50 година књижевног стваралаштва Саве Гајић Ивић

У српском културном клубу у Дибендорфу на периферији града Цириха Сава Гајић Ивић је у суботу свечано прославила пола вијека свог пјесничког стваралаштва.

Доктор Влада Јоксић је умилним звуцима виолине одсвирао сплет косовских пјесама као увод у Савину девету књигу Јеси ли ту Лазаре?

Рецензент професор Живко Марковић се осврнуо зналачки на Савин почетак, када је са својих четрнаест година, у боли од заушњака, написала своју прву пјесму. Њена туга што остаје изолована и не игра се са осталом дјецом, остаје као темељ и одредница да завири у дјечију машту и да почне да пише дјечију поезију коју годинама његује и надахнуће је одводи на поља љубавне и родољубиве поезије.

Савино трагање је враћање у просторе прошлих времена од изблиједјелих биљежница до ковчезића прекривеног племенитом прашином, од Сутјеске и Међе и родне Војводине до коријена кршног Отишића код Книна одакле су мајка Милица и отац Божо стигли као колонисти.

Све Савине књиге урађене су у сарадњи са Књижевним клубом Мика Антић из Инђије и њиховим предсједником Златомиром Боровницом.

У родољубивој поезији Сава чита молитву за свој народ, од Косова  до Баната, од Калемегдана до Никшића , од Републике Српске до крајишке колоне, дирљиво и поетски па  искре сузе душом присутне публике. И када вапи за звоњавом Видовданских звона и када пјева о издаји, отпору, слози и миром корача кроз историју свог српског народа и повезује га са матицом земљом.

А та њена љував прераста у љував према породици у љепоти коју она препознаје. Па издаје трилогију Трагом времена из које искри љепота њеног снажног стиха, њене неусиљене риме у Мери за љубав, Сенке радости и Завежљај душе.

Развезала је Сава своју душу да пјева у хору својих створених пола вијека стихова и да нам то оставља као запис, као опомена, као молитва за све наше, гладне стихова, душе.

 

                                                                                                                          Милка Кајганић