У цркви Светог Георгија у Слатинском Дреновцу служен парастос поводом сјећања на трагедију и погибељ Срба западне Славоније и Билогоре 1991. године
Српско Коло међу Србима из западне Славонје жртвама првог егзодуса из Хрватске у јесен и зиму 1991. године
Данас чешће виђамо лисице него људе
Западна Славонија је била показ шта ће се у годинама које слиједе десити Србима у Хрватској, али нажалост нико то није озбиљно схваћао и осим источне Славоније данас су сви српски крајеви у Хрватској пусти
Када се поведе ријеч о избјегличким и другим страдањима Срба из Хрватске прва асоцијација је Олуја, а потом Бљесак. Истина помиње се егзодус из урбаних хрватских центара Загреба, Карловца, Ријеке, Задра, Сплита, Осијека…. Међутим, свима нам сјећање блиједи на прву избјегличку колону са простора бивше Југославије, коју је чинило српско становништво Билогоре и на коју су се, након само неколико дана, надовезале избјегличке колоне Срба из западне Славоније. Претпоставља се да је у том егзодусу, који се одвијао на махове и укупно трајао два мјесеца, своје куће напустило око 51.000 Срба са подручја данашње четири жупаније, Бјеловарско-билогорске, Пожешко-славонске, Вировитичко-подравске и Бродско-посавске. Многи само у мисаоним сјенама памтимо старце и дјецу омотане ћебадима на тракторима са отвореним приколицама на темпаратури од минус 20 степени. „Те су ми слике стално пред очима. Тада нисмо знали што се дешава. Била је сува зима. Магла и сивило. На све стране поледица, свуда клизаво. Трактори заглављени у леду, по јарцима. Рекли су нам да идемо само до Воћина. Стигли смо до Бањалуке, а неки и накрај свијета, прича времешни старина Милан рођен подно Билогоре којој се у позним годинама вратио. Трагедија се одвијала у хрватској акцији прозаичног имена „Откос 10“ од краја октобра до половине децембра 1991. Откос усред зиме!!! Први избјеглички талас „качи“ народ између Бјеловара, Дарувара и Вировитице гдје је на 700 квадратних километара било укупно 54 српска насеља. Тучевић Поље је прво село у насилном егзодусу. На подручју Билогоре од 1991. до 1997. убијено је 65 лица српске националности, а њих 17 страдало је током кампање застрашивања, прије акције ‘Откос’. Колико су рат и егзодус на овом простору оставили катастрофалне демографске посљедице највише говори податак да је до Другог свјетског рата на подручју источне Билогоре живјело 18.000 Срба, док их је попис становништва у априлу 2011. дочекало мање од хиљаду.
ЈЕДИНИ КРИМЕН ШТО НИСУ УСПЈЕЛИ УТЕЋИ
У исто вријеме кризни штаб Пожеге доноси наредбу о евакуацији Срба из својих села под маском њихове заштите, а у ствари са циљем отвореног „сафарија“ и елдорада на Србе и њихову имовину. Тако 10. децембра 1991. хрватске јединице из Нове Градишке и Славонске Пожеге почињу напад на та села, а становништво је кренуло у нови збјег. Том приликом страдавају 42 мјештана Чечавца, Чечавачког Вучјака, Јеминовца, Рушевца и Шњегавића, међу којима и 24 жене. Само у једном дану, 10. децембра, у Шњегавићу и Чечавачком Вучјаку убијено је 36 људи. За те ратне злочине нитко није одговарао, а предистражни поступци још су увијек, након 26 година, у току!!!
Сљедећи егзодус креће 13. децембра са сјеверних обронака Папука, односно из подравско-слатинског краја, у којем је током 1991. и почетком 1992. убијено и нестало око 120 Срба.
Након евакуације организовани су пљачка, систематско паљење и минирање српских кућа. Дио старијих људи, који није хтио или могао да напусти своја села, страдао је приликом паљења и минирања. Како би се јавности и међународној заједници објаснило зашто су српска села опљачкана и спаљена, пласирана је теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како им куће не би пале у хрватске руке. Јован и Мира Јовановић из Горње Пиштане у опћини Ораховица били су међу првима који су остали без куће: спаљена је још за Малу Госпојину, 21. септембра.
Легенда кажа да је тих дана тадашњи предсједник Владе Стипе Месић обилазио свој родни крај – Ораховицу, те по повратку у Загреб наводно реферисао Туђману и Шушку: „Ради се у три смјене. Све је спаљено“. На што му је наводно Шушак реплицирао да ако није задовољан да ће „вратити дечке да понове“!!! Треба ли напомињати да је управо Месић у главама Срба са кратким памћењем био омиљени предсједник и антифашиста!!! Ову легенду прије неки дан испричаше мјештани Слатинског Дреновца и Пушине у данашњој опћини Чачинци. Ова два села су апсолутно до темеља спаљена и уништена. Испричаше је на комеморацији у Дреновцу која се уназад пет године сваке године одржава у пијетет и сјећање на преко 51 000 протјераних Срба од којих преко двије стотине уморених.
Једини кримен оних наших Срба које су побили је кримен да нису успјело отићи односно побјећи на вријеме, рећи ће на комеморацији Вировитичко-подравски дожупан Игор Павковић. Нису стигли отићи и зато их нема и данас их се са тугом сећамо, каже Павковић који је и сам непосредно осјетио трагедију егзодуса. Тешком муком смо сакупили имена страдалих која смо чули током парастода, јер десет година у овим селима никога није било. Само су пљачкаши ходали и односили све што се може однети. У овим селима није било нити једног јединог црепа ни цијелог стакла на прозорима! Попис од осамдесетак страдалих је попис само са подручја старог котара Воћин односно Мјесног одбора Дреновац који је данас у саставу општине Чачинци, па нам преостаје мукотрпан посао сазнавања имена жртава и са других подручја. Павковић је додао како је Други свјетски рат однио више жртава, али није испразнио ова подручја јер људи су се вратили и наставили живот. Данас није тако јер од око 1 000 предратних становника Дреновца и Пушине данас их у ова два села живи једва тридесетак!!!Западна Славонија је била показ шта ће се у годинама које слиједе десити укупно са Србима у Хрватској, али наажалост нико то није озбиљно схваћао и осим источне Славоније данас су сви српски крајеви у Хрватској пусти, сматра Павковић.
ЗА ЗЛОЧИН НИ ПОСЛИЈЕ 26 ГОДИНА НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО
Педесетак Срба и представника српских институција 15. децембра се парастосом и комеморацијом у цркви Светог Георгија у Слатинском Дреновцу присетило трагедије и погибељи Срба западне Славоније и Билогоре. Тада је са подручја Воћина, Подравске Слатине, Грубишног Поља, Сирача, Ђуловца, Дарувара, Пожеге и околних укупно 180-ак села присилно протерано око 51 000 српског становништва. Парастос за душе свих оних који су изгубили животе у овој западнславонској епопеји су служили свештеници Јован Шаулић и Драган Гаћеша.
„Цијела јесен 1991. година је обиљежена страхом шта ће се догодити. Већ 30. октобра 1991. године наши Срби Билогоре су били присиљени да напусте Тучевић Поље и околна села. Сјећамо се надреалних слика да су Папук прелазили заједно са својом стоком и одлазили ка Босни, подсетио је Младен Кулић председник организационог одбора за обиљежавање прогона. Према ријечима Саше Милошевића, генералног секретара СНВ-а, држава није санкционисала никога за ове злочине, као што држава годинама уназад не ствара елементарне услове за повратак избјеглих Срба. Богдан Ркман предсједник Извршног одбора СДСС-а истиче како саосећа са Западнославонцима и њиховој муци и грчу јер је исту трагедију искусио у Олуји. „Једина разлика је у тому што сте ви живу главу спасавали на минус двадесет степени, а Срби Кордуна, Лике, Далмације…на плус 30 степени четири године касније. И једни и други смо нејач спашавали под куршумима, а и једнима и другима физички спас била Босна. Додао је како без обзира на трагедије Срби имају слабо памћење и слабо поштовање према жртвама при чему је позвао да се угледамо на Јермене који држе до своје историје и страдања. Наши очеви, они који су преживјели бројне трагедије, су нама ипак нешто оставили у завјет, а шта ћемо ми својим потомцима ако се не сјећамо своје историје, ако се стидимо својих жртава, ако се олако одричемо својег идентитета и конформистички прихватамо рјечник, културу, обичаје… који нису изворно наши!? Пригодне речи на комеморативном скупу упутили су предсједник Жупанијског већа српске националне мањине Бјеловарско-билогорске жупаније Дарко Карановић и замјеник градоначелнице Пакраца Никола Ивановић. Послије парастоса и комеморације испред оштећеног храма Светог Георгија саграђеног 1719. године учесници су се окупили у неформалном дружењу и евоцирању сјећања. Комеморација у Слатинском Дреновцу је пето организовано сјећање на први велики прогон Срба последњег рата. Претходна су одржана у Воћину, Дарувару, Пакрацу и Окучанима.
ДА МИ НИСМО ДОШЛИ НЕ БИ БИЛО НИ СЕЛА
Понегдје су обновљени зидови, али не и живот. У ове крајеве најчешће свраћају кола хитне помоћи. Умиру људи који су се прије двадесет година вратили на спаљено тло и поновно посијали сјеме живота, но оно није уродило плодом – говори Слободан Николић који је са супругом Аномједан од посљедњих домаћина у Кокочаку, селу подно самог Папука које припада граду Ораховици. По нашим великим и некада богатим селима на прсте једне руке могу се пребројити људи. Када путујете кроз њих, можете избројити више лисица него људи. Одрживог повратка никада није било. Некада је испод Папука било 1.200 крава, сада нема ниједне. Хрватска села имају обновљену инфраструктуру, куће и господарске објекте, док је у српским селима трагове рата и страдања покрило бујно раслиње, које с појавом првих мразева открива блиску прошлост овог краја – описује Николић.
Најмлађи становник Пушине је шездесетогодишњи Радислав Вучић, а у комшијском Дреновцу Јелена Вучковић са 30 година је права „пионирка“!. Јеленино обраћање током комеморације ријетко коме није изазвало сузу у оку: „Нијеистина да као четворогодиње дијете нисам ништа знала ни осјећала. Знала сам за страх, за сузе, за погибије сународника. Видјела и осјетила тугу одласка од куће, страх до Бањалуке, неизвјесност у Берку код Вуковара, недобродошлицу и нелагоду приликом повратка кући!“
Дах живота у родне Горње Мељане удахнули су 1998. својим повратком Драгић и Јела Смољанић. Да ми нисмо дошли, не би било села. Док смо нас двоје живи, живо је и село – говори седамдесетогодишњи Драгић.У селу су прије рата биле 134 куће, данас у њих шест живи укупно 11 људи. Прије 20 година, у пуној животној снази, Смољанићи су подигли своје замрло имање и почели узгајати свиње. Данас нема ничега. Драгић има ауто у авлији али због болести не смије возити. Нема никога да га након више можданих удара одвезе доктору нити да му дотури лијекове!
Ово су трагичне приче из само неких од преко 180-ак исељених и спржених српскох села. Нека у којима има барем мало и барем за сада живота. Нажалост повелик их је број које више не можете наћи ни на „гогл мапи“ ни у стварности. Тако ни табле са називом, па макар и пустог мјеста нема више за Красковиће, Прекорачане, Поповце, Кузму, Хум Пустару и тако за још њих преко стотину!!! Некад била села пуна људи, стоке, пољопривредних машина…данас нема ничега. Нема више ни чувене густе заштитничке „брђанске“ шуме која се немилице сјече. Оне шуме за које су стари српски „лугари“ комшије ћерали судовима и затворе и оне шуме коју данас монополисти шибају одреда не мислећи на будућност. Ње ионако овдје нема.
Боро Ркман
(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)
