У Скадарлији промовисана књига Др.Сц. Ђорђа Ивошевића: Хроника фамилије Ивошевић – Успомене за Лару

У ресторану „Мали врабац“ на Скадарлији 5. јуна одржана је промоција књиге Др.Сц. Ђорђа Ивошевића „Хроника фамилије Ивошевић – Успомене за Лару“.

На почетку промоције аутор књиге Др.Сц. Ђорђе Ивошевић је рекао да је ову књигу написао по својим и сјећањима осталих чланова породице, а да га је на то мотивисала данас осмогодишња унука Лара.

– Догађај који се збио у Ларином раном дјетињству, настао сплетом несрећних околности које нису обећавале срећан завршетак, донио је свима оправдани страх за Лару. Али, Лара је побиједила. Била је једна међу хиљадама, која је из такве битке изашла као побједник. Двогодишње дјетенце било је велики херој, захваљујући великој унутрашњој снази, која ће многима остати неразјашњена– рекао је Др Ивошевић изражавајући искрену захвалност Лариној мајци Павлини, која је чешког поријекла, за несебичну бригу о Лари и унуцима.

 

УНУКА ГА МОТИВИСАЛА ДА ПИШЕ


– Моја је мотивација била да једнога дана моја унука Лара, кад буде имала више година, спозна да су њезини корјени овдје веома дубоки. Породична хроника у књизи креће од XVIII вијека зато није случајно што је за промоцију ове књиге изабрана Скадарлија чија је историја почела да се исписује у том периоду – рекао је Др.Сц. Ђорђе Ивошевић представљајући промотера књиге госпођу Милицу Ћирић. Госпођа Милица Ћирић је кратко дала преглед садржаја књиге.

Милица је рекла да се цијела радња одвијала у родном мјесту аутора, кордунашком селу Коларић који је географски увијек био на истом мјесту, али је кроз бурну историју промјенио неколико држава.

 

 

ПЕРАКОВА КРУШКА


– Ивошевићи су на подручје Кордуна дошли крајем XVII вијека за вријеме велике сеобе Срба. Према предању воде поријекло од претка Перака, а и данас на породичном имању стоји горостасна крушка за коју се сматра да је засадио сам Перак, а у чијем су се хладу одмарале и договарале генерације Ивошевића и играо буљук дјеце. – рекла је Ћирићева наводећи да се породично село памти од Михајла Ивошевића и 1864 године. – Био је то наочит човјек, висок, густе плаве косе, харизматичан, за оно вријеме школован, ожењен са супругом Катом која му је родила седморо дјеце. Стварали су дом, подизали дјецу а Михајло је био глава породице и бринуо је о свему. Посебно је водио рачуна да на вријеме и у добре куће уда своје кћери.које се нису морале слагати са његовом одлуком, али су одлазиле за одабране људе. Тако је за за двије ћерке изабрао наша два човјека која су отишла трбухом за крухом чак у Америку. Поред тога што је бирао зетове, бирао је и снахе за синове који су остајали на огњишту у својој кући – рекла је Милица, описујући Михајла као правог људског горостаса баш као што је била и крушка испред куће.

 

КРАЈИШНИЦИ ОСУЂЕНИ НА ДУПЛО КУЋЕЊЕ


– Михајло је остао рано без супруге, губио је децу, унучад. Сваки пут је стоички, мудро и са пуно такта опорављао прво себе, а онда и своје укућане, са радом и разумом. Био је узор потомцима. Наглашавао је да дјеца поред рада на имању у кући морају добро да уче. Од дјеце је захтјевао да буду поштени и вјерују у Бога. Ружне ријечи се нису чуле у тој породици. Пред Ђурђевдан 1940. године добио је и унука Ђорђа (аутора ове књиге) – рекла је Ћирићева напомињући да је свака генерација Крајишника, па и Ивошевића у свом вијеку је по два пута почињала кућење из почетка.

– Голи, боси, без игде ичега у прољеће 1945. године почињу изнова, дјеца се враћају у школу. На радост дједа Михајла били су одлични ђаци и студенти. Из породице Ивошевића излазили су: учитељи, економисти, инжињери и доктори наука. Дјед Михајло је био поносан на своје потомке и на оно што је уградио у њих – рекла је Ћирићева и истакла да је 1952. година Ивошевићи остају обезглављени јер у истој години умиру дјед Михајло и Ђорђев отац Павле.

Нејаки Ђорђе постаје мајкина велика помоћ и узданица. Ђорђе је добро учио, дипломирао, магистрирао и докторирао на економским наукама. Уводи новине у пољопривредну производњу на Кордуну, како примарну тако и у индустријску. Савјесно, одговорно, поштено обавља свој посао. Жени се са Невеном и добија два сина, Предрага и Страхињу. Напредује на послу, али никад не заборавља Коларић и породична окупљања код мајке и брата Павла у кући како би синове везао за родну груду и породичну традицију обиљежавања Божића, славе и других обичаја краја. Посао га одводи у Чехословачку, а са њим се сели породица. Ђорђе ниже пословне успјехе, а синови школске. Повратак на Кордун био је веома стресан. Распада се Југославија и влада предратно стање. Предраг одлази у Лондон, а остатак породице враћа се у Праг сада као избјеглице живот поново крећу из почетка – препричава Милица судбину Ивошевића.

 

ЧУВАРИ ПОРОДИЧНЕ ТРАДИЦИЈЕ


– Ђорђе је, као и његови преци инсистирао на поштењу преносећи породичне заповјести: не лажи, не кради, не пожели туђе и труди се да више дајеш него узимаш. Ђорђе данас ужива у одрастању унучади Арсе, Данила и Ларе, чије име означава као заштитницу куће и кућног прага. Три породице Ивошевића састају се недељно у Прагу гдје Ђорђе унуцима преноси породичну традицију, а неизбјежан је и годишњи скуп у обновљеној кући у Коларићу – рекла је госпођа Милица Ћирић уз напомену да је Ђорђе много тога још оставио између корица књиге „Успомене за Лару“, са жељом да се коријен породичног стабла још више учврсти а гране разгранају и причају младим потомцима о Ивошевићима који потичу из Коларића са Кордуна.

Др.Сц. Ђорђе Ивошевић је одговарао на питања присутних изражавајући наду да ће Лара наставити тамо гдје је он стао, а потом је уприличен и несвакидашњи ритуал „крштење књиге“ на начин да је најмлађи гост на промоцији Лука Михаљев књигу залио шампањцем.

По завршетку промоције аутор је лично свим присутним уручио књигу са посветом.

 

АНТРФИЛЕ:


Стољетно стабло крушке на имању породице Ивошевић, у питомој удолини Коларића, чува тајну живота предака и будућих покољења овог честитог и по свему посебног дома.

Људи одвајкада говоре, да им је дом тамо гдје је срце.

Срце Др.Сц. Ђорђа Ивошевића, поштеног, племенитог, образованог, вриједног и животу и својим вољенима преданог човјека, оца, супруга, стрица и дједа, вјечно ће овом књигом причати о свом животу укорјењеном дубоко у трусној, кордунашкој земљи, омеђеној небом, ливадама и шумама, баш као што он пише о животима чланова породице Ивошевић, и дубоко емотивним, али и промишљеним казивањем тка причу за будућа покољења, оставља успомене за Лару, као што је стољетна крушка пустила своје коријење за незаборав.

Јелена Бачић Алимпић


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк