових дана смо свjедоци слављења злочина почињених у злочиначкој акцији хрватске војске „Олуја“ и рехабилитације НДХ.
-Хрватске злочинце славе као хероје, али држава Србија је обиљежила прогон и страдања Срба деведесетих година прошлог вијека и ове године по трећи пут на највишем државном нивоу. У Ветернику се ове године окупило на десетине хиљада протјераних Срба и њихових пријатеља. Када говоримо о злочинима Хрватске често се то своди на „Олују“ у којој је протјерано преко 220.000 Срба. Из Хрватске је протjерaно око пола милиона Срба, рекао је Линта подсjетивши на извештај Уједињених нација из маја 1993. године према коме је до тада са подручја под хрватском контролом протjерано 251.000 Срба. Линта је нагласио да је око пола милиона Срба протjеранo и из Федерације БиХ гдjе је по попису из 1991. године живело преко 550.000 Срба, а 2013 године је тамо пописано само 56.000 припадника српског народа. Упркос тим чињеницама на западу Срби су и даље агресори и злочинци, а Хрвати и Бошњаци тобоже жртве који су водили некакве ослободилачке ратове.
-Док из међународне заједнице говоре о помирењу питамо их како је то могуће док нас сатанизују и траже да признамо да је Република Српскa геноцидна творевина и да је у Сребреници почињен геноцид. Ако међународна заједница хоће помирење, онда мора имати стандарде исте за све. Ако хоће трајни мир, онда прије Поточара треба да се у Братунцу ода почаст за преко 3.000 зверски убијених Срба у средњем Подрињу, да се суди злочинцима из свих народа, да се поштују све жртве, да се одустане од стварања унитарне БиХ и рушења Републике Српске и да се прекине са лажном причом о геноциду у Сребреници рекао је Линта.
Он је указао да Република Српска и Србија заједнички обиљежавају неколико важних датума. Они који су створили Малу Босну били су углавном на оној страни којој су победници загорчавали живот: -Они који су 50-тих овдје стигли са Мањаче и других крајева били су криви због своје оданости православљу и Српству. Са тим народом Србија је много добила и добијаће.
Никад није тешко запјевати јаче, прави Србин родом са Мањаче
Oтац Душко уручио је пригодан поклон Његовом Преосвештенству Епископу Сремском Господину Василију. Такође, отац Душко уручио је Захвалнице за допринос градњи цркве: министру пољопривреде у влади Републике Србије Браниславу Недимовићу, градоначелнику Сремске Митровице Владимиру Санадеру, Илији Недићу, Бранку Јаковљевићу, Ранку Јаковљевићу, Богдану Кузмићу, Мирославу Јокићу, Дмитру Станишићу, предсједнику Мјесне заједнице Влади Ераку, Вељку Малбашићу, Влади Новотноме, Раденку Симићу, Бранку Сладојевићу, Момиру Вученовићу, Золтану Хегедишу, Алекси Дринићу, Градском одбору Српске напредне стрaнке Сремска Митровица, УГ „Змијање“ из Новог Сада на челу са Ђорђем Пантелићeм, Драгомиру Петровићу власнику предузећа „Кречар“, КУД-у „Владимир Стојановић“ из Бачког Јарка, крајишкој пјевачкој групи „Браћа Росић“. Oтац Душко је у знак захвалности за допринос рjешавању проблема Срба поријеклом из региона народном посланику Миодрагу Линти поклониo књигу мајке Ангелине Бранковић.
Пјевачка група Удружења грађана „Змијање“ одушевила је све својим наступом:
-Никад није тешко запјевати јаче, прави Србин родом са Мањаче.
На Храмовнoј слави у насељу Мала Босна нашло се мjеста и за пjеснике, оне признате,али и оне који пишу за своју душу као што је Светомир Ивковић поријеклом из села Голиње, општина Вргинмост.
-Ој голињске брезе бијеле што сте тако потамњеле /у Голињи сред Кордуна душа ми је свега пуна/ту сам прве осликао стопе/жеља ми је да прошетам опе. Вратићу се када дође вријеме/бијеле брезе, ви чекајте мене.
Антрфиле:
Храм у сремскомитровачком градском насељу Mала Босна посвећен је Светим Сирмијским Мученицима који су пострадали за вјеру Хришћанску у трећем и четвртом веку свjедочећи на тај начин животом својим истинитост вjере хришћанске. Свети Иринеј Сирмијски је први историјски забиљлежен Епископ Сирмијума, пострадао за Христа 5 априла 304. године. Послије великих мука које је претрпио огромном вjером и снагом љубави своје којом грљаше вољенога Христа и повjероно му стадо Божије мученички сконча и пресели се у Царство Христа Господа. Сирмијумски мученици су били свjедоци Христови, како Његовог страдања и распећа тако и Васкрсења. Свети Иринеј Сирмијски бачен је са Артемидиног моста у реку Саву. Са њим су пострадали и многобројни Хришћани из Сирмијума, Цибале, Сингидунума… то свjедочи да је Сирмијум као административни центар овога дијела Европе, био и Хришћански центар и да је ово древна Епископска катедра. Посљедње ријечи које је изговорио Свети Иринеј, нису биле ријечи мржње и осуде џелатима његовим, намеснику Пробу и другима , него речи љубави, вjере и молитве Богу “ сачувај Боже народ сирмијски од свих невоља, и удостој га да се утврди у вери Твојој”. Те ријечи Сирмијумског Епископа и Мученика Христовог Иринеја јесу позив и нама да се молимо за све како би били достојни славити Име Божије Оца и Сина и Светога Духа сада и кроз сву вечност . Амин.
Aнтрфиле:
Долазак првих становника са Змијања у општину Сремска Митровица почиње 50-тих година прошлог вијека. Један дио становништва је принудно исељен углавном са простора војног полигона Добрња. Други дио се због економских разлога одселио из свог завичаја и настанио највећим дијелом у Срему, мада се може рећи да је и то било политички мотивисано јер људи нису могли добити елементарне услове за живот, као што су вода, струја, пут и слично. Насељавање је већином било у околини Града Сремска Митровица односно у селима Лаћарак, Дивош, Чалма, као и у самом градском језгру у насељима „Мала Босна“ и „Блок Б“. Поред досељавања Срба са Змијања било је доста досељавања и осталих Крајишника са Корудна, Баније и Лике. Процјене говоре да у тим дијеловима општине Сремска Митровица има око пола становништва које је крајишког поријекла. Тако нпр. само Змијањаца тј. Мањачана и њихових потомака има између 12.000 и 15.000 који су највећим дијелом концентрисани у насељу „Мала Босна“. Значајан број Срба се доселио у општину Сремска Миторвица и са Мајевице и Озрена.
Новинар Српског Кола
Драган Башовић
(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)
[inpost_fancy thumb_width=“220″ thumb_height=“220″ post_id=“9757″ thumb_margin_left=“10″ thumb_margin_bottom=“10″ thumb_border_radius=“2″ thumb_shadow=“0 1px 4px rgba(0, 0, 0, 0.2)“ id=““ random=“0″ group=“0″ border=““ show_in_popup=“0″ album_cover=““ album_cover_width=“220″ album_cover_height=“220″ popup_width=“800″ popup_max_height=“600″ popup_title=“Gallery“ type=“fancy“ sc_id=“sc1502408441776″]
