Српски добровољци у Првом свјетском рату (8) | Идеја Југославије

Српска национална идеја била је онај основни идеолошки, емотивни и ментални извор. Из ње се регрутовала маса српских добровољаца доносећи ту врсту одлуке у свом завичајном окружењу, као колективан чин који је тој одлуци да се ступи у редове српске и црногорске војске давао виша и дубља значења од личне одлуке појединца.

Истовремено, са српском националном идејом, као идејом која је била основни покретач ступања у српску и црногорску војску у Великом рату, егзистирала је и идеја југословенског уједињења, која је Нишком декларацијом од 7. децембра 1914. године формулисана и као ратни циљ Србије у рату који је вођен. Српска влада 7. децембра 1914. године Нишком декларацијом јавно је одредила своје ратне циљеве и обзнанила да се бори за уједињење свих Јужних Словена у једну државну цјелину.

Добровољачки покрет у Великом рату у свом развитку и постојању преламао је у себи идеолошко двојство, и српску и југословенску идеју. Његово постојање рефлектовало је стање југословенске идеје у јужнословенским масама. Тачке прикупљања добровољаца за српску војску заробљенички логори Русије, индустријска предграђа и рударски градови САД били су оно поље стварности на којима се очитовала рањивост југословенске идеје у масама аустроугарских Срба, Хрвата и Словенаца.

 

Краљ Петар нас иште…


Међу Србима аустроугарским заробљеницима у Русији пријављивање у добровољце српске војске 1914–1916 године добило је карактер покрета којим се изражавала воља заробљених аустроугарских Срба за борбу у српској војсци и перцепција Србије као своје државе. Бројна писма Срба ратних заробљеника свједочила су о том стању свијести и њиховој опредијељености да се у рату који се водио нађу на српској страни.

– У Србију идемо сви Срби. Краљ Петар, он нас иште од руског цара, а он нас даје – написао је пријављени српски добровољац Жива Јованов свом рођаку Сави Гарбошу, који је радио у Акрону, у Охају, САД. Ристо Митрашиновић у писму Миладину Ивановићу из Тјумена 25. октобра 1915. године навео је да „се са мном наске сада 30 Вишеградаца сви заједно у једној бараци, рота 22, Босанци млади драговољци.” Из истог логора Пери Сивчеву 27. новембра 1915. године било је написано писмо у којем га „поздрављају сви Кикинђани, има нас 60 Кикинђана…”

– Има нас од свакле, а што се тиче Лике највише из нашег котара – навео је Стеван Дубајић из Одесе 19. марта 1916. године у писму Ради Дубајићу, заробљенику у Минску.

– Сад ти јављам по имену наше младе војнике и другије доста из Вргинмоста и Острожана – написао је Миле Павловић из Одесе 13. априла 1916. године заробљенику Николи Павловићу, у Чернов лагер, у Азији.

 

Страх од аустроугарског војног суда


Срби аустроугарски заробљеници пријављени у добровољце међутим суочавали су се са контрапропагандом унутар заробљеничких логора која је позивала на обавезност заклетве владару, чин велеиздаје и могућу одмазду према њиховим породицама у случају њиховог одласка у српску војску. Носиоци контрапропаганде били су аустроугарски официри и војници који су остали лојални Хабзбуршкој монархији, међу којима је запажену улогу због језичке истовјетности имао и дио Хрвата који су такође били обухваћени пропагандом пријављивања у српску војску, а чији је одзив био незнатан. По записима Јосипа Хорвата у официрском логору у Тетјушима др Мирко Пук, франковачки политичар из Глине, организовао је ухођењe, биљежење изговорених ријечи, чак и неку врсту пријеког суда.

– Шта ће бити с вама и вашом вамилијом? Послије рата вами ће судити војни суд – биле су прве реакције од стране заробљених аустроугарских војника Хрвата када се у логору у Вороњежу 14. октобра 1915. године неколико Срба пријавило у добровољце.
– Ми изађосмо из канцеларије – свједочење је Илије Шуњке, из Врбице, код Ливна, на реакцију других заробљеника на њихово пријављивање у српску војску.

– Изађосмо заједно до капије, а она руља само гледају ко вуци. Само Нијемци ни главу не окрећу, Чеси исто, само наши Хрвати и Мађари реко би да ће нас појести!

У редовима Прве српске добровољачке дивизије, формиране 29. априла 1916. године у Одеси, из редова хрватске и словеначке националности налазили су се само поједини аустроугарски резервни официри, такође ратни заробљеници, који су у цивилству били југословенски оријентисани и који су се у српску војску пријавили вођени идејом југословенског јединства.

Усљед одличног држања Прве српске добровољачке дивизије у 34 ратна дана у борбама на добруџанском фронту када је дивизија претрпјела губитке од 53% и била одликована са око 3. 300 српских, руских и румунских одликовања, сви чиниоци коју су могли утицати на формирање нових јединица, а то су били руске војне власти, Југословенски одбор и српска влада, тежили су формирању нових јединица које би представљали не само војнички нову снагу већ би биле израз присутне југословенске идеје у јужнословенским масама Аустроугарске.

 

Хрвати убили командира


Према рапорту начелника Одеског војног округа генерала М. Ебелова главнокомандујућем Југозападног фронта генералу А. Брусилову од 7. новембра 1916. године „19. септембра 1916. године начелник Главног штаба Југозападног фронта издао је заповијест о доношењу енергичних и брзих мјера за оснивање Друге српске дивизије при чему је наредио да без одлагања почне мобилизација Југословена: Срба, Словенаца, Хрвата и Босанаца”. У складу с тим наређењем генерал Маркс, начелник Одеског војног округа и пуковник Драгутин Кушаковић, начелник штаба Српског добровољачког корпуса извршили су мобилизацију заробљеника у Одеском војном округу. У Одесу је укупно упућено од почетка октобра 1916. године 20.000 мобилисаних ратних заробљеника (9.000 Хрвата, 7.000 Срба и 4.000 Словенаца) од којих знатан дио није желио да ступи у добровољце.

– Случајно прикупљена маса се, природно, налазила у дисхармонији. Хрвати и Словенци су изјављивали да они никако нису Срби, већ католици и да од тога чему теже Срби нема ништа – стајало је у извјештају од 15. фебруара 1917. године руског генерала Чистјакова, који је истраживао српско-хрватске сукобе у Корпусу. Дошло је до бјежања појединаца или мањих група, или враћања већих група насилно мобилисаних „добровољаца” у руско заробљеништво. Из 7. пука 2. Добровољачке дивизије 26. октобра 1916. године побјегло је 313 Хрвата, који су у јединицу враћени у пратњи козака. Мобилисани Хрвати из 7. пука 2. Српске добровољачке дивизије 23. новембра 1916. године убили су свог командира капетана Чеха, Рудолфа Штолфа. Капетан Штолф убијен је грешком јер су војници 1. чете 7. пука намјеравали да убију српског капетана Танасковића. Дио мобилисаних заробљеника Хрвата, из 4. чете 1. батаљона 5. пука 2. Српске добровољачке дивизије 5. новембра 1916. год. побунио се одбијањем ручка и повицима: „Живила Аустрија”, „Доље Србија”, „Доље Краљ Петар”, и у инциденту је погинуло 13 војника, а укупно 20 војника је страдало. У самом инциденту дошло је до сукоба Срба добровољаца и Хрвата који су се побунили. Сукоби Срба добровољаца и Хрвата у Српском добровољачком корпусу трајали су непрекидно, али су људи из Југословенског одбора имали амбиције да оснују „још два добровољачка корпуса” упркос негативном расположењу огромног дијела присилно мобилисаних војника хрватске националности да уђу у јединице српске војске.

 

Југославија или „велика Србија”


Пред извлачење добровољачких трупа из Русије у љето 1917. године бројно стање Прве српске добровољачке дивизије приказивало је реалан национални састав добровољачких формација, што је било рефлексија стања идеје уједињења свих Јужних Словена у један државни оквир. Бројно стање Прве српске добровољачке дивизије износило је 13.066 војника а њен национални састав био је: 12.313 Срба, 348 Хрвата, 121 Чех, 87 Словенаца односно 6.145 војника из Босне и Херцеговине, 2.958 из Хрватске и Славоније 2.961 из Срема, Баната, Бачке и Барање и 612 из Србије.

Српско-хрватски односи и степен присуства југословенске идеје у српским, хрватским и словеначким масама одразили су се и на процес прикупљања добровољаца за српску војску 1916–1918. године у САД. Аустријски агенти и аустрофилски оријентисани Хрвати радили су на сузбијању југословенске идеје у хрватској заједници у САД. Извјесни Грга Старчевић из Гере (Индијана) 1915. године објавио је једну брошуру у којој је оптуживао Србе да неће Југославију него „велику Србију” и да је Југославија само копрена у стварању „велике Србије”. Нико Жупанич, који је марта 1916. године дошао у САД, имао је задатак да пропагира југословенску идеју међу словеначким емигрантима, гдје је она прилично слабо стајала.

 

Извјештај Милана Прибићевића


Мисију српске владе на прикупљању добровољаца у САД, која је у јесен 1916. године почела своју акцију, чинили су потпуковник Милан Прибићевић, Милан Алачевић, добровољац, Хрват из Сплита и гуслар Петар Перуновић Перун, али је мисија наишла на слаб одзив хрватских и словеначких емиграната код којих је доминантно било аустрофилско и прохабзбуршко расположење.

Према извештају М. Прибићевића од 28. марта 1917. године „људи је до сада отишло свега стотину. Они су сви из Аустрије, већином Бановци, но има их и из других провинција. Сви су одушевљени и није било са њихове стране док су се овдје скупљали и чекали ни најмањег испада. У броју који је отишао има Хрвата и Словенаца само неколицина”. У извјештају који је М. Прибићевић послао 18. фебруара 1918. године генералу Михаилу Рашићу, српском војном изасланику при француској Врховној команди, шеф српске војне мисије навео је резултате агитације код хрватског и словеначког живља у САД:

– Истицао сам увијек, главни успјех мисије, како га схватам ја, јесте да се покрену поред Срба, овдашњи Хрвати и Словенци… Ипак, нисам био у стању да у броју од 3.000 добровољаца које сам послао отпремим више од 200 Хрвата и Словенаца. Овај мали број управо ишчезава када се узме у обзир да Хрвата и Словенаца овдје има три до четири пута више од Срба, што значи да сам их требао отпремити најмање 10.000. Ако остане овако, доћи ће добровољачка акција овдје исто у стању у којем је завршена она у Русији. Овај резултат са Хрватима и Словенцима компромитује јер очигледно показује да они нису уз нас у покрету. Разлози овоме су једино у нашем недовољном изналажењу у сусрет њиховим осјећањима и тежњама које имају у погледу јединства са Србијом – истакао је М. Прибићевић.

– Код Хрвата има јачих аустријашких агитација, а Словенци су потпуно у рукама ненародних првака. Народ је већином прост и ради тешке послове у фабрикама. Од Срба, откако сам дошао, иду мање групе на фронт. Но од Хрвата и Словенаца нема још ниједног да пође – жалио се М. Прибићевић 21. децембра 1916. Југословенској народној одбрани у Валпараису у Чилеу.

У децембру 1916. године М. Прибићевић је упутио још једно писмо члановима Југословенске народне одбране у Јужној Америци у којем је између осталог рекао:

– Мјесто најбољих Хрвата тамо је на бојном пољу, гдје и мјесто најбољих Срба, јер и најбољи Срби су они који су тамо. Тамо кад оду ваши, наћи ће се у друштву браћа једна других достојна… Пођите у Србију и вјерујте. Ваших неколико стотина људи не могу промијенити ток рата, али то се од њих не тражи. Они ће вјеру ојачати… Идите и распорите тврђење да Хрвата нема у рову поред Србина за идеју, да нема Хрвата који умире уз раме са Србином за заједничку слободу. Идите и дајте покољењима доказа да их је било.

 

Страх од Срба


Мајор Срдан Гајић у свом извјештају од 13. октобра 1918. године дао је своје виђење овог проблема у дијелу текста Слаб одзив Хрвата и Словенаца:

– У првом реду је у тому, што већина не вјерује у слом Аустрије, што су затуцани католици, што се боје нашег утицаја на вјеру и алфабет, што их попови и овдје као у старом крају вуку за нос, што има доста аустријских агената који их одвраћају од помисли за уједињењем, што не вјерују у равноправност народности у будућој држави, што се боје да их Срби не преплаве и одузму им њихово национално обиљежје, што су поцијепани и завађени овдје у Америци као и наш народ, а најглавније што не знају шта је слобода и нерадо гину.

( К Р А Ј )


НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности редакције Српског кола (srpskokolo@ssr.org.rs)


Нема коментара

Напишите коментар