У Београду промовисана књига „Срби Босне и Херцеговине у XIX вијеку – борба за слободу и уједињење“ аутора Јована Б. Душанића

Историјска књига проф. Јована Б. Душанића „Срби Босне и Херцеговине у XIX вијеку – борба за слободу и уједињење“ представљена је у свом другом издању београдској публици 27.септембра у крипти Храма Светог Саве на Врачару.

Сам аутор није говорио о књизи, а своје виђење овог значајног дијела дали су директор издавачке куће „Catena mundi“ Бранимир Нешић, проф. Др Ненад Кецмановић, проф. др Мило Ломпар и проф. др Милош Ковић. Скуп је благословио eпископ ремезијански господин Стефан Шарић.

Књига је подјељена је у три дијела. У првом дијелу обрађен је период ропства под Турцима у XIX вијеку, у другом је обрађен период под аустроугарском окупацијом, односно о борби Срба у БиХ за слободу и уједињење против двије велике царевине, турске и аустроугарске. У трећем дијелу дате су биографије најзначајнијих Срба који су поставили темељ аутономије Срба Босне и Херцеговине. У књизи је приложен и додатак о Душанићевом родном Прибинићу као и етнолошки записи на различите теме. Такође, ту су и текстови о гробљу војводе Момчила, о манастирима Липље и Ступље, хајдуку Милићу и остало.

Како је аутор у уводном дијелу књиге написао, желио је да „се читаоци боље упознају са давно прохујалим временом увјерен да ће им познавање прошлости помоћи да боље разумију садашњост и спремније дочекају будућност“.

Професор Факултета политичких наука Ненад Кецмановић, као велики познавалац тзв.“босанског питања“ истакао је значај ове књиге јер се појавила „у вријеме када Срби бију још једну унутрашњу и међународну политичку битку за слободу и уједињење“.

„С једне стране Душанић је показао невјероватну виталност и способност српске привредне, културне и политичке елите, која је била национално свјесна и вјери одана, те много предузимљива, образованија и основано самопоузданија него што је то био случај са друга два народа у БиХ. Са друге стране, показао је како је аустроугарска политика и иза ње моћни Ватикан, стрпљиво креирала, детаљно развијала, и дослиједно проводила једну антисрпску, антиправославну и антиславенску политику у БиХ. Аутор се није зауставио на календарском крају 19.вијека, него нам је овим дјелом освијетлио континуитет те и такве политике током 20.вијека и почетком 21.вијека у лику европске, западне или политике једине суперсиле“, навео је Кецмановић додајући да је централна фигура модерне верзије те политике несумљиво Бењамин Калај, министар финансија Аустроугарске монархије и намјесник за окупирану БиХ.

„Поједностављено речено, циљеви Калајеве стратегије били су прекинути везе Срба из БиХ и Србије, завадити Муслимане са Србима, спријечити уплив Руса преко Срба на Балкан. Касније је српска историјографија и политика потцјенила Калајев пројекат о стварању јединствене Босне након што је овај подухват доживио неуспјех. „Калајевштина“ је међутим преживјела као трајни стратешки пројекат каталочког Запада према Србима између Уне и Дрине и касније се јавила у више реприза у духу новог времена“, објаснио је Кецмановић и нагласио да се прва реприза јавила у комунистичком периоду, а друга уочи и почетком рата у БиХ. Трећој, како каже Кецмановић, свједочимо данас када Ватикан, преко сарајевске надбискупије води битку против обнове Херцег- Босне јер не прихвата да самостани у средњој Босни илити „Босни сребреној“ остану изван граница трећег ентитета.

„И опет су проблем славенске и православне опасне везе са Русијом, а Срби су произведени у непоправиве „мале Русе“. У једној од уводних реченица књиге, Душанић констатује да су Срби за борбу за слободу и уједињење имали успоне и падове. Да ли се данас налазимо у једој или другој фази? Ја бих, бар када је ријеч о Србима у БиХ, оптимистички рекао да је најгоре из недавне прошлости иза нас. Имају Републику Српску на безмало пола територије БиХ, зову се Срби без атрибута босански или херцеговачки, говоре српски језик, пишу ћирилицом, своју браћу у матици не зову Србијанцима него својим истим именом, развијају везе са Србијом“, закључио је Кецмановић поручивши на крају да дјело Јована Душанића инспирише и охрабрује да се мудра, истрајна, и самосвјесна политика предака и у овом времену настави предвођена политичком, привредном, црквеном, културном и интелектуалном елитом.

Професор Филолошког факултета Мило Ломпар рекао је да у овој књизи поред политичке имамо и једну ширу европску димензију наше националне историје.

„Аутор је у одређеним дијеловима давао приказ 20. вијека и назначио неке од битних елемената наше данашње политичке сцене и националне ситуације. По Калајевој идеји непромјенљив је циљ Хабрзбуршке монархије да се уклоне сви садржаји српске националне свијести“, казао је Ломпар сложивши се са професором Кецмановићем да је идеја да се Срби у БиХ изолују од сусједних српских држава Србије и Црне Горе и данас на дневном реду.

„Парцијализација и дезинтеграција српске националне свијести гдје институција СПЦ представља једну од главних мета. Ако се не контролише политика и јавна свијест Београда, не могу се зауставити демократске и националне тежње српског народа. То ова историја веома прецизно показује, а отуд слиједи да кретање мора бити у супротном правцу. Данас треба радити на оснажењу интегралистичке свијести“ подвукао је Ломпар.

Историчар Милош Ковић сложио се да је Калајев режим био кључно искуство српском народу у 19.вијеку, коме су Срби у БиХ пружили отпор. Ковић се осврнуо и на данашње стање у Републици Српској, одакле се, према његовим ријечима боље виде ове теме.

„У РС скоро да нема породице која није неког изгубила у рату, али нећете међу њима наћи никог ко ће рећи да је све било узалудно. Питање које се поставља је шта је то што је те Србе учинило таквима какви јесу. Срби у БиХ су најтврдокорнији јер упорно гледају у Београд, окренути су Истоку. То је једна од тема о којој говори ова књига. Дошли смо дотле да је цијелом свијету наметнута парадигма по којој је све што не личи на Запад- то је Варварско, и постоји само један пут, а то је англосаксонски. То је модел о коме пише Душанић“, објаснио је Ковић додајући да је потребан повратак националној историји и њено сагледавање изнутра.

Директор издавачке куће „Catena mundi“ Бранимир Нешић своју бесједу посветио је, како је рекао „тајни личности Јована Душанића“ говорећи и о његовом хапшењу 1985. године у Бања Луци због политичке неподобности, потом избацивању са Економског факултета, а његову историју упоредио је са историјом Томислава Краљачића који је такође писао о Калајевој политици.

„Његова упозорења била су правовремена и велика штета што су прошла без већег одјека у широј јавности. Душанић на прави, јасан и недвосмислен начин говори о великој пожртвованости Срба у Бих и њиховој борби за слободу. Његова прва књига „Неолиберализам“ као и „Срби Босне и Херцеговине у 19.вијеку“, представљају два важна путоказа у нашем националном откривању, имајући у виду стогодишње лутање српског народа по разноразним југословенским и комунистичким беспућима“ подвукао је Нешић.

Биографија:

Јован Б. Душанић је рођен 1950. године у Прибинићу (околина Теслића) у Републици Српској. Редовне и последипломске студије завршио је на Економском факултету у Београду, а докторску дисертацију одбранио је на Економском факултету у Љубљани. Редовни је професор универзитета, члан Научног друштва економиста Србије и члан Одбора економских наука Академије наука и умјетности Републике Српске. До сада је објавио 33 књиге (28 из економије) и на стотине радова у домаћој и иностраној периодици.

новинар „Српског кола“
Весна Вуковић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк