У храму Светог Ђорђа, у Београду, служен је парастос Стојану Јанковићу и њеовим прецима и потомцима

САЧУВАТИ ВЈЕРУ И УСПОМЕНЕ


Неколико десетина чувара успомена на Стојана Јанковића, углавном са простора Буковице и Равних котара, окупило се на помену овом најславнијем српском ускоку. Парастос Стојану Јанковићу и њеовим прецима и потомцима је служен 25. августа у храму Светог Ђорђа који се налази на Банову брду.

Домаћин окупљања Марко Дукић из Биљана Горњих, говорио је о историјату породице Митровић-Јанковић, животу и погибији Стојана Јанковића, његовим потомцима, као и породици Десница која је наслиједила имовину Јанковића, између осталог и чувену кулу Јанковића. Парастос је служио протојереј Витомир Костић, а овом скупу присуствовали су, између осталих, и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта и предсједник Документационо- информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.

Непосредно по завршетку парастоса, пригодним ријечима, окупљенима се обратио протојереј Витомир Костић, рекавши да је ово десето окупљање поводом парастоса српском јунаку Стојану Јанковићу и његовим прецима и потомцима, који су се борили и положили своје животе за свој народ и за своју отaџбину.

„Добро је да ви, потомци и земљаци Стојана Јанковића, обиљежавате овај дан, јер само смо тако сигурни да ће и Стојан и његови преци и потомци живјети у небеском царству Божијем. Ко је Стојан Јанковић, вјероватно знате и боље од мене, али није на одмет да поновим, због оних млађих којих видим има овдје. Стојан је био сердар, војвода, ускок, а прије њега за слободу српскога народа у тим крајевима, борио се и његов отац Митар Јанковић. Послије сеобе Срба, према неким изворима, сам патријарх српски Арсеније трећи Чарнојевић, стидљиво је послао једну поруку да би Стојан требало да буде вођа свих Срба, који су се налазили и у Млетачкој републици и у Угарској“, рекао је протојереј Костић, додајући да вјероватно већина присутних није ни сањала да ће доћи вријеме да се парастоси српским јунацима, и не само њима, одржавају далеко од родне груде.

„Разлог томе јесте Божија воља, али и воља свјетских моћника, јер се на овоме простору сукобљавају интереси истока и запада. Увијек сам говорио да се не треба никада предавати и да је задатак свих нас да чувамо своју вјеру коју смо добили од наших предака и да је сачувамо до краја вијека и свијета. Морамо мислити и на свој родни крај и надати се да ће наши потомци на исти начин размишљати о томе“, закључио је протојереј Витомир Костић, додајући да очекује да ће око свог имена и дјела, Стојан Јанковић своје земљаке још дуго окупљати.

Присутнима се касније обратио и домаћин окупљања Марко Дукић доста опширно говорећи о породици Митровић- Јанковић., нагласивши да је Стојан Митровић Јанковић у српској народној пјесми чешће спомињан као Јанковић Стојан.

„Стојан је био један од вођа устанка котарских ускока у 17. вијеку, поглавар и управник Морлака, сердар Котара, каваљер Светог Марка, коњички капетан и заповједник тврђаве Остовице. Био је син Јанка Митровића (1613-1659), главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, а његов отац Митар рођен је у Жегару. Митровићи су се 1647. године, заједно са другим Жегаранима доселили у Будим , код Поседарја, који се налазио на млетачкој територији. Због својих заслуга у одбрани Шибеника од Турака 1647. године, учешћа у Канијском рату, ратовања против Турака и у Лици и Крбави, затим код Дувна и Грахова, млетачки провидур Ђироламо Фоскарини га назива поглавицом Морлака и за то му даје одређену мјесечну надокнаду“, упознао је Марко Дукић присутне о Стојановом оцу, додајући да је умро од задобијених рана у бици на Цетини 1659. године и сахрањен у Цркви Светог Илије у Задру, а да су иза њега осим Стојана, остала још двојица синова Илија и Завиша.

Двојица браће Илија и Завиша ратовали су такође против Турака. Илија је умро 1693. године, а и Завиша је постао каваљер Светог Марка, посебно се истичући у биткама приликом освајања Книна и Сиња. Његова кћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понио име Митровића и њихове титуле, пошто више није остало мушког потомства од браће Митровић-Јанковић. Посљедњи изданак породице Јанковић био је Илија Деде Јанковић (1818-1874) писац, публициста и политичар. Умро је у Трсту, а сахрањен у Цркви Светог Ђорђа у Исламу Грчком. Иза себе је оставио двије кћери од којих се Олга удала за Владимира Десницу, а њихов син Урош један од најугледнијих Срба у Далмацији је отац познатог српског књижевника Владана Деснице. Деснице су наслиједиле имовину породице Деде-Јанковић.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

ВИТЕЗ И РАТНИК


„Стојан Митровић Јанковић (1635-1687), народни јунак, харамбаша и сердар, прославио се као вођа далматинских Срба против Отоманског царства. Борио се у Кандијском рату (1645 -1669.) вођеном између Млетачке Републике и Турске за оток Кандију (Крит), као и у Морејском рату (1683-1669) вођеном за Мореју (полуострво Пелопонез у Грчкој). У фебруару 1666. заробљен је на ријеци Зрмањи у борби против Турака, након чега је одведен у Цариград, одакле је успио да се ослободи након 14 мјесеци ропства.

За војне заслуге и показану храброст у овим ратовима и каснијим биткама, Млетачка република је Стојана Јанковића 1670. године, одликовала орденом витеза Светог Марка и именовала за каваљера (витеза) Светог Марка додјеливши му посједе од преко 100 хектара винограда и ливада и дворац Јусуф-аге Тунића, касније у народу познатији као „Кула Јанковића“. Стојан Јанковић је опјеван у народним епским пјесмама, а пјесма „Женидба Стојана Јанковића“, надахнула је француског пјесника Ламартинеа да напише пјесму „Пад анђела“. Погинуо је 23. августа 1687. године током напада на Дувно“, рекао је Марко Дукић о животу Стојана Јанковића.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк