У крипти храма Светог Саве представљен је пројекат „Душу ми нису узели“ о страдању Срба у БиХ у 20 вијеку

ЗАШТО СЕ ПРЕЋУТКУЈУ СРПСКЕ ЖРТВЕ


У крипти храма Светог Саве у Београду, у оквиру манифестације „Дани Републике Српске“, представљен је пројекат „Душу ми нису узели“. У наведеном пројекту Удружења „Српско-руски мост“ из Бања Луке, описује се страдање и истребљење српских цивила у 20. вијеку на простору Босне и Херцеговине. Пројекат се састоји од истоименог документарног филма и књиге новинарке Мире Лолић Мочевић и монографије „Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20. вијеку“ декана Филозофског факултета у Источном Сарајеву Драга Мастиловића. Поред аутора на скупу је говорио и рецензент овог пројекта историчар проф. др Милош Ковић. Изузетно посјећеној промоцији присуствовали су, између осталих, викарни епископ патријарха српског Стефан, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије Миодраг Линта, академик Војислав Максимовић и представници удружења логораша.

Промоцију су отворили појци Храма Светог Саве, тропаром српских мученика, а све присутне на почетку је поздравио владика Стефан. Викарни епископ патријарха српског рекао је да СПЦ има стотињак ових књига, да би требало да их имају и све јавне институције како би се ширила истина о страдању Срба.

„Истовремено требало би да се књиге преведу и на стране језике како бисмо послали јаку поруку цијелом човјечанству о томе шта се све дешавало и како је српски народ пролазио кроз 20-ти вијек“, рекао је, у својој поздравној бесједи, отварајући скуп владика Стефан.

Овим пројектом је по први пут сачињена синтеза свега што су српски цивили преживјели у ратовима у 20-ом вијеку у БиХ, у коме су Срби према подацима Аустроугарске царевине ушли као већински народ, а из тога вијека изашли са мањком од скоро 15 процената становништва.

 

МИЛОШ КОВИЋ : ГЛАВНО ПИТАЊЕ ЈЕ НДХ И СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ


О овоме је говорио и рецензент пројекта проф. дрМилош Ковић, истичући да су у прошлом вијеку над Србима извршена три геноцида, у Првом и Другом свјетском рату, као и у рату деведесетих година, кога, како је рекао, српска држава још увијек не зна како да назове. Ковић је нагласио да све ове ратове карактерише очигледна некажњеност злочинаца и прећуткивање од стране ЕУ. Ковић је поновио своју раније изречену тезу, о чему смо већ писали у Српском колу, да прећуткивање злочина од стране ЕУ није случајно и да се у новонасталим балтичким земљама, као и Украјини и Хрватској, свјесно прелази преко све израженијег величања фашистичких знамења и поздрава, а да иза свега тога стоји извршење ревизије Другог свјетског рата.

Професор Ковић је и овај пут споменуо стравичне злочине у Јасеновцу и многим другим логорима и стратиштима у Хрватској и Босни, и направио занимљиву паралелу.

„Овдје и у Другом, али и Првом свјетском рату, видимо исте људе, исту руку, над главама српског народа. Не заборавимо да су у Првом свјетском рату и Срби источно од Дрине у Мачви, у Јадру, у Рађевини исто то осјетили од 42. Хрватске (вражје) дивизије, и осталих њихових јединица. Арчибалд Рајс каже, најгори су били Мађари и Хрвати“, рекао је Ковић, наглашавајући да је тежиште читаве ове приче ипак Други свјетски рат, односно Независна држава Хрватска.

„ Тешко је одговорити на питање како је било могуће да они ставе руке на нашу дјецу. Зар су они били антифашисти, четници или неки други њихови непријатељи, како би имали ма какво оправдања да им ураде, то што су им урадили“, навео је Ковић, набрајајући Пребиловце, Дракулиће и многа друга мјеста у којима су звјерски мучена и убијана српска дјеца.

„Најважније питање данас је зашто се прећуткују српске жртве, али истина ради за нас и потребно је само да свједочимо историју, без икаквог прећуткивања“, закључио је Ковић.

 

БИХАЋ ЈЕ БИО ВЕЋИНКИ СРПСКИ ГРАД


Историографску монографију „Затирање српског народа у Босни и Херцеговини у 20-ом вијеку“, написао је проф др. Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву, аутор више научних радова, књига и монографија.

Мастиловић је рекао да је основна замисао ове књиге била да се на што мањем броју страна направи научна синтеза о дуготрајном историјском процесу који траје од друге половине 19. све до краја 20. вијека, процесу затирања српског народа западно од ријеке Дрине. Мастиловић је говорећи о страдању Срба навео примјер Бихаћа, наглашавајући да мало ко зна да је то био већински српски град и срез, али оно што се дешавало у Првом и Другом свјетском рату у потпуности је промјенило етничку слику не само Бихаћа, него читаве БиХ. Рекао је да је у Архиву Југославије у Београду, пронашао један документ који је потписао предсједник Земаљске комисије за БиХ Милош Шкорић. У том документу на тражење државне комисије, Шкорић издаје потврду у којој стоји „да је за вријеме масовног покоља извршеног у јуну, јулу и августу 1941. године од стране усташа у Бихаћу побијено око 12 хиљада људи“.

„ Ако се узме у обзир попис 1948. у односу на 1931. годину у Бихаћу је било мање осам хиљада Срба“, навео је проф. Мастиловић, додајући још неке факторе као што су двије колонизације српског народа из Босанске крајине, када су углавном Срби одлазили, па онда не чуди што је дошло до велике промјене демографске структуре у Бихаћу на штету Срба.

Професор Драга Мастиловић је кроз више примјера упозорио на карактеристичну појаву када су у питању геноциди над Србима, а та је да је на њих исувише брзо падао заборав, те упозорио да је потребно да се сачува и истражи документација по разним архивима, како не би доживјела судбину оне о усташким злочинима, која је изгорјела у пожару у архиву Сарајева. Мастиловић је најавио скоро објављивање другог издања књиге, која ће бити значајно обимнија и обогаћена са још више историјских извора и фотографија злочина и злочинаца и њихових жртава.

 

ДАН КАДА ЈЕ УБИЈЕН МИТ О СУЖИВОТУ


Документарни филм „Душу нису убили“, чије су дијелове посјетиоци могли погледати, доноси свједочења 59 људи чије су породице убијане у три рата и то на властитом кућном прагу. Филм је преведен на енглески, њемачки, руски и француски језик и редитељски га потписује Мира Лолић Мочевић. Она је аутор неколико десетина документарних филмова и преко хиљаду репортажа и емисија, писац пет књига, запослена као самостални уредник на РТРС. Мира Лолић Мочевић приредила је истоимену књигу у којој је прикупљено 59 свједочења српских цивила којима је заједничко да су им породице страдале као цивили у свим ратовима у БИХ, а ту се налази и лична ауторкина прича о рату деведесетих, као и одговори шест научних радника на нека од постављених новинарских питања.

Видно узбуђена Мира Лолић Мочевић, испричала је причу о страдању породице њеног оца, дједа и мајке. Навела је да је у 25 година, бавећи се новинарством снимила 186 свједока који су јој говорили шта се све њима дешавало. Рекла је да и сама није могла вјеровати да се БиХ, могла распасти. Као тадашњи омладински руководилац била је на мартовским демонстрацијама у Сарајеву 1992. године, након којих су сарајевски медији писали да су по демострантима пуцали Срби.
„ Лагали су, ја сам видјела муслимане са зеленим береткама.. Након дуго година скриваних снимака, виде се зелене беретке како пуцају по тој маси. Тог дана је за мене умирао мир и био убијен мит о суживоту свих тада конститутивних народа у БиХ. Нема нама суживота, можемо да живимо једни поред других, да се поштујемо као комшије, али суживота никада више неће бити“, рекла је Мира Лолић Мочевић, додајући да је вјера научила да никада не мрзи и да прашта и да је то порука свих њених саговорника. Она је навела да је траг о многим страдалницима остао само захваљујући Српској православној цркви.

На крају програма, Рајко Гојковић из Удружења „Српско-руски мост“ из Бања Луке, поклонио је двије књиге викарном епикопу Стефану, а промоција је завршена видео записом песме „Помилуј, Боже“, аутора Рајка Срдића, коју изводе групе Видовдан и Чувари.

Текст и фотогрфије: Жељко ЂЕКИЋ


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк