Српско Коло у Лици у посјети Србину повратнику кога су претукли Роми

Шипке и летве по Милошевим леђима у присуству полиције


Ромски клан Велићи и Омићи су узурпирали 11 хектара пашњака којег је легално користио Милош Бракус, Роми су изиграли договор постигнут у полицији да ће скупа изаћи на терен и договорити се као што се око међа у Лици вјековима људски договарало. Умјесто договора Милош и још тројица рођака су претучени од стране тридесетак Рома и то пред очима полиције!

– Са многобројном групом Рома из породица Велић и Амић имамо дуготрајне проблеме. Кулминирало је у суботу 28 априла када смо на основу претходног договора у полицији требали заједно изаћи на терен како бисмо омеђили спорно земљиште које користимо. Заједно са супругом и још петоро рођака у пратњи полиције ми смо дошли до парцеле. Друге стране није било, али нажалост након пар минута тридесетак Рома је излетјело из оближњег грмља и почело нас млатити металним шипкама, летвама и свакојаким другим арсеналом који је био унапред припремљен. Нису ни мислили мирно да ријешимо спор како су обећали већ су унапред испланирали да нас пребију. Тукли су нас четворицу мушкараца, док двије жене као ни двојицу полицајаца нису дирали. Полицајци умјесто да нас заштите испалили су пар метака у зрак и на томе су стали, а нас четворица претрпјели смо огромне батине, испричао је испрекиданим гласом 35-годишњи Милош Бракус из села Вукава близу Личког Осика. Он као и женин брат, те још двојица завршили су на хитној помоћи са тежим озљедама видљивим кроз бројне маснице, подливе, овратнике. Полицију нису дирали. Само су их псовали а једному од њих су викали „шта он ради ту, када је договор био да не долази“!

Умјесто да га заштити од узурпатора, држава Бракуса кажњава са 124 000 куна!

Суботњој кулминацији сукоба претходили су дуготрајни спорови око кориштења пашњака. Бракус је од надлежне државне агенције на кориштење добио 24 хектара пашњака за исхрану 150-ак оваца. Уредно је земљиште оградио. Међутим, недуго након тога Велићи и Амићи на пашњак који граничи са његовим, дотјерују стотињак коња на слободну испашу. Али и руше његову ограду, те улазе чак 11 хектара у његов посјед. „Њима тих 11 хектара ништа не значи јер су на кориштење добили више стотина. Осим оног што су добили од државе користе и око 150 хектара српске земље чији су власници у избјеглиштву широм свијета. Никога од власника нису питали за дозволу кориштења земље, већ на туђу земљу од државе добивају потицај! Милош говори како је платио геометра чије су измјере потврдиле да је Милошева ограда била постављена на правом мјесту у границама оног што је добио као и да му је узурпирано 11 хектара. Њима тих 11 напрема стотинама других хектара које имају ама баш ништа не значи, а мени тих 11 хектара од 24 укупно колико сам добио значи много“, објашњава Милош увод у читаву трагичну причу и тортуру коју свакодневно проживљава.

У међувремену Агенција шаље инспекцију која утврђује да Бракус не користи пашњак у складу са уговором односно да не користи тих 11 хектара који су узурпирани и „оцртани“ од стране Велића и Омића! Без обзира што посједује геометарску измјеру, без обзира што му је спорна површина насилно отета и практички је не може нити смије користити, без обзира што је и полицију и Агенцију упозоравао на узурпацију – од Агенције је добио захтјев за поврат чак 124 000 куна потицаја које је добио протеклих година!

 

Спрега локалне банде и локалних моћника


Супруга му Зринка врло аргументовано говори о могућој спрези локалних моћника из судства, политике, полиције и ромског „клана“. Наводи тако да највјеројатније од силних хектара који су у државном потицају и још силнијих новаца које држава даје на име потицаја за пољопривреду – Амићима и Велићима иде тек мањи дио, а остатак „моћницима“. Наглашава како кружи прича да чак и једна локална суткиња која нема ни овце ни козе ни коње ни краве у систему потицаја има чак 300 хектара земље!

„Доктор нам је кад смо довежени по спас од болова и повреда цинично рекао да то није ништа јер да су нас могли и на мртво убити, чак нам је једва одобрили специјалистичке прегледе“, прича Милош док сакупља зрак да удахне и хода нагнут на лијеву страну „милиметар по милиметар“!

А што се полиције тиче и Милош и Зринка и њен рођени брат који је такође заједно са Милошем „попио“ батине, логички указују на нелогично понашање полиције.

„У једном моменту сам мислила готово је побиће их сву четворицу на мртво. Викала сам на полицију да умјесто у зрак пуцају под ноге нападачима како бих зауставили“, наизуст прича Зринка. Поставља такође логично питање зашто двојица присутних полицајаца нису позвали појачање, похапсили нападаче и санкционисали. Умјесто тога након напада они су се разбјежали, а онда полиција накнадно наредних десетак дана утврђује идентитет (већ познатих) починиоца! Док полиција не утврди идентитет, а имале је нападаче на лицу мјеста и пустила их, не може ни судство реаговати нити било кога осудити. И тако у круг. Локалној политици, наставља Милош, битнији су Амићи и Велићи јер доносе преко 100 гласова, а ја и моја фамилија имамо два гласа! Од свих локалних структура ријечи хвале имају за Госпићког градоначелника Карла Старчевића који им је пружио подршку и настоји их заштитити. Интересантно је да је Старчевић члан ултдадесне и ултрарадикалне Хрватске странке права, али човјек очито жели да заштити сваког грађанина на територију јединице локалне самоуправе којој је начелник!

 

Иде у тужбу иако она значи „отворени рат“


Ову младу српско-ромску фамилију обишли су српски политички пердставници; Никола Лалић замјеник Личко-сењског жупана, те Саша и Борис Милошевић – Саша потпредсједник Српског народног вијећа и Борис саборски заступник.

„На дјелу је типичан закон јачега. Нажалост, није вас имао ко подучити како исправно правно поступити. Имали сте 30 дана након узурпације посједа да поднесете тужбу суду по којој би суд морао поступити. Ви то нисте знали. Суд није ништа предузео јер није имао тужбу. Агенција за плаћања у пољопривреди која вам је дала земљу на кориштење није се озбиљније тиме позабавила јер земља коју вам је дала ни није власништво државе већ Хрватских шума“, рекао је Борис Милошевић Бракусима. У читавој заврзлами логичним се чини да је „у праву“ онај који је спремнији на силу и насиље. Очито су то сточлани Омићи и Велићи неголи двочлани Бракуси!

Страначки и представници СНВ-а са Бракусима су осим пружене моралне подршке разговарали о моделима како да се помогне и заштити ова млада фамилија.

Иако свјестан да тужба због насиља и претрпљене физичке и психичке боли значи „отворени рат“, Милош децидно каже да ће тужити. Па како буде и шта буде. У том контексту са представницима српских институција договорени су конкретнији модели на који начин заштити ову младу али и друге српске фамилије од погибељи која им готово свакодневно пријети од локалних криминалаца, вјеројатно са „вјетром у леђа“ од локалних структура!

„Ово није ништа друго него притисак на младу фамилију да се иселимо са огњишта на којем сам рођен. Као дијете сам прогнан у Олуји. Живио у Мишићеву код Суботице. Нисам желио радити туђе њиве него своје и вратио сам се 2002. године. Умјесто мира и подршке од државе јер живим од својега рада, данас имам страх за себе и породицу. Моја дјеца Паулина и Душан од суботе не иду у школу јер се боје. А и ја се плашим возити их јер ми Велићи и Омићи и даље пријете. Прије него смо се оженили вријеђали су и претукли моју супругу Зринку и није им нимало сметало што је и она Ромкиња! Лани су у оближјем Бунићу претукли Перу Смиљанића и отели му већ осушено сијено. Мени је лани украдено три камиона готових бала сијена, па сам ове зиме на једвите јаде прехранио своје овце. И овим Ромима али и локалним структурама изгледа смета млад човјек Милош Бракус који на родном огњишту се жели бавити пољопривредом и који само жели да поштеним радом храни и подиже своју дјеву! Тешко се ту назире крај осим исељавања и одласка младе фамилије ко зна куда, јер живот и мир дјеце су ми најбитнији. А то ми, показало се не може осигурати ни полиција ни судство, резигнирано закључује 35-годишњи Милош Бракус.

 

Кракови према Карловцу и Удбини


Ромски клан Велића и Омића, узгред нуди речено родбински повезаних, „базу“ има у оближњем Перушићу. Међутим, кракови клановске хоботнице сежу и према Карловцу и према Удбини. Свагдје је матрица иста. Дотјерају коње и отимају пашњаке ради потицаја. На Удбини је већ дуже времена на рубу да искра пређе у отворени пламен јер се Удбињани и Срби и Хрвати спремају на самоорганизовање и самозаштиту од терора јер државне институције не чине ништа. Неријетко је слика да коњи који слободно се крећу на испаши и о којима нико не брине начине штету на аутомобилима на главној цести која веже Кореницу и Госпић преко Љубова и Широке Куле. Најчешће се то дешава на превојуЉубово. Када коњи истрче из жбуња и ударе у аутомобил, полиција констатује инцидент при чему возач неријетко буде кривац. Али на тому се стаје јер су коњи „непознатог власника“!

 

Украдено му првих пет оваца


Милош се кући вратио 2002. године. Кренули смо са пет овчица. Пасле су ту око куће. Имали смо их за разоноду и љубав у првим повратничким данима. Преко ноћи су нестале као да су у земљу пропале. Никад нисмо сазнали ни како су ни гдје су завршиле.

Након њих смо купили нових 15-оваца. Пазили само на њих даноноћно и опстале су. Од њих данас имамо преко 150 комада, а план нам је био ићи на триста. Иако сам запослен у госпићком Комуналцу, супруга не ради и неопходан нам је додатни приход да би наше двоје дјеце живјело нормалан живот. Међутим на прекретници сам, или одустати из свега и по други пут у животу бјежати од куће и спашавати живу главу, или остати и борити се до краја а тиме угрозити безбедност своје породице и себе?

Боро Ркман


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк