У КСИОЦ „Тeсла“ у Бeограду, oдржана је промоција трећег издања поеме „Очи“ академика Владиира Поповића

 

ПРОРОК НОВИХ СТРАДАЊА


 -Ако бисмо говорили о рангирању поема, ослоњених на теме из Другог свјетског рата, онда можемо да кажемо да је „ Јама“ Ивана Горана Ковачића најснажнија поема о усташком злочину над голоруким српским живљем, а да „Очи“ Владимира Поповића представљају најснажнију лирску епопеју о том злочину.  Овим поемама  по мотиву “смрти и освете“ и снази израза антиратног става треба прикључити поему „Стојанка мајка Кнежопољка“ Скендера Куленовића.  Горанова „Јама“  и Поповићеве „Очи“ садрже истоветну поруку: да се мора чинити све -и оно што се не може- како се никада више не би вратила стварност ножа. Нажалост, она се вратила на самом крају прошлог вијека, а послије ње, у овим интересантним данима у којима живимо, оживјело је људско блато, које прети да багри и облати наш живот и нагрди љепоту нашег разновидног послања“, истакао је, у свом обраћању, један од уводничара на овој промоцији мр Јован Н. Ивановић, који је и приредио предговор и поговор, овог трећег по реду издања поеме „Очи“, први пут на ћириличком писму.

Тематски оквир овог дјела је злочин усташа над Србима у Удбини и околним селима, Јошану и Висућу 1942. године, а његов издавач је Српска читаоница „ Др Јован Рашковић“ Београд у едицији „Пјесничко насљеђе“. О поеми „ Очи“ и књижевном опусу академика Владимира Поповића говорили су књижевник Горан Бабић, проф. др Душан Иванић, мр Јован Н. Ивановић. Објављивање књиге омогућио је Комесаријат за избјеглице и миграције Републике Србије.

 

ХРАБРОСТ И ОДЛУЧНОСТ


Данко Перић, модератор на овој промоцији, позвао је све присутне, прије него што се почело говорити о поеми „Очи“, да минутом ћутања одају почаст Јовану Радуловићу, недавно преминулом великом српском и крајишком књижевнику.

– Вечерас говоримо о једном великом књижевнику, али и изузетно великом човјеку и о његовој поеми „ Очи“ за коју не смијемо дозволити да буде потпуно заборављена, као што су заборављене  и „ Јама“ Ивана Горана Ковачића и „Стојанка мајка Кнежопољка“ Скендера Куленовића, истакао је, у уводној ријечи, Данко Перић.  Посебно је нагласио да није добро, поготово у српском народу, да их нема у школским лектирама ни у једној творевини насталој послије распада Југославије, мада се у њима говори о најстрашнијем страдању српског народа у Другом свјетском рату, а да уз то, оне својом умјетничком вриједношћу, заслужују посебну пажњу.

Први уводничар Горан Бабић, један од ријетких хрватских књижевника који је цијелог свог живота говорио и писао о ономе што хрватски националисти „раде иза сцене“, шта  се крије иза „хрватског прољећа“ и оног што би се могло догодити након њега, а догодило се двадесетак година касније. На крају, схвативши о чему се заправо ради, деведесетих година покушао је да помири непомирљиво. Није му успјело, али за разлику од већине других хрватских интектуалаца и књижевника, није се приклонио Туђмановој власти, већ је кренуо путем већине српских прогнаника који су, бјежећи од тог режима, ново уточиште пронашли у Србији.

– Владимир Поповић био је тих, скроман и повучен човјек и за живота није постигао неку особиту популарност. Уосталом, бити Србин у Загребу и није нека срећа. На његову несрећу Поповић је био комуниста старог кова, тј. онај кога нису занимали ни новци ни власт, па чак ни лична судбина, тако да данас за њега и за његово стваралаштво нема заинтересираних. Мало је шта толико пропало као идеали тог маргиналног пјесника, па ипак ево дешава се тако да по смрти једног лако заборављеног човјека, у далеком граду Београду, једно друго загубљено име налази за сходно да о њему пише. Због чега? Нисмо били пријатељи, нисмо се често дружили. Уосталом, био је много старији. Међутим, изгледа да смо били истомишљеници у многим стварима. У једној од, за мене судбоносних прилика, стао је на моју страну и на неки начин спасио ми је главу, својим ставом, али и одлучношћиу и храброшћу да се супростави неистомишљеницима“, прочитао је Бабић дио из свог писма које је објавио 2006. године, десетак година након Поповићеве смрти, о томе како се Поповић у тешким тренуцима по Бабића својим ставом, храброшћу и одлучношћу супроставио Шегедину, Маринковићу и многим другим хрватским књижевницима, који су хтјели „Бабићеву главу“.

Бабић је у том свом писму рекао да је  Владимир Поповић доживио да види како је сав свој живот улупао у јалову и залудну работу у напору да помакне планину.

– О томе сад, и овде, у глухо доба ноћи записујем ретке које никоме неће ништа значити, јер ни ја читавог живота нисам у своме животу чинио ништа друго, него оно што је чинио Владо Поповић, објашњавао  глухима музику, а слијепима сликарство, закључио је своје излагање Горан Бабић.

 

С НАШОМ КРВЉУ ШЉИВОВИЦУ ПИЛИ


– Владимир Поповић је врло рано ушао у књижевност, негдје са 15- 16 година као средњошколац и питање је да ли знамо шта је све написао. Био је доста значајна личност, професор славистике, уредник у издавачким кућама и велики књижевник, рекао је о Поповићу, у својој уводној бесједи, проф. др Душан Иванић.

Осврћући се на поему „Очи“, Иванић је навео да је она резултат револуционарног времена, повјерења у будућност и наду да ће се нешто промијенити.

– Артистичка страна поеме припада најсложенијим тесктовима који су настали у том периоду, осим тога она није настала тренутно, него је настајала деценијама, како се мијењало искуство и стваралачки поступак Владимира Поповића.  Усавршавана је, иако неки мисле да је најбоље оно што је настало у једном даху, то не важи за све писце подједнако, као у овом случају код Владимира Поповића.  Хтио бих скренути пажњу на један догађај из 1981. године када се на Загребачком форуму Поповић појавио са групом сонета на завичајне мотиве и мотиве пролазности. Један од тих сонета носи назив „Моја крајина“ и једна строфа као да пророкује крај нашега свијета: „ На броду наде не чујем ни гласа, слути ли можда своју смрт и она, како ћеш тада на оствру спаса, Крајино моја, мртва од искона“, истакао је Поповић. Иванић је говорио и дијелове текста, а као најпотреснији стих истакао је слиједећи: „…Пјесме и љубав на прелима видим, на сијелу мудрост  у својту ходили, а  већ пред ово чудом бабље љето, с нашом су крвљу шљивовицу пили“, који, по њему, не представља само стих већ реалну слику тадашњег живота.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

О ПИСЦУ

Академик Владимир Поповић (Задар, 19.фебруар 1919 – Загреб, 23.децембар 1995.) похађао је Пучку школу и гимназију у Шибенику, а за вријеме Другог свјетског рата је судјеловао у партизанском покрету. Од 1957. године је био умјетнички директор Загреб филма, а од 1982. редовни члан ЈАЗУ. Уређивао је пјесничке антологије. Добитник је награде Владимир Назор за животно дјело.

Поповић је био пјесник, есејиста, драмски писац и прозаик, приређивач дјела писаца из српске и хрватске књижевности /П.П. Његоша, С. Матавуља, Ђ. Јакшића, А. Цесарца, М. Крлеже и др./. Објавио је три збирке пјесама ( Свијетло на пепелу 1951. Лирске минијатуре 1953, Повеља сна и јаве 1956. и 1964. Драму Малапарте /Форум 1985/. Неколико проза  и одломака из романа Пут Илије Гавана „Хрватско коло“, 1946. и Напријед 1953. године, као и поему Очи 1962. и 1978. године. Пјесмама је заступљен у преко 80 антологија које су излазиле на бившем југопростору, као и почетком овог вијека. Превођен је на албански, чехословачки,  енглески, есперанто, француски, хинду, македонски, немачки, пољски, румунски, руски и словеначки језик.


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк