У БУСИЈАМА ОДРЖАНО 2. ВЕЧЕ ПАПУЧКОГ КРАЈА

ОВА МИ ЈЕ СТАЗА НАЈМИЛИЈА,
ОД ВОЋИНА ПА ДО ЋЕРАЛИЈА…


У суботу, 30. јуна 2018. године, у ресторану „Ас клуб“ у Бусијама, поред Београда, одржано је друго по реду „Вече папучког краја“. Ово дружење сада већ прераста у традицију, а у плану је да се одржава сваке године посљедње суботе у јуну мјесецу. Скупу је, као и протекле године, присуствовало више од двије стотине Славонаца из папучког краја, жељних доброг дружења и сусрета са родбином, пријатељимаи познаницима.

Готово да није било села из папучког краја из кога се бар неко није одазвао, тако да су на дружењу били присутни гости из Воћина, Јоргића, Кометника, Добрића, Секулинаца, Мељана, Ђуричића, Пушине, Слатинског Дреновца, као и из Мацута, Смуда, Бокана, Ћералија, Ријенаца… Допутовали су из разних крајева Србије, али и из иностранства, из Њемачке и далеке Аустралије. Интересантно је да је било и повратника који су на дружењедошли из Славоније, како би се видјели са некадашњим комшијама и пријатељима.

Присутне је, у име организатора и домаћина,поздравио Горан Радоњић, родом из села Пушина. Захвалио је свима што су се одазвали у тако великом броју, пожелио им да се лијепо проведу и изразио наду да ће ова окупљања још дуго трајати.Радоњић је затим поздравио присутног Миодрага Линту, народног посланика и предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије, и захвалио му што се одазвао њиховом позиву. Замолио га је да се обрати присутним гостима.

Миодраг Линта је изразио захвалност што је позван да увелича један овакав скуп. Похвалио је организаторе, Горана Радоњића и Ранка Томашевића, што су дошли на идеју да кроз дружење обједине цијели папучки крај. У свом кратком излагању Линта је подсјетио на тешке тренутке кроз које су житељи папучког краја пролазили. Посебно се осврнуо на чињеницу да је народ тога краја био готово потпуно заборављен, као да није ни постојао. Годинама се слушало и читало само о „Бљеску“ и „Олуји“, док се 13. децембар 1991. године готово нигдје и не помиње. Тога дана хиљаде жена, дјеце и стараца из подпапучких села у тракторским приколицама, умотано у ћебад на -17° Ц, прелазило је Папук и Псуњ и тако промрзли стизали су до Бањалуке. Страдање тог народа јавности је остало непознато.

Линта је истакао да су папучка села била веома богата, да је ту живио способан и вриједан народ, што потврђује и податак да је након евакуације данима трајала пљачка имовине, да би након тога готово све српске куће биле спаљене и миниране. Папучки крај очишћен је и од живота и од људи. Остала су пуста села у којима се и посљедњи дах живота данас полако гаси. Он је нагласио да је у мјесечном листу Српско Коло, који издаје Савез Срба из региона, објављено више текстова који се тичу Срба папучког краја.

Била је ово прилика да се сусретну мјештани из истог села, генерација ученика из основне школе, кумови који се нису видјели од вјенчања, родбина која се није препознала… Највећа количина емоција обузела је Љубишка Томашевића Бубуиз Кометника који је дошао из далеке Аустралије и кога је мало ко препознао. Љубишко ће са собом понијети прегршт фотографија и снимака који ће му служити као лијек када се врати у нову домовину.

Дружење је настављено у веселој атмосфери, играло се и пјевало до касних сати. И овога пута Славонци су доказали да су највећи весељаци међу Крајишницима. Као да су се такмичили ко ће бити веселији, ко ће дуже играти. Конкуренција је увијек велика, али на сваком сусрету издвоји се неко ко је за нијансу веселији од осталих. На овом дружењу била је то Љиља (Бојанић) Зубовић, родом из Воћина, којој аутор ових редова додјељује епитет највеселије.

Као и свако славонско дружење, тако ни ово није могло да прође без традиционалног тарабана. Прелијепо је било видјети дјецу и родитеље у истом колу, једне до других. Било је то дружење на коме су поред гостију и домаћина играли и фотографи, новинари, конобари… За такву атмосферу, наравно, највећезаслугеприпале су одличном Треф бендучији је избор пјесамавратио све у нека давна, срећна времена.

Овакви сусрети носе са собом дивну енергију, једну специфичну врсту емоција које се посебно увећавају када се дијеле са драгим људима. Ово дружење многима је било терапија, лијек за душу и тијело, прилика да се бар накратко врате у безбрижне дане младости, да потисну све муке кроз које су за ове скоро три деценије пролазили, сналазећи се како је ко умио и знао. А умјели су и знали, и показати и доказати, да су били и остали вриједан и сналажљив народ код кога се, без обзира на недаће кроз које су прошли, искра радости и весеља није и никада неће угасити.

СЊЕЖАНА СТАНИШИЋ


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк