У Медија центру Дома Војске Србије „Одбрана“ промовисана књига аутора Милоша Мељанца
МИЛОШЕВО НAСЕОБИНА УДОВИЦА
„Ова историјска књига посвећена је сjенима девет врличких жртава колонизираних између два свјетска рата у селу Милошево, поред Крушева, у Македонији, побијених на звјерски начин почетком новембра 1942. године од стране њихових комшија, али и подвигу њихових удовица које су у тим тешким временима, а и касније, успјеле да своје потомство изведу на прави пут. Овдје се ради о најмасовнијем ратном злочину у крушевском крају, извршеним над становницима најмањег насеља Милошева, насеобине српских насељеника касније заборављеном од стране историчара, македонских писаца који су о страдању Срба давали само кратке, успутне, а често и недобронамјерне напомене, али и прећуткивању самих Срба о масакру над својим недужним сународницима “, у накраћем се могу сажети ријечи аутора књиге Милоша Мељанца изнесене на промоцији.
Осим аутора књиге на промоцији су говорили Зоран Колунџија, директор издавачке куће „ Прометеј“ и др Ведран Станчетић, професор Факултета политичких наука. У умјетничком дијелу програма учествовали су пјесникиња Јелена Катић која је говорила стихове везaнe за ову трагедију српског народа у Милошеву, Милан Рнић диплар и представник чувара Хрстова гроба из Врлике.
СТРАДАЛИ ЗБОГ НЕОСНОВАНЕ СУМЊЕ
Зоран Колунџија рекао је да смо читајући ову књигу свједоци догађања у Македонији у вријеме Другог свјетског рата за које се дуги низ година ништа није могло знати, нити је то неко на систематичан начин забиљежио.
„Ово трагично збивање је аутор књиге, посље озбиљног рада, разоткрио у сваком сегменту, али оно није једина заташкана ствар на некадашњим просторима прве и друге Југославије и ко зна шта ћемо ми, гледајући уназад, још сазнавати и можда од тога извући нека искуства, како бисмо у будућности просто речено били паметнији“, рекао је Зоран Колунџија.
„Књига Милошево-насеобина удовица“ је прича и потресно свједочанство о страдању недужних људи, далматинских исељеника, који су „трбухом за крухом“ у међуратном периоду напустили Врличку крајину и населили се у западном дијелу Македоније у околини Прилепа, односно Крушева, на ободу Пелагоније. Почетком новембра ратне 1942. године бугарски окупатор и његови домаћи сарадници, под изговором да помажу партизанима, силом су извели из кућа све затечене одрасле мушкарце досљенике од 16-60 година који су живели у селу Милошево, и нешто касније их на свиреп начин убили. Ови људи су страдали због неосноване сумње да су сaрадници и помагачи партизанских група без суда, без поштовања било каквих људских права и било каквих моралних принципа“, истакао је у уводној ријечи један од рецензената књиге проф. др Веран Станчетић, додајући да је ово прича и сведочанство о томе колико човјек може да буде нечовјек, али и колико човјек може да трпи и да се носи са својом судбином као што су то радиле удовице масакрираних Далматинаца.
КОМЕМОРАЦИЈА НАКОН 75 ГОДИНА
Милош Мељанац, аутор књиге, на почетку свог излагања рекао је да је Милошево мало село којег су основали врлички колонисти између два свjетска рата. У периоду од 1938. до 1941. подигли су осам кућица у подножју крушевске планине, како би се извулки из мочварног поља гдје су добили своје парче земље по доласку у Македонију. Књига се први пут појавила на Сајму књига у Београду, а након тога промоција је одржана у Македонији 1. новембра прошле године, након комеморације жртвама из Милошева, тачно 75 година послије погубљења српских досељеника.
„На комеморацији су били присутни Љиљана Танасијевић, наш конзул у Скопљу, градоначелник Крушева и представници Удружења Срба и Македонаца из Битоља, док је тамошња борачка организацијa на културан начин избјегла овај догађај. Овдје се ради се о највећем ратном злочину у Другом свjетском рату на подручју Крушева, када су се дојучерашње комшије Македонци-бугараши латили мотке, тољаге и под окриљем бугарског окупатора масакрили девет људи само зато што су српске националности. Посебно ме је заболио однос македонских историчара према страдалим Србима, а још више то што је овај злочи скриван пуних 75 година“, истакао је Мељанац, додајући да је поред овог злочина на микроплану, у књизи добрим дијелом обрађен и историјат антисрпске политике која је и данас присутна у Македонији.
„Преко ноћи недужни способни мушкарци звјерски су побијени, а на плећа удовица пада терет 30 сирочади. Убице својих комшија ни њих нису оставили на миру, него су им крали месо из пушница, пољопривредне алатке, љетину, а запрежна кола гурали у јаме. Чак су пар пута имале дојаву да ће и њих и дјецу напасти, па су се морали сакривати у шуми. Упркос свему оне су се са свим тим избориле и своју нејач сачувале, а касније ишколовале и извеле своје потомке на прави пут“, наставио је Мељанац посебно истичући 48-о годишњу Тодору Загорац која је у овом масакру изгубила сина и мужа, али се није предавала већ је 1944. године узела пушку и прикључила се партизанском покрету, гдје је нажалот пред крај те године и погинула.
„Овим дјелом милошевски трагичари сачувани су од заборава, а читајући ову књигу сваки добронамјеран човјек ће бити ганут и увјерен да нема те идеологије, политичког циља, нити било каквог опрвдања за оно што се десило овим недужним људима – досељеницима из Далматинске загоре“, можда је најбољи закључак о књизи изречен на промоцији од стране професора Станчетића.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
ПОТОМАК ДАЛМАТИНСКИХ ИСЕЉЕНИКА
Милош Мељанац (1955, Зрењанин) је потомак међуратних далматинских колониста из мочварних недођија Прилепског поља. Дипломирао је на Фaкултету политчких наука, а осим ове књиге написао је још једну „Прилепски контрасти“ посвећену српским сељацима, радницима и ослободиоцима. Урадио је и два документарна филма, а у припреми је и трећа књига под називом „Пет огњишта далматинских колониста“. Мељанац је и предсједник удружења „Од стећака до крајпуташа“.
