Српско коло у Санском Мосту међу Србима повратницима на своја огњишта

Мигранти, нови изазов за повратнике у Сану


Само што су након силних мука организовали свој живот колико толико подношљиво Србима повратницима у западно крајишке општине, од Бихаћа до Ливна, се на хоризонту појављује нова пријетња – мигранти. Земље ЕУ које су примиле онолико миграната колико им је требало како њихови не би радили мање вриједне послове сада их враћају назад. Српска је јавно поручила да неће дозволити да се тај Сорошев пројекат остварује на њеној територији, али то не важи за Федерацију БиХ. Екипа Српског кола посјетила је неколико српских домаћина у рејону Санског Моста и увјерила се да се у њихове душе уселио нови немир и, такође, присуствовала састанку са члановима Одбора повратника који тренутно води Јово Пртинаш са предсједником и потпредсједником Удружења крајишких општина Федерације БиХ Драганом Дивјаком и Јовом Добријевићем. Дивјак је током боравка у Санском Мосту о овом проблему разговарао и са предсједником новоосноване организације Савез српских завичајних удружења Браном Пећанцем.

Пећанац и Дивјак су се сложили да не треба дозволити насељавање миграната на просторе Републике Српски нити на просторе Федерације БиХ који су по власништву над земљиштем доминантно српски и на којима се остварује повратак.

-Они сада масовно долазе у БиХ и то им омогућава тзв. џамијска рута. Све је то добро организовано што показује да је као локације за њихов смјештај првобитно планирао српска села у Петровцу и Крупи Медно Поље и Јасеницу, а сада се тражи нова локација. То не смијемо дозволити јер би то угрозило ионако слаб повратак Срба. Мигранти имају подршку не толико домаћих Бошњака колико неких структура у Сарајеву које имају за циљ промјену етничког састава крајева гдје су живјели Срби. Треба и мигранте разумјети јер су и они, као што смо и ми, страдали, али то ремети повратак и опстанак, рекао је Пећанац.

Накнадно смо сазнали да је након разговора посланика Миодрага Линте са српским представницима у заједничким органима БиХ односно министром Мирком Шаровићем промјењена локација за смјештај миграната па се као једна од локације помиње Грабеж између Бихаћа и Крупе.

Како нам се један од српских домаћина из општине Сански Мост пожалио група која се представила као избјегли из Сауди Арабије (?!) долазила му је у двориште жалила се на глад и тражила помоћ.

-Нудио сам их ракијом, али нису хтјели, каже нам тај повратник.

Током обиљежавања злочина над Србима у Шушњару на ову тему Дивјак је разговарао и са предсједником Партије демократског прогреса Браниславом Бореновићем који очито сматра да се тај проблем преувеличава.

-Не интересује њих да остану у БиХ, они желе да наставе даље према развијеним европским државама, кратко је прокоментарисао Бореновић. Наиме, он припада гарнитури која је на власти у заједничким институцијама гдје како изјављује и градоначелник Бихаћа Шухрет Фазлић нити су се припремили за мигранте, нити сада шта предузимају.

Како бисмо се увјерили у стварно размишљање Срба повратника посјетили смо Милорада и Винку Миљевић у Миљевићима једном од села Лушци Паланке. Макадамски пут до њих водио нас је од Јелашиноваца, тачке на главној саобраћајници којом почиње успон на Грмеч кроз Паланачко поље на коме су тек ту и тамо засијани кукурузи. Како каже Милорад, прије рата у пољу није било квадратног метра да није био узоран или покошен, а данас је 80 одсто поља запуштено. Уз Грмеч са обје стране цесте ка Петровцу израсла млада шума, а и то се некада косило. На своје се Милорад – Мићо вратио 2000-те године, а како му је тада било набоље говори податак да је пет година живио без струје. Без струје су и многи други повраратници у општини Сански Мост. Мићо каже да „живи од свог производа“. Са поносом нам показује непрегледну њиву коју је засијао кукурузом који је овог кишног љета већ сада (почетак августа) висок три метра.

-Имам три трактора, комбајн, берач, све што треба, али оно што произведем немам гдје продати. Имам осам крава, али нема откупа млијека, кажу да је пут лош и да им се не исплати. Кукуруза имам на залихи од прије три године, немам га гдје продати, прича Мићо који се сјећа времана када је од његовог села кроз Паланачко поље до Лушци Паланке дневно возило пет аутобуса.

-Наше проблеме нико не рјешава. Мјесна заједница Лушци Паланка може се рећи и не постоји, тамо су за предсједника ставили Србина, али неспособног човјека који је ишао у специјалну школу. Овдје долазе вехабије који се баве пчеларством. Долазе ноћу, има их десетак. Највише се плашимо да нам у школу која је празна не уселе мигранте, то би било катастрофа, сматра Мићо. Он би волио да из Бањалуке пошаљу у Лушци Паланку једног доктора како не би морао, када затреба, да прелази 65 километара.

Уз сир, питу и домаћу ракију почиње и прича о томе како је укинута борба бикова славна Грмечка корида на Међеђем брду.

-Они су то забранили због њихове кориде и да би се затрло све што је српско.Најприје су рекли да је то мјесто минирано, а сада кажу да су ту убијени неки Бошњаци, али то није тачно.

На Брајића Тавану посјетили смо Миланка Иваниша. Овај вриједни домаћин има воћњак у коме је сазрело 20 тона јабука али, на жалост,  он нема коме то да прода. И ту није крај мукама овог повратника који, у то смо се увјерили, живи у слози са својим комшијама, Бошњацима било да су староседеоци, досељеници или викендаши. Захваљујући донацији посадио је велику плантажу ароније, али то нема ко да обере. Једино рјешење за јабуке и за аронију је, а шта би друго, прављење ракије. Миланкова ракија од ароније, по оцјени екипе Српског кола заслужује највећу оцјену.

Општа је оцјена Срба повратника у Сански Мост да је њихов положај у овој општини најтежи. Томе је кривац човјек који је у општини био задужен за повратак, сада покојни Ђуро Клашња. Да је то тако увјерили смо се у селу Томина гдје смо посјетили Драгана Поповића. Драган нам показује своју кућу изграђену без икаквих донација на темељима старе , у рату порушене. До његовог имања на коме је више од 90 стабала шљиве, чије су се гране од силног рода савиле до земље , води обичан шумски пут. Када је то требало уредити у пристојну локалну саобраћајницу Калашња је рекао да „нема никога тамо“. Тако је остала у рушевинама и кућа Драгановог комшије Пере Поповића. Драган данас пензионер је свој радни вијек провео у Словенији као и добар дио Сањана који су и данас тамо,а који су овог љета дошли у родни крај. Двије кћери остале су да живе у Љубљани. Прича да су Поповићи некада стигли у Томину из Црне Горе. Легенда каже да их је водио слијепи старјешина и да су се најпре зауставили крај ријеке Уне. Неко је рекао да вежу коње за врбе. Кад је чуо да су ту врбе, слијепа старина је одмах наредио: Нећемо овдје, идемо даље.

Животна питања повратника били су тема састанка који су Дивјак и Добријевић уприличили у Подлугу. Деморалисаним Србима трачак наде улило је обећање Дивјака да ће бити примљени у Скупштину Србије да изнесу своје проблеме.

-Два километра од центра Санског Моста, према Ђедовачи, Срби немају воде, а у Горњим Крухарима има домаћинстава која немају струју. Све једно њихово насеље је асфалтирано а нашима не можеш прићи, рекао је Дивјак, чија је кућа у Лушци Паланки потпуно девстирана.

Урош Ступар из Грдановаца, одакле је и пјесник Стеван Тонтић, је проблеме разложио на двије врсте – егтзистенцијални проблеми Срба повратника који живе у општини и друго, обиљежавање свега што носи српски предзнак, а то је између осталог и Грмечка корида. Сматра да обиљежавање погрома Срба у Шушњару треба вратити у Сански Мост.

– Спашавање кориде треба да буде државни проблем. Ако треба требало би је вратити на Међеђе брдо као међународну манифестацију и да буде туристичког карактера. Али суштина је да не можемо рјешавати проблеме без учешћа у власти. Морамо гласати. Та свијест мора да проради и да се то покаже на изборима, истиче Ступар.

-Срби морају имати одборнике, сматра и Лука Чорокало који се заложио да се постојећи Одбор, који је регистрован попуни или да се формира нови, како би рад Одбора добио нови замах.

Јово Пртија из насеља Здена изложио је проблеме у вези са радом, деловањем и утицајем одбора. Он је указао на важност регистрације српске имовине.

Професор Географије Славко Чорокало из Подлуга сматра да је главни проблем изборити се за учешће у власти што данас илуструје немоћ једине српске представнице Десанке Миљевић.

-Могли би имати и 15 одборника у Скупштини општине, сматра Славко.

Састанак је окончан договором да се о овим питањима разговара на Преображење 19. августа када ће бити освећена црква у Мајкић Јапри, а у плану је посјета Бихаћу на позив градоначелника Шухрета Фазлића.

Д. Башовић

Антрфиле

Према ријечима Шухрета Фазлића, цјелокупна мигрантска криза се ломи преко леђа Бихаћа, а градске власти немају никакве законске алате да дјелују.

– Немамо своју полицију, не можемо никоме ништа наредити, немамо канцеларију за странце, чак ни инспекцију за контролу боравка. Свим управљају други, а ништа не предузимају! Мјесецима зовемо, упозоравамо, кукамо, молимо, састанчимо, шаљемо дописе, вршимо медијске притиске и ништа! Такав однос надлежних институција и неразумијевање гурају нас у очај – каже Фазлић.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк