У Клуб – ресторану Тесла, у Београду, заслужним појединцима додијељене Крајинске грамате

ДР НИКОЛА ЖУТИЋ, ПРОФ. ЛАЗАР МАЦУРА И САВО ШТРБАЦ, ОВОГОДИШЊИ ЛАУРЕАТИ


„Књижевна заједница Крајине, на пригодној свечаности, одржаној крајем марта, уручила је овогодишње Крајинске грамате, а образложење ове интернационалне награде, на свој помало специфичан и неубичајен начин, изнио је њен потпредсједник професор Душан Ђаковић, књижевник и ликовни умјетник. Награде је уручио предсједник овог удружења, писац Милан Пађен, а окупљенима се обратио и пјесник Никола Корица, секретар Књижевне заједнице Крајине. Добитници наградe захвалили су се на признању, а свој доприонс овом свечаном чину дали су и глумац Љубивоје Тадић, некадашњи управник Народног позоришта у Београду, и женска пјевачка група КУД „Петрова гора-Кордун“.

Отварајући овај скуп, Душан Ђаковић је истакао да се интернационална награда „Крајинска грамата“ додјељује за изузетне резултате на пољу књижевности, културе и традиције српског народа у свијетлу историјске истине и правде.

„Књижевна заједница Крајине Београд, ову награду додјељује судбиницима затеченим међу крајинским звијездама које у одбрани крајинског, српског, православаног ега прте наше зрно соли, разапињући бијели кончић у тамнилу овосвјетског вилајета. Данашњим добитницима интернационалне награде повјерили смо свице, немуште снове, тајанство јаве, да нас у вријеме које обилази земаљси круг не сакрије у бескруг“, веома надахнуто је Ђаковић отворио овај скуп.

 

25 ГОДИНА КЊИЖЕВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ КРАЈИНЕ


„Оно неповратно вријеме не може се зауставити, ни наше хировите, немирне мисли као хераклитовска идеја вјечног тока… Можда се тамо никад не вратисмо, али кад одосмо отуд, поњели смо собом небо, земљу и воду, једино ми вјечно остасмо тамо. На трен враћамо вас у Крајину, тамо гдје сунце душу грије, али тамо гдје нас није“, наставио је, у свом стилу, Ђаковић, дајући ријеч секретару Заједнице Николи Корици, да присутне подсјети управо на ондашње „крајинско вријеме“.

У свом излагању Корица је посебно истакао да је ово јубиларна година за Књижевну заједницу Крајине и да је 8. фебрура у Земуну, на пригодан начин, обиљежена и двадесетпетогодишњица рада ове Заједнице.

„Књижевна заједница Крајине основана је сад већ давне 1993. године у Глини, у веома тешким тренуцима за српски народ из тих крајева. На оснивачкој скупштини, уз присуство гостију из Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе, било је тринаест књижевника, углавном са подручја Баније. Одмах смо кренули са издавањем књига, али нас је прогон прекинуо у томе. По доласку на ове просторе почели смо да радимо при Матици српској у Новом Саду, а сада дјелујемо као шеста придружена чланица Удружења књижевника Србије. Тада се и број повећава на четрдесет. На почетку су били само Банијци, сада имамо и Далматинце, Личане и Кордунаше. Радимо како и колико можемо, без средстава и својих просторија, али је много важније да смо у задњих годину дана издали шест књига и помогли многим појединцима да то исто ураде. Желим да истакнем да је наш предсједник Милан Пађен ове године добио престижну награду Бранковог кола „Печет вароши сремскокарловачке“ за збирку поезије „Пут без путоказа“, закључио је своје излагање Корица, додајући да ће у овој години јубилеја бити и више активности, а свакако једна од битних је и ово данашње окупљање и додјела Крајинских грамата. Корица је разјаснио да добитник Крајинске грамате не мора да буде писац, већ неко значајан за нашу културу и историју и промотер њихових вриједности, као што је, на примјер, Француз Патрик Барлиоз, први добитник Крајинске грамате.

 

ПРОГРАМ И НАГРАДЕ


Прије додјеле награда, Љубивоје Тадић, је говорио одломке из књиге Душана Ђаковића: „Молимо тебе, наш велики Боже, кажи моћнима да су наше Ћеле Куле довољне цијелом свијету, да је Јадовно најдубље, Јасеновац најшири, да Симонида види најдаље, да је Бели анђео бјељи од мајчина млијека, да смртник не може без гроба, да није једина истина она коју каже глава одсјечена, зашто нам срце чупају?“ Тадић је на крају казивања закључио, с обзиром да се бави реториком и бесједништвом, да по њему ово представља риједак примјер како неко једну овакву згуснуту, емотивну књигу напише о страдању и да је дословно води од А до Ш.

Својим извођењем изворних крајинских пјесама, женска пјевачка група КУД „Петрова-гора-Кордун“ додатно је подгријала атмосферу као увод у сам чин додјеле овогодишњих признања.

„Његове историјске писанке чувају у памћењу живе животе, нико не може претећи вријеме од заборава. Зато његов синеопсис чува нашу генеолошку ватру од заборава и од нас самих опомињући нас исписом прошлости на будућност и памћење“, овим ријечима, Душан Ђаковић је „прозвао“ др Николу Жутића, научног савјетника на Институту за савремену историју у Београду, и замолио књижевника Милана Пађена, предсједника Књижевне заједнице Крајине, да му уручи Крајинску грамату. За др Николу Жутића у образложењу је истакнуто да је награду добио „за одбрану српско-православног староставља истинописом – мачем правде и истине.

Сличним начином Ђаковић је и некадашњег министра информисања у првој Влади Републике Српске Крајине, Лазара Мацуру, професора и преводиоца великог броја истакнутих дјела, позвао да прими награду. У образложењу приликом предаје Милан Пађен је навео да је награда додјељена „за подвиг у преводилаштву, одбрани културних и традиционалних вриједности, српства и православља“.

За Саву Штрпца, Ђаковић је рекао „да се он у ратном усуду, супроставља ратном усуду, да његов убод крајинским трном оћуте мнози, тамокар и ођекар, да не забораве да наш народ има душу и да не живи само као сјен. Да је он водоноша, да нема катанац на устима и да зато заслужује интернационалну награду“.

Предајући награду Сави Штрпцу, Милан Пађен је образложио да је она добијена „за јуридистичку и књижевну одбрану српства и православља, као судитељ, свједок, истинописац и бранитељ.

Награђени Жутић, Мацура и Штрбац захвалили су се Књижевној заједници Крајине на указаном повјерењу. Жутић је предсједнику заједнице поклонио књиге, док је Мацура у свом кратком говору истакао да се још доста тога могло урадити на преводима, али да није било разумјевања средине. На крају, Саво Штрбац није заборавио да подсјети да се на дан додјеле ових награда, 31. марта, 27 година раније, на Плитвицама догодио „крвави Васкрс“. Тада су припадници паравојних јединица Хрватске кренуле у поход на Плитвичка Језера, а Штрбац није пропустио поменути и прву српску жртву на подручју Крајине, Рајка Вукадиновића, припадника ТО Кореница, страдалог управо том приликом.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк