Српски добровољци у Првом свјетском рату (6) | Из Америке у Србију и Црну Гору

Почетак Првог свjетског рата 1914. године узнемирио је Србе печалбаре из Аустроугарске који су се самоницијативно у мањим групама, „о свом трошку”, или најчешће о трошку српских соколских организација у САД, кретали ка Србији да би се као добровољци укључили у редове српске војске.

Процес самоиницијативног доласка у Србију био је настављен све до јесени 1915. године, а многи добровољци из САД који су долазили у организацији црногорске војне мисије, а преко солунске луке, 1915. године приликом проласка кроз Србију прикључивали су се српској војсци као добровољци.

 

Буњевац и Bеквалац први добровољци из сад


Већ у првим ратним операцијама српске војске у лето 1914. године појавили су се самоинцијативно српски добровољци из САД. Јован Буњевац из Лике и Јоца Беквалац из Бачке први су добровољци из САД, из Питсбурга, који су дошли у српску војску и ступили у одред Војислава Танкосића. На почетку рата 1914. године приспио је у Србију и Анто Дедијер са укупно 40 добровољаца поријеклом из Херцеговине који су изгинули у борбама на Колубари и Руднику. Средином новембра 1914. године у првом дану борбе у Јадарском четничком одреду од 27 српских добровољаца из САД, поријеклом из Херецоговине, погинуло је 23, а двојица су била рањена. Велики губици које су имали добровољци који су самоиницијативно дошли из САД у српску војску 1914. године свједочили су о њиховом војничком и ратничком неискуству, јер они претходно нису служили аустроугарску војску, а и о недовољној и минималној обуци који су прошли прије него што су укључени у четничке одреде 1914. године који су иначе учествовали у најтежим борбама.

 

Љубињци код Пупина


Самоиницијативни долазак у српску војску Срба-држављана Аустроугарске најсликовитије је приказао Цветко Обрадовић, из Седлара, у Поповом пољу у Херецеговини, у својим сјећањима, које је 1973. године записала његова унука Милица.

Када је имао седамнаест година, 1910. године, Цветко Обрадовић из Седлара у Поповом пољу отишао је у Калифорнију. У љето 1914. године, када је почињао рат у Европи, пет другова из Сан Франциска написала су писмо српском конзулу у Њујорку да хоће да пођу у Србију. Њихова имена била су: Цветко Обрадовић, Богдан Мунишић, Новак Андрић сви из љубињског среза, Митар Башић из требињског среза и Никола Вујовић из Црне Горе. Када су 1915. године у Србију кренули у добровољце, њихови земљаци у Сан Франциску приредили су им банкет и дали три флаше вина званог Косово да га попију са првим српским официром којег сретну.
Онда је пет другова кренуло у рат. Стигли су жељезницом на другу америчку обалу у Њујорк, отишли до Михајла Пупина, који их је примио људски и родитељски. Посавјетовао их је да у пасошима напишу да су из Србије и да италијанске лађе узму за пут пошто њих нико није нападао. Тако је пет Срба из Калифорније, о свом трошку, пошло у рат, прво прекоокеанском лађом на линији Њујорк–Напуљ. Код Гибралтара обалска стража зауставила је брод и рекла им примједбу да немају слике на пасошима, али их нису дирали. Из Напуља преко сјевера Италије пет добровољаца стигло је до Барија на јадранској обали и онда кренуло грчким бродом за Солун. Два сата по поноћи путници са брода видјели су црвени сигнал из даљине и онда их је зауставила једна лађа. Када је та лађа пришла грчком броду, чуо је Цветко италијански језик. Италијански официри Грцима рекли су да што више иду аустријским водама јер италијанска морнарица прави маневре. Онда је грчка лађа осам сати пловила аустријским морем.

 

Америчка униформаса шајкачом


У Солуну у хотелу Олимпус одсјели су путници из Америке. Одмах по њиховом уласку, код сусједног стола, сједела су два српска нижа официра. Причали су добровољци да морају у српски конзулат и упознали су се са оним официрима. Српски официри јако су се чудили ко су они и зашто иду у рат. Потом су попили заједно три флаше вина Косово донесене из Калифорније.

Послије растанка са српским официрима у Солуну добровољци из Америке дошли су возом у Скопље и отишли у војну команду, гдје их је дочекао потпуковник Душан Глишић. Објаснили су му ко су и шта су и гдје и зашто иду. Ту су добили српске шајкаче. Униформа на њима била је америчка јер су је купили у Америци о свом трошку.



Мјесец дана Цветко и другови провели су на војној обуци у Скопљу, а онда су их послали у Ужице, па на мост на Дрини, на мјесто звано Седељка. Ту се формирао батаљон добровољаца. У септембру 1915. године отишли су у Предејане у Добровољачки одред Војина Поповића званог Војвода Вук. Цветко се нашао у Другом батаљону Добровољачког одреда, а његов командант био је капетан Радивоје Пантић, а његове 4. Чете Велимир Милановић.

 

Добровољци за Црну Гору


– У Америци је организовано прикупљање добровољаца за Црну Гору – извјештавао је генерал Дамјан Поповић, командант трупа Нових области српског министра војног 12. септембра 1915. године.

– И отуд већ пристижу у већим и мањим групама у Солун и одатле иду даље у Црну Гору. Међу тим људима је већи број Срба из Аустроугарске, који више желе да остану у Србији и да се уз нашу војску боре против непријатеља. Тако је прекјуче стигао воз у Скопље са 1.200 добровољаца од којих је само 300 било црногорских поданика, 24 наших а остали су били из Лике, из Далмације, Босне и Херцеговине, Срема и Славоније.

Они су сви хтјели остати код нас, али их наше власти у Скопљу нису смјеле примити јер за то није било наређења. Саопштавајући Вам ово част ми је молити, господине министре, за наређење војним властима да те људе, у пролазу, питају да ли би хтјели остати у нашој војсци. Ако ту жељу изразе, нека их задрже и упуте у наше добровољачке одреде. Њима се иначе говори да Србији нису потребни, да Србија за њих нема оружја, ни хране. Част ми је напоменути, овом приликом, да има велики број Словена који су остали без рада у Америци и да ће бити много њих који ће доћи у Србију да се пријаве као добровољци.

 

Пупинова помоћ


Црногорска влада била је активнија од српске у прикупљању печалбара у САД својих држављана и добровољаца за потребе црногорске војске 1914–1915 године. У САД радила је шестина мушке радне снаге из Црне Горе тако да је малобројна црногорска војска зависила од доласка печалбара из САД. Министар црногорске владе Петар Пламенац тражио је од српског конзулата у Њујорку извјештај о броју Црногораца који се желе вратити у Црну Гору, а главну бригу око одласка црногорских држављана и добровољаца у Црну Гору преузео је на себе Централни одбор Српске народне одбране у САД, која је основана 22. у јулу 1914. године.

Михајло Пупин, као српски конзул, помагао је одлазак добровољаца обезбјеђивањем финансијске помоћи и бесплатног пасоша

Михајло Пупин, као српски конзул, помагао је такође одлазак црногорских држављана и добровољаца у Црну Гору 1914. године обезбјеђивањем финансијске помоћи и бесплатног пасоша. Прикупљени војни обвезници и добровољци пребацивани су у мањим групама до 1914. године и у првој половини 1915. године преко Француске и Италије, а потом у албанску луку Свети Јован Медовански. Из албанске луке бродићем у организацији црногорске владе печалбари из САД пребацивани су до Бара, па жељезницом од Бара до Вирпазара, и опет бродом до Плавнице или Ријеке Црнојевића. Цетињски Вјесник 26. августа 1915. године објавио је чланак Бокељи пред краљем о посјети добровољаца из САД, поријеклом из Боке Которске, краљу Николи:
– Пред двором се окупио велики број Бокеља који су ономад дошли из Америке и других крајева свијета. Довела их је и скупила родољубива жеља да ступе у црногорску војску и да свој живот жртвују за слободу српског народа… Краљ им се захвалио што су превалили толики пут да би ступили у редове црногорске војске.”

 

Туча са полицијом


Ђорђе Крстоношић, добровољац поријеклом из Бачке, у својим дневничким записима под називом Добровољци из Америке, штампаним у Детроиту 1962. године, детаљно је описао самоницијативни одлазак у добровољце групе од 36 припадника српске соколске организације из Детроита и Кливленда 1915. године бродом – на линији Њујорк– Напуљ, жељезницом до Барија, па бродом од Барија до албанске луке Свети Јован Медовански. Знатан дио приспјелих печалбара из САД у Црну Гору чинили су, поред црногорских држављана, добровољци из Боке Которске и Херцеговине, крајева који су тежили ка уједињењу са Црном Гором и имали дуго искуство заједничке борбе са Турском (Херцеговина), сличну друштвену организацију (племенске општине око Будве и Котора). Пошто је пријављивање за одлазак у рат било организовано од стране црногорске државе, и Срби из других крајева на раду у САД прикључивали су се овим транспортима ка Црној Гори (Босна, Лика, Банат, Бачка).



Током априла 1915. године у САД допутовала је црногорска војна мисија коју су чинили Јован Матановић и Саво Ђурашковић, тако да је прикупљање војних обвезника и добровољаца добило карактер званичне политике Краљевине Црне Горе. Црногорска мисија успјела је да скупи око 3.000 добровољаца који су одлазили са пацифичке америчке обале жељезницом до Ванкувера, па у војне логоре у Монтреалу и Троаривијеру. Тамо су били распоређивани у чете по завичајности и мјесец дана су их увјежбавали британски официри. Неке колоније 1915. године дале су велики број добровољаца, као колонија у рударском граду Бјути, у Монтани, из које је у црногорску војску отишло око 600 добровољаца.

Приликом одласка добровољаца из САД у црногорску војску дешавали су се инциденти од којих је највећи био онај у Чикагу.
Око 200 добровољаца који су кренули из Чикага носило је заставе и било обучено у купљене америчке униформе и када су се укрцали у воз почели су да пуцају из револвера. Америчка полиција је интервенисала, дошло је до туче између добровољаца и полиције и 24 добровољаца су ухапшена.

 

Кобна пловидба


Добровољци које је прикупила црногорска мисија, њих око 2.500, кренуло је из САД преко Канаде, у три групе: прва од 1. 212 људи 6. августа 1915. године, друга са oко 1. 000 добровољаца десет дана касније, а трећа група децембра 1915. године из канадске луке Халифакс. Први и други транспорт путовали су преко Солуна и Валоне и добровољци су се прикључили српској и црногорској војсци. Београдски лист Правда 28. августа 1915. године навео је да је „пролазак црногорских добровољаца кроз Солун изазвао је одушевљење код тамошњег становништва које је изразило отворене симпатије за Србију и Црну Гору.

Посљедњи транспорт кренуо је касније јер је била затворена америчко-канадска граница. Трећи транспорт пловио је бродом Бриндизи и 6. јануара 1916. године налетио је на мину у водама залива Свети Јован Медовански на албанској обали. Том приликом потонуло је 399 добровољаца, а спасено је из мора 107 људи. Добровољци су махом били држављани Црне Горе, и мањи број Херцеговаца и добровољаца из Боке Которске.

– Одједном се чула јака потмула детонација од експлозије, млаз воде је шикнуо у вис и читав брод је био обавит црним, густим димом. Људски крици, револверски пуцњи и оштри и храпави звуци паробродске сирене звали су за помоћ. Из пристаништа хиљаде очију гледале су овај тужни призор. Скамењени од ужаса нико није умио да помогне… Брод је одмах, послије експолозије почео да се повија напријед, затим лијево и десно, док није до воде добио подједнаку равнотежу и почео да тоне свом тежином – описано је потонуће брода Бриндизи у Споменици потопљених добровољаца под Медовом издатој на Цетињу између два свјетска рата.

(наставиће се)


НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности редакције Српског кола (srpskokolo@ssr.org.rs)



НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк