У oрганизацији Удружења „Бенковац и пријатељи“ односно секције ветерана „НК Велебит“, одигран је турнир генерација овог клуба

ДА БУДУЋНОСТ НЕ ЗАБОРАВИ ПРОШЛОСТ

Поско арена нa Царевој ћуприји у Београду, други пут за редом, била је домаћин сусрету генерација НК „ Велебит“ из Бенковца, на коме су се окупили некадашњи играчи, руководство и симпатизери клуба, како би показали све оно што је овај клуб красило. Дугу традицију, Велебит је основан давне 1925. године, добро баратање лоптом некадашњих ведета овог клуба и њихових насљедника, а на крају дружење и подсјећање на нека срећнија времена када су се овакве „феште“ одржавале на крају године у њиховом Бенковцу.

Као и ранијих година, четири екипе, одмјериле су снаге у малом фудбалу, подјељене по некадашњим клупским бојама (црвени, бијели, плави), с тим да је овај пут умјесто зелених (прве боје дресова Велебита, која је овај пут припала голманима), у жутим дресовима истрчала екипа ОНК “Смоковић“ из истоименог села поред Бенковца. Наравно да је и за овај преседан био ваљан разлог. ОНК “Смоковић“ наредне године слави 70. година од оснивања и то није испустио из вида др Стеван Вукша, алфа и омега овог окупљања, како би и на овај начин промовисали и тај јубилеј бенковачког фудбала.

Жељко Ђекић, Владо Скокна, Стеван Калапаћ, Огњен Простран, Ален Граовац, Дане Прица, Ђуро Паравиња, Никола Дуброја и Алекса Граовац

ВЕЛЕБИТ НИЈЕ САМО БЕНКОВАЦ

Између осталог и због тога, др Вукша у сваком свом јавном наступу наглашава да Велебит не представља само Бенковац као град, нити само фудбалере из града који су бранили његове боје, већ много шире.

„Ово је други сусрет генерација НК Велебит и свих људи, не само из Бенковца,већ Равних котара и Буковице, без којих заправо и не би било НК Велебит. То је била наша снага, играчи који су поникли у мањим клубовима давали су на себи својствен начин један одређени шмек игри Велебита. Зато ми је драго да је са свог тог подручја бар неко од њих ту и да ћемо имати довољно снаге да ово дружење и ову традицију окупљања генерација Велебита наставимо. Циљ нам је да међу нама буде и што више младих играча са подручја Буковице, Равних котара, а и шире, јер они су највећи гарант наставку те традиције“, прича нам др Вукша, непосредно прије почетка турнира, истовремено носећи воће, сокове, дресове и лијепећи саставе екипа на свлачионице.

Угљеша Малбаша, Душко Алавања, Жељко Ћалић, Лука Вјештица, Мимић Саша; Доњи ред: Бошко Дражић, Зоран Стегњајић, Андреј Цупаћ и Мимић Драган

У међувремену, играчи стижу са свих страна, углавном из Србије, али и препознајемо неке које живе у Црној Гори и Аустрији. Лијепо је видјети да заједно на утакмицу стижу породично, као што су из Краљева стигли Жељко и Иван Марунић , отац и син, обојица голмани, Петар Касум из Црне Горе, Младен Чотра из Аустрије. Нажалост, најмање је оних који су се вратили у Бенковац, а како рече Слободан Гњидић, најуспјешнији тренер Велебита, можда би било добро и отићи до њих, што би можда могла бити нека најава овакве или сличне утакмице у Бенковцу.

Др Стеван Вукша, Жељко Лежаја, Милан Стегњајић, јовица Јокић и Петар Касум; Доњи ред: Никола Стегњаја, Бошко Дражић и Душан Стегњаја

РАТНИЦИ НАЈЈАЧИ

И док се сви нису међусобно ни поздравили на терен истрчавају и прве двије екипе. „Црвени“, на једној , „ Жути“ на другој страни. Двије екипе, подједнаких квалитета, показале су добар фудбал. Црвени нешто старији су и рано повели са два гола разлике, али Жути, прије свега, захваљујући својим млађим снагама изједначују (3-3) и на пенале (3-2) улазе у финале турнира. У другој утакмици је било много мање неизвјсности. „ Плава“ екипа, како их неко назва „ ратници“, јер је већина њих играла за Велебит од 1991-95. године, лако је савладале Бијеле 8-4. Након пенал серије, Бијели, побједом над Црвенима (4-3), заузимају треће мјесто, а након тога је почела и финална утакмица. Плави су и у овом сусрету још једном показали да нису случајно били посљедњи побједници Купа РСК, сад већ давне 1995. године, када су савлали екипу Младости из Петриње 4-1 у посљедњој званично одиграној утакмици на подручју Западног дијела РСК. Добром игром, прелијепим акцијама и головима, подсјетили су на та времена , побједивши Жуте 4-2. Непосредно по завршетку утакмице капитен Драган Гагић, је посебно истакао да му је драго да је припадао ондашњој екипи Велебита и да је гро тих играча и данас био овдје у побједничкој екипи.

Љубиша Грајић, Дамир Кнез, Слободан Цупаћ, Небојша Врцељ, Драган Гагић, Зоран Вранковић и др Стеван Вукша; Доњи ред: Иван Марунић, Жељко Марунић, Давор Кнез, Младен Чотра и Зоран Дуброја

ТРЕЋЕ ПОЛУВРИЈЕМЕ

Како то обично бива на оваквим сусретима ништа мање није било занимљиво ни треће полувријеме одржано у ресторану „Узелац“ на хиподрому. Диван амбијент, сјајна атмосфера отварају сјећања на неке даване успомене. Добре резултате, стручни рад, карантине и многе анегдоте које се данас памте и причају.

Петар Касум је као јуниор био један од највећих голманских талената у Далмацији, али је, и поред понуда Хајдука и Шибеника остао у клубу и остаће запамћено да је као играч одиграо највише утакмица за Велебит у скоро двије деценије дугој каријери. Касум се и овај пут одазвао позиву клуба и стигао из Црне Горе, гдје тренутно живи.

„ Моји тернинзи су били концизни, кратки, али жестоки. Такав ће бити и мој говор, желим само да се ова традиција настави, да наш сусрет буде још љепши, бољи и да нас сљедеће године буде још више“, рекао је Петар Касум.

Закључујући званични дио програма др Вукша је подјелио захвалнице, захваливши се спонзорима и свим учесницима овог сусрета генерација, позивајући их да се поново окупе за годину дана у још већем броју.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

ЧАСТ МИ ЈЕ БИТИ СА ВАМА

Присутнима у ресторану „Узелац“ обратио се Миодраг Линта, народни посланик у Скупштини Србије. „Мени је част да присуствујем једном оваквом скупу генерација, тим прије што ми је добро познато да је НК „Велебит“ један од најстаријих спортских колектива у Далмацији основан 1925. године, да је понос Равних котара и Буковице, да је прву лопту у Бенковац донио давне 1909. године Петар Новаковић један од оснивача клуба“, рекао је Линта наводећи да ће и наредне године сигурно бити уз све оне који буду учествовали у обиљежавању 70 година од оснивања ОНК „Смоковић“. Он је истакао да је добро познато да је НК „Велебит“ један од најуспјешнијих спортских колектива не само у Далмацији, него и шире, да је четири године играо у јединственој хрватској лиги и да је ушао у завршницу Купа Југославије међу 32 екипе што је највећи успјех клуба у дугој и богатој историји.

ПЕХАРИ НАЈБОЉИМА

Пехар Драгану Гагићу капитену побједничке екипе предао је Слободан Лежајић, предсједник Удружења Бенковчана. За најбољег играча проглашен је Зоран Вранковић, а за најбољег голмана Иван Марунић. Најбољи стријелац турнира био је Младен Чотра, који је на овај сусрет генерација стигао из Аустрије гдје тренутно живи.

МОНОГРАФИЈА

„Жеља ми је да овако наставимо бар до стотог рођендана Велебита, а то је за неких 7-8 година. Радимо на једној монографији већ годину дана, а требаће нам још барем 3-4, да све оно што смо наумили објединимо. Ногомет на подручју Буковице, Равних котара свакако ће бити на првом мјесту, али нећемо заборавити ни остале спортске колективе, као што су атлетика, кошарка, рукомет, одбојка… Моја жеља и жеља мојих сарадника је да се све то стави на папир и да генерације које долазе знају да је Велебит, Буковица, Равни котари, Сјеверна Далмација, имала један огроман спортски потенцијал“, рекао нам је др Вукша.

ЗА КОПЉЕ ИСПРЕД СВИХ

УГЉЕША МАЛБАША, СЛОБОДАН ГЊИДИЋ, ПЕТАР КАСУМ И СЛОБОДАН ЛЕЖАЈИЋ

Велебит је, по ријечима др Вукше, увијек био корак испред клубова у окружењу, а по неким сегментима и много шире. „Захваљујући, између осталог, Слободану Гњидићу, једном од првих тренера са завршеном дипломом у региону, оснивачку омладинске школе Велебита, најтрофејнијем стручњаку у историји Велебита и првом селектору фудбалске репрезентације РСК, ми смо били клуб који је још давно увео обавезне припреме, карантин, а 1977. године лично сам основао спортску амбуланту и уз КК „Задар“ и НК „Хајдук“ био једини спортски доктор у Далмацији“ , истиче др Вукша, који је осим ове дужности у Велебиту од 1987-1991. године, био предсједник клуба и уз већ поменутог Слободана Гњидића, са проф. Здравком Кнежевићем сматран је творцем модерног Велебита.