У Београду представљена књига Стевана Тонтића „Та мјеста“

Путопис кроз живот


У малој сали Коларчеве задужбине 14. јуна 2018. године одржана је промоција књиге Стевана Тонтића „Та мјеста“.

Ријеч је о књизи у којој је аутор сабрао своје записе о неким мјестима (градовима, малим варошима, селима) и неким својим путовањима. Аутор је у уводној ријечи објаснио да је ријеч о мјестима у којима је проводио негдје више година, негдје више мјесеци, а у некима тек неколико дана.

– Мјеста која боље познајем настојао сам да представим, иако у свом субјективном кључу, релативно цјеловито, обликујући извјесну врсту портрета. Сви ови текстови спадају у жанр путописа, мада не описују увијек путовања – ријечи су аутора који је уз сваки прозни запис приложио понеку пјесму која се на овај или онај начин односи на мјесто, крај или земљу о којој пише.

Ненад Шапоња главни уредник издавачке кућа Агора Тонтићеву књигу оцијенио је као необичну.

-Књига садржи 11 цјелина, а путопис креће од родног Подгрмечја. Аутор путује кроз очигледно предиван предио, који је зарастао јер су нестали људи. Данас су отишли даље по цијелом свијету баш као и наш јунак који је живио по разним мјестима, не баш својом вољом – рекао је Шапоња примјећујући да у књизи нема ријечи о садашњем мјесту ауторовог боравка Новом Саду.

– Посебна драгоцјеност ове књиге је комбиновање путописне поезије и прозе и дубок доживљај стварности наших простора у другој половини ХХ и почетком XXI вијека- рекао је Шапоња помињући пут од Лисабона до Москве, у којој је као „шлаг на торти прича о Јерменији“.

-Аутор се брани хумором. О Босни пише истину која се многима неће допасти, али аутор не покушава ништа да сакрије нити да иком ишта да припише – закључио је Шапоња.

Књижевни критичар Љиљана Шоп рекла је да се аутор у овој књизи настоји придржавати увјерења да мјеста кроз која смо протрчали и у којима смо врло кратко били пружају прилику да о њима напишемо импресије које се разликују од просјечног туристе.

-То потврђује и неколико сјајних путописа као што је онај у Јерусалиму у којој су ти кратки тренуци изродили изврсне текстове- рекла је Шоп истичући да је посебно упечатљив почетак путовања по завичају кога више нема.

– Читаоцима предлажем да књигу најприје прочитају као цјелину, а потом само пјесме као једну врсту збирке у расејању – закључила је Шоп.

Књижевник Владимир Пиштало је књигу „Та мјеста“ оцјенио као побједом над лудилом.

– Стеван је хтио да заузда ствари које су нам се свима десиле и да направи разумну рекапитулацију онога што је било, зато би овај пут назвао путописом кроз живот – рекао је Пиштало напомињући да је књига много старија од времена деведесетих прошлог вијека.

– Тонтић своје епизоде из живота илуструје пјесмама, као да сугерише да све оно што се пјеснику дешава треба да претвори у поезију – рекао је Пиштало који се такође осврнуо на поднебље ауторовог дјетињства

– То је поднебље Бранка Ћопића који је фигура водиља у овој књизи. Стеван је описао Ћопића и познанство са њиме третирајући га као симбол оног најбољег што је подгрмечки крај дао – рекао је Пиштало оцјењујући да је Ћопић у Босни занемарен и оклеветан, док је у Србији потпуно погрешно доживљен као комунистички писац и ништа више од тога.

Пјесник и књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков је оцјенио да текстови у овој књизи имају облик извјештаја, дијалога и дневника што је чини наизглед парадоксалном.

Помињући писца Жил Верна и његово познато дјело „Пут у средиште земље“ Ивков је Тонтићево дјело описао као „пут у средиште себе“.

-Аутор има рђаву прилику да актуелност својих пјесама поново провјерава на властитом искутву. Зато се у структуру књиге укључују и поједине пјесме, а на прочељу једне од њих аутор сам каже како пјесмом провјерава животно искуство – рекао је Ивков напомињући да су таква сазнања у вези са Андрићевским књижевним свијетом. Помињући Андрићеву приповјетку „Писмо из 1920 године“ Ивков је цитирао ријечи Јеврејина, који као неутралан, Босну описује као земљу мржње и страха.

– Историја на дјелу изгнала је Стевана Тонтића из свог језичког базичног, националног и вјерског одређења – рекао је Ивков напомињући да у историји не постоје стајни тренуци, али срећом постоје у језику и књижевности што књига „Та мјеста“ и потврђује.

T. Ћоровић

БЕЛЕШКА О АУТОРУ


Стеван Тонтић (30.12.1946. Грдановци код Санског Моста) завршиo је студијe филозофије са социологијом у Сарајеву. Пре рата уредник у издавачкој кући. После вишегодишњег егзила у Немачкој (1993-2001), вратио се у Сарајево, где је живео као самостални књижевник, да би се у пролеће 2014. настанио у Новом Саду. Песник, прозаист, есејист, антологичар, преводилац с немачког.

Песничке збирке: Наука о души и друге веселе приче (Сарајево 1970), Наше горе вук (Нови Сад 1976), Тајна преписка (Сарајево 1976), Хулим и посвећујем (Београд 1977), Црна је мати недјеља (Београд 1983), Праг (Сарајево 1986), Ринг (Београд 1987), Сарајевски рукопис (Београд 1993, друго допуњено издање 1998), Мој псалам/Меин Псалм (Берлин 1997), Благослов изгнанства (Бањалука 2001), Свето и проклето (Нови Сад 2009), Свакодневни стнак свијета (Београд 2013, Бањалука 2017) и Христова луда (Београд 2017).

Новија издања изабраних песама: Анђео ми бану кроз решетке (Нови Сад 2010), Свакодневни смак свијета/Der tägliche Weltuntergang (Клагенфурт 2015), Безумни пламен (изабране и нове љубавне песме, Сарајево 2015).

Аутор је романа Твоје срце, зеко (Београд 1998).

Саставио је антологије Новије пјесништво Босне и Херцеговине (Сарајево 1990) и Модерно српско пјесништво (Сарајево 1991).

У склопу Изабраних дјела објавио је књиге есеја Језик и неизрециво и По налозима поезије (Сарајево 2009).

Књиге су му превођене на више језика, добитник је књижевних награда у Србији, БиХ, Немачкој, Чешкој и Румунији.

С немачког је превео више познатих аутора (Криста Волф, Петер Хугел, Гинтер Кунерт, Кристоф Мекел, Рихард Питрас, Уве Колбе, Саид, Жужана Газе и др.), а на немачки, заједно са В. Калинкеом, Лирику Итаке Милоша Црњанског.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк