Тихи жагор у Жагровићу

Недалеко од Книна, неколико километара у правцу сјеверозапада, налази се село Жагровић. Много тога се о Жагровићу може рећи, али је све мање оних који то могу, јер старији људи полако нестају са позорнице живота, а младих је све мање.

Први заселак села Жагровић зове се Стара Стража. Овај назив датира из доба Војне крајине, а затим се наставља низ заселака који углавном имена носе по презименима. Од Мартића који се налазе ка Бендеру, па све до саме тромеђе Босне, Лике и Далмације, сваки дио овог краја данас, из свима нам познатих разлога, изгледа јако тужно и запуштено. Био је ово углавном сточарски крај. Након Другог свјетског рата, становништво је махом гравитирало према Книну који је био јак жељезнички, а касније индустријски центар. Некад је у Жагровићу било далеко више становника, али данас је сасвим другачије. Куће које су обновљене углавном су празне. Жагровић је некад бројао око пет стотина домова и око 1.390 становника. Као и већина села Далмације, у посљедњем рату осјетио је пустош, па данас броји тек око 119 домова и 267 становника.

– Камени зид и капелица који се налазе у самом центру села, тик уз цесту, задужбина су мог претка, прадједа Луке, а посвећени су Светом Николи, свецу заштитнику многих, па и моје породице Рашковић. Камење којим је изграђена капелица, остаци су материјала куле Капетановића. Из куће поред произишли су сеоски капетани, а Лука је био један од њих. Са друге стране, тек преко пута капеле, данас у рушевном стању, налази се стара црквена кућа која је послије Другог светског рата била претворена у сеоску задругу – у једном даху у причу о Жагровићу уводи нас Александар Рашковић, врсни познавалац овог краја, који међутим данас живи у Крагујевцу и по занимању је лијечник.


Крш је породио многе знамените људе који су били и остали велики, не због свог успјеха, већ због тога што никад нису заборавили своје коријене и одакле су босоноги кренули у свијет.

– Из Жагровића су отишли бројни високообразовани људи. Из овог крша и често пута ратовима опустошене земље, изродили су се бројни научници, доктори, специјалисти; Чупковићи, Рашковићи и низ других који су дали свој допринос овом крају којег се никада нису одрекли, као ни рода којем су припадали. Својим школовањем и признањима нису афирмирали само себе, већ су улагали у мјесто из којег су потекли, а били су најбољи амбасадори овог далматинског крша – каже Александар за „Портал Новости“.

Прва црква у селу датира из 1537. године, али како је по најизвјеснијим претпоставкама првобитно здање било саграђено од дрвета, на њеном месту изграђен је нови храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја, у вријеме епископа далматинског Стефана Кнежевића 1891. године. Једина је то православна црква у Далмацији која је још увијек покривена тек лесонитним плочама.

– Прије само тридесетак година, што је хисторијски гледано било као јучер, свака кућа била је пуна. Ни једна није била без сопственог винограда, воћњака ни врта. То је све оставштина из Наполеонових времена, када је маршал Мармонт, дошавши у илирске провинције, донио проглас у којем је стајало да се ниси могао оженити ако ниси имао довољно оваца, одређени број стабала маслине и чокота винове лозе. На тај начин нитко није могао остати гладан. Било је родних и неродних година, али није било глади. А главна карактеристика народа овдашњег је да је радишан и да ће увијек свакоме помоћи – објашњава Александар.

– Пред православни Божић ове године, кренули смо у акцију обнове братске куће јер се, посебно у вријеме великих празника, овдје окупља доста мјештана, што оних који су овде стално, што оних који повремено дођу да обиђу своја огњишта. Мјештани су се организовали и својим донацијама помогли да се братска кућа доведе у функционално стање. Ако погледате мало око храма, видјет ћете велико гробље и велике надгробне споменике. То је још један од показатеља бројности и имовине некадашњег становништва. Ми се овде још увек надамо да ће се садашње стање у макар далекој будућности поправити и да ће се људи више враћати мјесту из којег потјечу. Овдје живота још има јер је око тридесет и двоје дјеце из двадесетак млађих породица што нам улијева наду у опстанак и будућност села – прича свештеник Милорад Ђекановић, парох жагровачки.

Планова за будућност у Жагровићу не недостаје, упркос демографском суноврату. Александар Рашковић, иако живи и ради у Крагујевцу, велики је заљубљеник у родно село свога оца и својих предака. Зато му се враћа када год може.

– Ово што имам овдје, вјерујте, немам нигђе на свијету. Ни чистије воде, ни зрака ни неба. Одавде црпимо сву снагу, живећи за сваки тренутак кад ћемо поново доћи. Када сам ратне деведесет прве године с породицом из Загреба стигао у Крагујевац с покојним оцем и братом, сачувао сам оне три аутобусне карте које и данас имам. Отац је тада, спуштајући торбу на земљу рекао ‘ево сине, ја довде, а ти даље с Божјом помоћу’. Зарекао сам се тада да ће ми дјеца знати тко су и одакле су. Богу хвала, тако је и било па сада кћер и син знају одакле потјечу и с радошћу долазе овдје. Ни једна мука и невоља, ни једног тренутка, нису ме од тога одвратиле. Поносан сам и на своје поријекло, презиме и претке. Свака породица има своју причу, и свака је дала неког тко је оставио малени траг у овом кршу. Поред моје куће налази се споменик људској глупости која се зове рат. Споменик на којем можете ишчитати 98 имена настрадалих Жагровићана у Другом свјетском рату, направљен је у облику књиге, а урадио га је Никола Рашковић који је до четрнаесте године био неписмен. У шеснаестој је направио дрвени бицикл, јер га је видио у новинама, а потом завршио и највише школе. Његов син је машински инжињер, мој отац је био изврстан хирург, и тако даље, да вам не набрајам. Сви ти људи, чија су имена у тој споменичкој књизи написана, страдали су у Другом свјетском рату, а данас је, нажалост, мали број живих свједока који ће посвједочити о пребогатој хисторији овог народа и краја – на крају додаје Александар.

Остаће Жагровић, њему и многима, на мапи живота све док буде оних који ће га вољети, који ће му се враћати, па макар и накратко, из бијелог свијета, из даљина гдје га у срцу носе његови некадашњи становници.

Извор: Васка Радуловић; Портал Новости


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк