Ана Пожар: Гдје год смо у Јасеновцу бушили, нашли смо кости
У малом, готово напуштеном селу Стрмену поред Суње, уз саму обалу Саве, сама у кући живи Ана Пожар, некадашња директорица ЈУСП-а Јасеновац. Била је на челу те институције читаво десетљеће, све до 1990. Данас, у осамдесетој години живота, готово не излази из села. Згрожена ревизионизмом који буја у Хрватској, онима који јавно причају бајке о „прихватилиштима за дјецу“ и поратном логору у Јасеновцу, ова бивша логорашица за „Портал Новости“ је испричала своју причу.
Каква је била атмосфера у ЈУСП-у Јасеновац када сте у њему почели радити?
Почела сам радити 1979. као кустосица, а годину дана касније најприје сам кратко била в. д. директорица, па сам прошла на натјечају и била на тој позицији до 1990. Споменик у Јасеновцу је саграђен 1966., а музеј 1968. Почела је издавачка дјелатност, али се углавном сводила на сјећања логораша. Моја колегица и ја тражиле смо од директора да почнемо озбиљније истраживати. Он нам је одговорио да је све већ истражио… Тражиле смо да истражујемо у Архиву СРХ, једва нас је пустио након силне борбе. У Архиву нас је дочекао католички свећеник, којем се није свидио наш приједлог да истражујемо. Мени су преживјели логораши били главна преокупација. Жељела сам се бринути о њима, обилазити их и скупљати сјећања, успоређивати их. Људи исте ствари виде на различите начине. Сурађивали смо са стручњацима, организирали научне скупове. Логор је био од Старе Градишке на истоку до Крапја на западу, пет логора у саставу комплекса Јасеновац. Гдје год је био логор, ту су и гробнице, највећа је у Градини у БиХ.
Ни Срби се нису бринули
Јесте ли се бавили судбином дневника Диане Будисављевић?
Козарчанин Драгоје Лукић се бавио истраживањем судбине козарачке дјеце. Први је дошао до дневника Диане Будисављевић. Он и ја смо уочи задњег рата били код њене унуке и она нам је дала дневник. Требали смо то објавити, али онда је дошао рат. Касније нас је прозивала да смо то однијели, али ми смо морали бјежати. Мислим да је то остало на Козари. Цијела картотека о тој дјеци и страдању налазила се у Црвеном крижу или Црвеном крсту, како хоћете. Драгоје је некако преко везе дошао до тога. То није нестало 1945., како се данас говори. Мислим да су картотеке уништене 1990-их. Чудно је све то. Многи тадашњи политичари који су били у логору нису касније о томе причали. Било им је неугодно што су дали да их се ухапси. Штефица Шпиљак је била у логору, али о таквим се стварима шутјело.
Зашто се прича о логору након рата држала по страни?
Кочило се гдје год се могло у име идеје братства и јединства. Када смо се вратили у наша села, све је било спаљено и без људи који су били побијени у логору. Из тог корова је ницао живот. Поновно смо пружили руку сусједима и готово. Идемо даље. Моја мајка је једном рекла да је за вријеме рата била њихова држава па су радили то што су радили. Питање је, каже, што би се догађало да је била наша. Видјели смо 1990-их. Клели су се да је Јасеновац светиња, а када сам ондје дошла након што су Срби 1992. то подручје преузели, све је било у распаду. Свугдје су били папири, разбацане књиге, документи. Син од моје пријатељице је био ондје када су дошле нове власти 1991. И они су уништавали, обијали касу итд. Срби су наставили исто. Прозори су били полупани, тражила сам да нешто направе с тим. Почела сам купити књиге, дошао је неки официр и питао ме што ће ми то. Књигама су ложили ватру…
Јесте ли истраживали гробнице за које се данас тврди да не постоје?
Цијело је подручје 1964. из зрака снимио Војногеографски институт из Београда. Тако су утврђена мјеста на којима се гробнице налазе. Тада се уређивала и Градина. У то вријеме сам на улазу у „Коцкицу“ наишла на колегу с факултета, Маринка Олујића. Он ме одвео до директорице ИНА Инжењеринга. Они су имали уређај за снимање терена и тражење рудишта. Изнајмили су нам тај уређај којим смо снимали терен у Јасеновцу и касније вршили бушења. Од нашег музеја до споменика, на оној ливади, с тим смо уређајем наишли на остатке гдје год бушили. Или на кости или на предмете логораша. И сада нам кажу да гробница нема! Сјећам се да су се кости појавиле и на обали Саве. Био је низак водостај, па су извириле из пијеска. Тада су нам учесници Омладинске радне акције Јасеновац помогли да их извадимо и сахранимо. Сјећам се и једне гробнице на Градини. Наилазили смо и на људске остатке, а с нама су били некадашњи професор Душан Зечевић и тада млади професор Милован Кубат са Судске медицине. Они су радили идентификације. Све се радило како треба.
На Градини још стоји бројка од 700.000 страдалих, коју често истичу и многи у Србији?
То је погрешно. Никада нећемо дознати праву бројку. Увећавање и умањивање се ради из политичких разлога. Једни желе увећати кривицу, други перу руке. Злочини су индивидуални. Ја сам се дружила с човјеком чији је отац био усташа. То су ми приговарали, али ја сам одговорила да ме није брига што је радио његов ћаћа, јер он за то није био крив. Нитко од нас не треба одговарати за поступке родитеља. Страшно је данас да се то зло брани умањивањем злочина.
Током рата, док су Јасеновац држали побуњени Срби, позвали су вас да им помогнете. О чему се радило?
Негдје 1994. почело се уређивати, обновили смо и музеј и пословне просторије. Расвјету су радили људи из Београда. Имали смо и комеморације током рата. Сјећам се да је војску тада од обнове простора на којем је био логор више занимала трговина нафтом с хрватском страном. На крају је народ платио цијену свега тога. Припремали смо изложбу за мај 1995. Тада је дошао „Бљесак“ и кренуо је збјег, тако да од свега тога није било ништа. Мом возачу су дали неки пиштољчић да чека Хрватску војску с тенковима. Погинуо је…
Рат је одвојио Градину од Јасеновца. Како на то гледате?
Некада је све то било заједно и тако би требало бити и данас. Ови из Хрватске не иду на Градину. Било би добро да дођу и да их упитају зашто држе бројку од 700.000 жртава. То није доказано. Прије рата смо имали Савјет у којем су били представници пет опћина из Хрватске и БиХ, представници бораца и други. Имали смо манифестације на које су долазили књижевници из цијеле Југославије. Долазили су Јуре Каштелан, Десанка Максимовић, Мира Алечковић, глумци, новинари… Али и тада се Градина хтјела одвојити. Ја сам била против.
Како коментирате најаве да ће Република Српска градити нови спомен-комплекс у Градини?
Чула сам да ће радити „нешто величанствено“. Кажу да ће и Србија помоћи. Сматрам да то није добро и да се треба заједно радити. Али није добро ни с ове стране. Ја већ три године нисам ишла на комеморацију. Боли ме подјела на неколико колона. Какав је то однос? Из врха Хрватске стиже теза да Јасеновац није био логор, него је то постао тек послије рата. Уочи зла 1990-их разговарала сам с многим тада још живим свједоцима. Нитко се није ничега сличног сјећао. Сјећали су се само ратних заробљеника Нијемаца који су поправљали жељезнички мост. Ставили су били ХОС-овцима плочу усред села. Ти су људи боравили у мом стану. Иза њих је остало велико У, натписи „Хрватска до Дрине“, „Срби, крви ћу вам пити“, „Хрватска ће опет чиста бити“ и „Мали Србин трчи пољем, а ја за њим да га кољем“. Остао је и један потпис. Писало је Иван Бебић Винковци. Тај момак је погинуо и његово име је било на том споменику.
Ви сте такођер као дијете од непуне три године били у Јасеновцу?
Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок су три српска села у овом крају. Усташе су из логора долазили овдје у пљачку и убијање. Био је 14. октобар 1942. када су дошли и одвели нас пјешице у Јасеновац. Ангажирали су неке хрватске сељаке из околице да дио нас возе, остали су трчали и ходали. Немоћни, који нису били у стању, убијани су одмах. Довели су нас у Крапје у гостионицу, гдје смо ноћили. Ту су страшно тукли људе. Сјећам се старца којег су тукли и којем су чупали бркове. Ја сам се препала и плакала. Мајка ми је стављала руку на уста да ме не чују. Дошли смо у логор и легли на отворено. Све се смирило, а ја сам од страха због свега што сам видјела почела вриштати. Некако су ме ушуткали. Ускоро су ме одвојили од мајке и одвели у Сисак. Мајку су одвели у Стару Градишку.
Како данас гледате на тврдње да у Сиску уопће није био логор и да су усташе заправо спашавали српску дјецу након Козаре?
Спавали смо на бетону са сламом. Када су одвајали дјецу од родитеља, моја ујна је задужила сина од девет година да пази на мене и мог другог брата од ујака који је имао седам. У логору су дјеца пила содом затровану воду, лежала на властитом измету. Умирало се масовно. Тај мој мали рођак је то гледао и онда би, када би се логор смирио, ишао красти воду коју су пили усташе. То би нама давао. Ја сам имала шпагу око врата на којој је био картон с особним подацима. Када се ишло даље, мене нитко није звао, па су та два моја брата од ујака питала могу ли и ја с њима. Казали су им да мене нема, јер су рекли да се презивам Дракулић, као и они, заборавили су да се мој тата презивао Ракић. Нисам могла ходати, бољеле су ме ноге. Они ме нису могли носити, па смо плакали. Некако смо дошли до влака и до Суње. Сјећам се да је један човјек возио пуна кола јабука и бацао их дјеци. Неки су нам бацали круха. Тада ме пронашла стрина и довела ме кући. Дјецу по коју нитко није дошао збринули су људи из Сиска и околице. Већа дјеца су узета као слуге. Моји вршњаци, та најмања дјеца, помрла су у Сиску. Ја сам некако преживјела. Моја мајка ми је причала да је тетка од мог покојног супруга имала малог сина. Био је млађи од мене. У Јасеновцу су отимали дјецу од мајки. То је било најстрашније. Отимају дијете од ње, а она не да! Мајка ми је причала да је гледала како је туку кундацима, али није дала… Тада је дијете узела њена мајка, јер се бојала да ће је убити скупа с бебом и дала је дијете усташама. Малени је био с нама у логору у Сиску. Умро је када је дошао кући. Они које је чувао нетко старији имали су шансе, они који су били сами помрли су. Ја сам од глади појела картон с именом, било је грозно…
Тешко је о томе причати
Што се касније дешавало с вашом породицом?
У јесен 1944. усташе су поновно дошли. Народ је бјежао према нашем селу. Људи су викали да долазе усташе. Кренули смо бјежати према слободној територији, према Банији. С нама су биле од бакиног брата жена и кћи од 17 година. Бака није хтјела бјежати. Ми смо имали дрвену кућу на кат. Близу је била кућа наших ујака, а између кукуруз. Ту је био и пријелаз између кућа. Усташе су окружили куће и запалили кукуруз. Бака и та жена су почеле бјежати кроз кукуруз и на пријелазу су их усташе видјели и заробили. Одвели су их, скупа са стоком. Тада је из наших села одведено више од 700 људи. На скелу и у Јасеновац. Нитко се није вратио. Моја мајка ме спасила јер смо успјеле побјећи према Банији. Тамо нас је прихватила хрватска породица Роксандић. Сјећам се да су били кајкавци и да сам и ја тако причала. Једног дана је дошла вијест да долазе усташе и да ће побити и нас и оне који нас крију. Тада је мајка дошла по мене. Газила је воду до врата да ме спаси. Био је новембар. Мајка ме одвела. Сјећам се да смо причале како су наши страдали, хтјеле смо знати како су убијени. Никада нисмо дознале. Успјеле смо се спасити. Била сам ошишана на нулу, због ушију. Није било хране, соли… Опет смо доспјеле у неку кућу. Сјећам се да је ту био слуга Дуле. Гледала сам га из ћошка кухиње како једе кајгану. Била сам гладна. Он ме позвао ближе и ја сам, јадна, дошла. Попела сам се на прсте и подигла браду на стол. Понудио ме кајганом, донио ми је до уста, окренуо је и појео. Био је Србин. Зато за мене нема ни Срба ни Хрвата, битан ми је човјек. Овдје су ме Хрвати спасили, а овдје ми Србин не да комадић хране. На Банији је било страшно. Сјећам се човјека који је носи деку и тражио сина јединца. Нитко му није хтио рећи да је погинуо. Сјећам се његових суза…
Због чега су жртве Јасеновца често и до смрти шутјеле о свему што су проживјеле?
Јако је тешко о томе причати. Нитко их није разумио, па нису хтјели оптерећивати нове генерације. На сјевероистоку, између цесте према Кошутарици и насипа, закопано је 12.000 људи. Усташе су логораше који би клонули у градњи насипа само у њега уградили. И сада ви након рата то требате некоме објаснити. Па тко то може разумјети?
