У сали општине Нови Београд промовисана књига више аутора под називом „Кордун у рату 1990.-1995. године“

СВЈЕДОЧЕЊА УЧЕСНИКА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЊА


Ова књига, односно зборник, по мишљењу самих аутора, видно се разликује од других сличних, писаних о ратним дешавањима од 1990-1995. године, у којима су поједини писци углавном из прича других, говорили о догађањима у неким дијеловима или регијама Републике Српске Крајине. Разлика се састоји у томе што су аутори текстова непосредни учесници доношења битних одлука и свједоци догађаја у наведеном временском периоду на подручју Кордуна. Овом књигом жељели су да те догађаје објективно, документовано и хронолошким редом пренесу на папир и преточе у истините странице историје крајишких Срба на том подручју.

Ђуро Шкаљац, предсједник удружења бораца Кордуна и један од писаца књиге, а поред Тоше Пајића, Милана Павића, др Милана Гулића и Ратка Дмитровића и уводничар на овом скупу, позвао је на почетку промоције све присутне, у пуној сали општине Нови Београд, да минутом ћутања одају почаст свим пострадалим борцима и цивилима за вријеме рата на Кордуну.

 

ЦИЉ ЈЕ ИСТИНА, А НЕ ПРОМОЦИЈА АУТОРA


Затим је поздравио Миодрага Линту, народног посланика и предсједника Савеза Срба из региона, Милу Шапића, предсједника Коалиције удружења избјеглица, Саву Штрпца, предсједника ДИЦ „Веритас“, пуковника Бору Ерцеговца, предсједника СУБНОР-а Београда и учесника ратних операција на Кордуну, Петра Шаулу, предсједника Завичајног клуба Кордунаша и друге госте, као и све присутне који су одвојили вријеме да присуствују овом скупу. Шкаљац је, између осталог, рекао да је циљ писања ове књиге да се на увид јавности дају истините чињенице о дешавањима на Кордуну од 1990-1995. године, а уводничари и читаоци, прије свих, они који су у то вријеме били тамо, о њој ће дати најбољи суд.

Тошо Пајић у уводној ријечи, истако да циљ ове књиге свакако није био да се њоме промовишу аутори , већ да се сазна истина о ономе што се догађало тих ратних година на Кордуну. Пајић је навео да је књига штампана и на литиници јер није само намјењена читаоцима српске националности, него и Хрватима како би и они могли видјети и другу страну медаље, истиниту и за њих различиту од оне приче која им се свакодневно сервира.

„ Прошло је много година и људи се питају зашто тек сада излази књига, разлог је једноставан. Ми који смо је написали мислили смо да је неко други позванији од нас да је напише, првенствено смо мислили на наше историчаре и неке друге истакнуте личности. Нажалост, то нико није учинио, а неки који су о томе писали нису на истинит начин представили догађаје у Крајини, а нарочито не оне на Кордуну. Мада данас, не желим да улазим у то да ли су то намјерно или ненамјерно радили . Жеља аутора, а има их 24, међу којима су били политичари из тог времена, привредници, официри војске и полиције, представници СПЦ и обични грађани, није била да некога оптуже или окриве, већ да се само констатује право стање. Чињеница је да је Кордун био најорганизованији, прије свега, због јединства политике, војске и полиције које се манифестовало и реализовало кроз координационо тијело чији чланови су били најистакнутији појединци, од челних људи општина, команданта корпуса и бригада, шефовова полиције и истакнутих страначких лидера. Ту се анализирало стање у свим областима, гдје је свако сваком могао рећи шта је добро, а шта не ваља, а са састанка се одлазило са конкретним задужењима“, истакао је јединство Кордунаша Тошо Пајић, а посебно борбеност сваког појединца на линијама фронта.




На крају свог говора, осврћући се на посљедње битке у Крајини, Пајић је навео да је Олуја била много неизвјеснија на Кордуну него у њеним другим дијеловима. „То што су јединице Српске војске Крајине и полиције заједно са народом остале у обручу око Топуског, као некад партизанске јединице на Петровој гори 1942. године, није разлог што су оне биле слабе, већ због тога што су биле јаке и одбиле све хрватске нападе. Тада је руководство Кордуна, о чијем сам јединству говорио, заједнички одлучило да је у том тренутку најбитније било спасити народ, јер да се ушло у отворену борбу, а до првих слободних линија, које су биле удаљене преко 80 километара, толико би људи изгинуло да се Кордунаши никада не би опоравили“, закључио је Пајић, додајући да су због тога многи од њих били оптуживани и омаловажавани, али да они и данас сматрају да су учинили праву ствар. Није хтио да улази у неке приче, да је то можда и намјерно урађено, како би Кордун био пандан Вуковару или Сребреници, да се кренуло у отворену борбу, мада сматра да је постојало и таквих опција.

 

ТРАГИЧАН РЕЗУЛТАТ СРПСКЕ БОРБЕ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ


У књизи има опречних ставова и тумачења догађаја, али то не треба схватити као слабост већ као богаство, рекао је Милан Павић, кордунашки угледни привредник. „Прожимање тих ставова и оцена догађаја даје стимуланс за даљња истраживања у трагању за истином. Дистанца од 20 година сигурно није довољна да се сви догађаји најбоље сагледају, али је у текстовима уочљив општи труд аутора да колико је могуће што више избјегне субјективност у тумачењу тих догађаја. Књига инспиративно делује на истраживаче и потенцијалне критичаре. Сигурно ће бити примједби и критика, међутим, сама чињеница писања и објаве књиге далеко превазилази све потенцијалне критике“, навео је Павић, додајући да боље да има примедби него да о томе није ништа написано.

Књига обилује историјским приказима који свједоче о вишестољетном присуству срспког народа на подручју Кордуна и других крајева Хрватске, настањеним Србима, наставио је своје излагање Павић.




„Та историјска улога српског народа у одбрани Европе од турских освајања је неоспорна и представља сушти темељ стољетног страдања након престанка те опасности. Сигурно је да се не би могао разумјети прогон Срба из Крајине без погледа на однос према њима од 19. вијека до данас. Кулминација физичког страдања је Други свјетски рат, гдје опет биљежимо највеће страдање на Кордуну. Сваки трећи српски становник Кордуна изгубио је живот у усташким покољима 1941. године. Та нит страдања Срба у Хрватској провлачи се кроз читав протекли вијек и окончана је падом Крајине и прогоном њеног становништва1995. године. Бројни текстови у књизи вјерно приказују ту димензију страдања српског народа Кордуна, што се пресликава на цијели српски народ у Хрватској кроз вијекове, почев од борбеног доприноса и страдања у одбрани Аустроугарске, преко доприноса и страдања у борби против хрватског, њемачког и италијанског фашизма. Могло би се закључити да смо све у историји одрадили за друге, надајући се разумијевању и поштовању. Најбољи примјер за то је допринос наших очева и дједова у побједи антихитлеросвке коалиције у Другом свјестком рату. Нажалост, резултат тога је трагичан јер смо на крају остали без ичега, територије, уже постојбине, комшија, рођака и пријатеља“, истакао је Павић, наводећи да су Кордунаши данас расијани по цијелом свјеету, али упркос томе огромна већина људи успјела је да пусти коријење, али да и то представља мотив за неку нову књигу.

 

КЊИГА ЈЕ ДОБАР ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ПРОШЛОСТИ КОРДУНА


Врло опширно о књизи и ауторима и њиховим поднесцима, говорио је историчар др Милан Гулић, наводећи да се радови по својој садржини и квалитету разликују, јер у некима има више сјећања, док у другима преовлађују запажања аутора из данашње перспективе.

„По вриједности и садржајности ипак бих издвојио радове Милорада Шкрбића, Николе Радовића, Драгана Пајића, Тоше Пајића и Лазе Пекеча. Посебно важан сегмент ове књиге јесте управо то окружење и та предаја кордунашког корпуса из више разлога. Између осталог, зато што је то заиста један специфичан сегмент крајишке трагедије из августа 1995. године. Нажалост, морам морам признати да је то нешто о чему јако мало знамо ми Крајишници, а поготово Срби у другим дијеловима осталог етничког простора. Специфичност тог догађаја, тих неколико дана окружења, преговора, неизвјесности, ишчекивања чини да то није класичан историјски догађај који је добро покривен историјским изворима, барем не са ове српске стране. Зато се ту добрим дијелом можемо и морамо ослонити на сјећања учесника и непосредних актера и због тога сам у неку руку истакао управо те текстове. Наравно да постоје сегменти које ова књига није ни обухватала, али чини ми се да њен задатак није ни био да све обухвати, већ да презентује барем неколико углова гледања и неколико сјећања људи. Неки важни људи који су обављали битне дужности на Кордуну нису више међу живима, и управо зато бих још једанпут желио да апелујем да се писањем и сјећањем на ове врло сложене и тешке догаћаје наших живота настави. Нека то остане макар и сјећање само за ваше породице, а опет с друге стране, то може бити дио неког документационог центра, научне установе. Знате и сами да је дио докумената уништен у повлачењу, дио је прењет у Србију и биће доступан ко зна кад, а да је дио у Хрватској“, рекао је о важности сваког свједочења и сваког документа, др Гулић и истакао да је посебно важно са чиме књига завршава.




„То је детаљан попис од 745 жртава плус још 11 жртава са непотпуним подацима. Упоредо са Другим свјетским ратом, гдје је само у Садиловцу страдало преко 460 жртава, ово би за неке била мала бројка. Напротив, то је велики број жртава, јер су 90-е године биле године великог страдања Кордунаша, великог страдања Срба Крајишника, страдања Срба уопште, па зато треба да се састајемо, да пишемо и нека и ова књига буде један прилог том сложеном мозаику проучавања наше тешке прошлости“, закључио је, своје излагање, др Милан Гулић.

 

КАД СТАВИМО ЛИЧНО ИЗНАД ОПШТЕГ


Новинар Ратко Дмитровић, за разлику од својих претходника имао је другачији начин излагања, како је и сам рекао у уводу да се неће бавити анализом књиге. Ипак је истакао причу „Избјеглица се пише срцем“, похваливши ауторицу Милицу Броцић Девић да је њен текст чиста литература.

Нагласивши да је он са Баније и да потиче из партизанске породице, са жаљењем је констатовао да је вријеме избрисало све партизанске битке, и не само те јер су све српске битке користили други. Још жалосније је то што је то све отишло толико далеко да су нам у посљедњих 15-ак година „узели и антифашизам“. И то Хрвати, чијег антифашизма, по ријечима Дмитровића, није ни било, јер је у партизанским јединицама до капитулације Италије било између 85-94 процената Срба и мали број Хрвата, углавном политичких комесара. Данас се Хрвати диче тиме да су процентуално имали највише антифашиста. Све се то поновило и 90-их година, када је само један Хрват , Горан Бабић, покушао направити спону између Хрвата и Срба , нажалост ни тај покушај није могао да успије, изнио је своје мишљење Дмитровић, додајући да је српски народ са подручја Крајине био жртвован захваљујући играма југословенског и крајинског руководства. Зато ни данас оно мало Срба у Хрватској неће дуго бити тамо, нестаће што асимилацијом, што исељавањем….

Запитао се Дмитровић да ли је то случајност што нико преко 20 година од прогонства 250 хиљада људи овдје у Србији о томе није снимио филм. Ни Олуја до прије три године није обиљежавана, али сада се српски народ из Крајине помиње само на тај дан. Изда се, у међувремену, нека књига, одржи завичајно вече и то је углавном све. То су чињенице, као што је чињеница да у бирачком тијелу Србије има од 850 хиљада до милион крајишких Срба, а не можемо да имамо ни један посланички клуб од десет људи, критичан је Дмитровић.




„Ако овако наставимо за коју годину нико неће ни споменути Србе из Крајине. А и ми сами олако заборависмо научнике Теслу и Миланковића, Саву Мркаља, књижевнике Симу Матавуља, за кога је Андрић рекао да све што је у писању научио, научио је од њега, и Владана Десницу, глумце Петра Краља и Раду Шербеџију и многе друге ствараоце и умјетнике са крајинских простора. У томе и јесте наша мука јер нема плодоноснијег народа од Срба из Хрватске“, нагласио је Дмитровић, наводећи да је наш највећи проблем што никад, а ни сада, нисмо ставили опште изнад личног и зато нам се све ово догађа.

У културно умјетничком дијелу програма учествовала је женска пјевачка група и најмлађа секција КУД „ Ћирило и Методије“ из Бусија.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк