Српски добровољци у Првом свјетском рату (4) | Помоћ великих сила

Војни пораз Србије 1915. године није значио и њену капитулацију. Дио војске (око 150.000 војних обвезника), Влада, краљ, посланици Народне скупштине и извјестан број цивила повукли су се преко Албаније. Српска војска опоравила се на острву Крф у љето 1916. године и изашла у ровове Солунског фронта. Опоравак српске војске, њено опремање и њене активности на Солунском фронту непосредно су зависили од помоћи Француске и били су дио свеукупних ратних напора сила Антанте у рату који је неочекивано дуго трајао.

После окупације Србије 1915. године попуњавање српске војске није билo могуће са окупираног подручја. Једини извор српске војске у другој фази рата 1916–1918 године били су Срби, и други Јужни Словени, који су били аустроугарски држављани, односно добровољци и то из печалбе у САД и Јужне Америке и из заробљеничких логора Русије и Италије. Тако је добровољачко питање од маргиналног питања за српску Владу 1914–1915 године постало прворазредно војно питање, као и вандредно политичко питање, јер су добровољци, аустроугарски држављани, својим чином добровољства у српској војсци давали легитимитет српским ратним циљевима донесеним Нишком декларацијом у децембру 1914. године, којом се захтијевало уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну југословенску државу.

 

Помоћ Русије и Француске


Савезници, прије свега Русија и Француска, од 1916. године активно су политички, материјално, финансијски, дипломатски, организационо и логистички учествовали у прикупљању добровољаца за српску војску. Француска војна инспекција која је у јуну 1916. године обишла српске јединице припремљене за борбе на Солунском фронту уочила је знатно мањи број људства у четама српске војске од оних који су били пријављени и кренула у организацију прикупљања добровољаца за попуњавање српске војске, заједно са српском војском и Владом, у прекоморским земљама, прије свега у САД. Српској војној мисији која се појавила у САД у јесен 1916. године, на чијем челу је стајао српски потпуковник и ратни херој, Банијац, Милан Прибићевић, француска Влада обезбиједила је кредит за њено дјеловање.

Влада САД прећутно је до свог уласка у рат 6. априла 1917. године одобравала ту акцију на својој територији, а послије је подржавала као дио ратних напора савезничких сила. Прикупљени добровољци из САД, махом Срби, највише из Лике, Баније, Кордуна и дијела Босне, боравили су потом у прихватним и привременим војним камповима у Канади, о трошку британске Владе, а потом су ка Европи транспортовани британским бродовима. У Француској они су пролазили кроз тзв. „мале српске депое” на атлантској и средоземној обали (Авр, Бордо, Марсеј) и „велики српски депо” у Тулону, гдје је вршен пријем и регистрација добровољаца, а потом обучавани у француским касарнама у Бизерти од стране српске војске и транспортовани на Солунски фронт.



Српски добровољачки покрет у Русији 1914–1918. године прошао је кроз двије фазе: једну 1914–1916. и другу 1916–1918. године.

У ратним операцијама на Галицијском фронту 1914–1916. године велики број Срба, аустроугарских држављана, предао се руској војсци и они су као ратни заробљеници били расијани на широком простору од логора Дарнице, код Кијева, до логора Тјумен, у Западном Сибиру, и од Одесе, на обали Црног Мора до Узбекистана и Средње Азије.

У логорима, заједно са аустроугарским заробљеницима других националности, они су усљед недостатка радне снаге, која је мобилисана у руску војску, радили на великим спахијским имањима, код богатијих сељака, у рудницима, на жељезници, на сјечи шуме и живјели у врло тешким условима усљед недостатка хране, топле одјеће и обуће, одговарајуће хигијене, усљед велике руске зиме на коју нису били навикли, изложени епидемијама и болестима.

 

20.000 писама


Већ од ране јесени 1914. године међу Србима, ратним заробљеницима, у Русији спонтано се јавио покрет за уписивање у добровољце српске војске и до српског посланства у Петровграду и српске војне мисије, која се у љето 1915. године године нашла у Русији, дошло је 1914–1916. године близу 20.000 врло дирљивих писама, написаних од стране Срба, ратних заробљеника, аустроугарских држављана.

Притисак знатног броја Срба, аустроугарских држављана, ратних заробљеника у Русији да се укључе у српске војне формације довео је руску и српску владу у недоумицу како да на ове захтјеве реагују.

Руски цар Николај II био је иницијатор сазивања Хашке конференције 1898. године која је резултирала на 2. Хашкој конференцији 1907. године кодификацијом основних питања закона и ратних обичаја на које су се земље потписнице обавезале о неупотребљавању ратних заробљеника против земље чији су грађани били.

Подршка ратним заробљеницима, аустроугарским држављанима српске националности, да ратују против државе чији су поданици били представљала би национално-револуционарни чин, који је био у супротности са државним и политичким устројством руске царевине. Афирмација национално-револуционарног начела могла је да угрози темеље руског царског државног и политичког устројства јер у самој царској Русији национално питање није било ријешено.

Зато су се руске власти приликом прикупљања добровољаца за српску војску у заробљеничким логорима на територији Русије 1914–1916. године нашле у контраверзној позицији: упркос ставу руске Владе и цара Николаја II Романова од јануара 1916. године да помогне прикупљање добровољаца за српску војску, у многим случајевима локалне војне и управне власти отежавале су прикупљање добровољаца усљед легалистичког, феудалног става да су народи обавезни на вјерност свом суверену.

Јануара 1916. године руски цар и Влада одобрили су финансијска средства и упутили допис војним и цивилним властима којима је прикупљање добровољаца за српску војску међу аустроугарским држављанима, ратним заробљеницима дозвољено. На територији Русије требало је од ратних заробљеника, аустроугарских држављана, формирати српске војне јединице уз помоћ и у организацији руске државе и војске. Ратни заробљеници, по правилу Срби, из својих логора превођени су у сабирне и транзитне логоре прије него што би били упућени у Одесу, гдје се оснивала Прва српска добровољачка дивизија.

Ти логори налазили су се у Тјумену, Козлову, Кошири, Јелецу, Борисавељску. У Одеси добровољци су добијали руске униформе са шајкачом и смјештали се у привремени смјештај у трамвајским депоима на ободу града. За борце Прве српске добровољачке дивизије храну и простор за обуку обезбјеђивале су руске војне власти, а српски официри имали су подршку градских власти у Одеси.

Међутим, опремање Прве српске добровољачке дивизије од стране руских војних власти било је непотпуно; војници су задуживани заплијењеним пушкама „манлихеркама”, знатним дијелом неисправним и заплијењеном, а такође и често неисправном муницијом. Добровољци Прве српске добровољачке дивизије у борбе са елитним бугарским пуковима ушли су без шаржера са само 150 метака по војнику и пушке су користили као једнометке, а борбе су рјешавали борбом прса у прса, да би дошли до квалитетнијег бугарског наоружања.



Формирање српске дивизије састављене од ратних заробљеника, добровољаца подржано од стране руске државе и војске ову јединицу довело је у позицију зависности од тренутних руских потреба рата. Пошто је августа 1916. године Румунија ушла у рат на страни сила Антанте, Русија се обавезала да румунске трупе помогне снагама јачине једног корпуса на за Румуне споредном ратишту у Добруџи. Прва српска добровољачка дивизија снаге од око 18.000 људи, иако недовољно опремљена и обучена, била је зато укључена у састав 47. Руског корпуса генерала Зајанчковског и представљала је дио румунско-руских трупа у бојевима на Добруџи у љето-јесен 1916. године.

Српски добровољци побјеђивали су бугарске јединице у више добруџанских битака, али због слабости румунских и руских снага били су, упркос својим побједама, приморавани на повлачење, што је деморалисало добровољце.

Упркос огромним губицима које је Прва српска добровољачка дивизија имала у борбама на Добруџи, она је само једном добила попуњење од 2.000 добровољаца јер су руске војне власти, заједно са представницима српске војске и Југословенског одбора у октобру 1916. године кренули у формирање Друге српске добровољачке дивизије, чији састав су пунили тзв. „силовољцима”, Хрватима, Словенцима и Србима које су присилно мобилисали у заробљеничким логорима Русије јер нових добровољаца у јесен 1916. године није било.

 

Побуна Хрвата


Оснивање Друге српске добровољачке дивизије од присилно мобилисаних ратних заробљеника требало је у руским војним плановима да бројчано ојача њену војску, а политика српске Владе и Југословенског одбора била је да се, макар на овакав начин, прикаже савезничким владама и јавном мњењу савезничких земаља утемељеност југословенске идеје у хрватским и словеначким масама.

Наравно, Друга српска добровољачка дивизија распала се усљед хрватске побуне у њој октобра-новембра 1916. године. Распадом су мобилисани Хрвати показали вјерност Хабзбуршком дому и Фрањи Јосифу као персонификацији аустроугарске државе.

Револуционарна збивања у Русији 1917–1918. године дубински су потресла добровољачке јединице које су биле потрошене тешким и бесмисленим борбама у Добруџи у љето-јесен 1916. године у којима су српски добровољци замјењивали руски војни потенцијал на том ратишту. Фебруарска револуција 1917. године на власт у Русији довела је демократску владу, али идеје бољшевичке револуције о праведном миру, подјели земље сељацима и додјељивању фабрикa радницима свом силином су потресле Русију.

Под снагом тих нових социјалних идеја руска војска се распадала, а бољшевичке идеје круниле су добровољачке јединице стациониране у логорима око Одесе.

 

13.000 добровољаца расуло се широм Русије


Српски добровољачки покрет у Русији тако је револуционарним збивањима 1917– 1918. године излазио ван контроле руске Владе и војске, али је постао подложан свим бурним социјалним и идеолошким гибањима у Русији и бољшевичкој пропаганди, која је добровољачке јединице посматрала као царску творевину која може бити војнички употријебљена против револуционарне војске.

Зато су по угледу на руску војску у добровољачке јединице око Одесе у прољеће 1917. године уведени били војнички совјети који су војницима омогућавали контролу над јединицама и потпуно урушили ауторитет официра и принцип војничке субординације.

Зато је око 13.000 добровољаца изашло у прољеће 1917. године из српских добровољачких јединица и расуло се широм бескрајне Русије, захваћене грађанским ратом, борећи се на страни револуције и контрареволуције, лутајући Русијом или продајући своје војничко знање за новац онима којима је њихова војничка способност требала у том бурном и крвавом времену.

(наставиће се)


НАПОМЕНА: Овај текст није дозвољено преносити без писмене сагласности редакције Српског кола (srpskokolo@ssr.org.rs)



НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк