Аустроугарски злочини у Србији

У првој години Првог светског рата на смрт вешањем у Србији је осуђено око 30.000 људи, углавном цивила. 100 година након “великог рата”, аустријско друштво тек почиње да се суочава и са овим делом историје.

Овом темом бави се изложба “Јубел унд Еленд” (Клицање и беда) у ренесансном дворцу Шалабург у Доњој Аустрији и при томе прати и разоткрива два велика мита који се, по мишљењу организатора, вежу за војску Аустроугарске монархије и Први светски рат. Први мит је представљање аустроугарске војске као војске високих моралних начела, док је други мит образложење како је Први свјетски рат био неминован и како се није могао избећи.

У разговору за DW, историчар и главни кустос изложбе Петер Фриц, објаснио је да жеља била се овом изложбом прикажу и механизми комуникације и пропаганде, којима се ратови припремају и који их онда у очима обичног човека чине неизбежним.

Петер Фриц

“Војска Аустроугарске монархије је над цивилним становништвом чинила страшне злочине и далеко од тога да је то била армија високих моралних начела. То се ретко спомиње и са тим делом историје друштво се још није суочило. Погрешно је такође рећи да је рат био неминован, он је био неминован јер га је званични Беч желео по сваку цену. Рећи да је рат био неминован је наравно много једноставније него се запитати ко је за рат одговоран, и на тај начин друштво се и данас амнестира од одговорности за ту велику катастрофу”, каже Фриц.

 

Пропагандна машинерија


О злочинима Аустроугарске монарије, додаје он, не зна се много, јер се овом темом бавило јако мало аутора и историчара. Један од њих је историчар Антон Холцер, који наводи како су злочини против цивилног становиштва наређивани из самог врха аустроугарске управе. Холцер описује злодела над јеврејским, пољским, руским и рутенским становништвом у Русији и Пољској, те над српским, црногорским и босанским становништвом на подручју Балкана. Пропаганда машинерија неговала је тезу како је у Монархији постојао и унутрашњи непријатељ, како од њега прети велика опасност, што је између осталог кулминирало и крилатицом “Сербиен мусс стербиен” (Србија мора умрети).

Тако су официри Аустроугарске монархије при ратним дејствима у Србији наређивали да се “истреби и попали све што је српско”, а вешања и масовна стрељана били су ратна свакодневица. Холцер детаљно описује неколико злочина у Шапцу, и наводи да су масовна убиства пратиле пљачке, паљевине и силовања.

Смрт вешањем

“Написана је дакле та једна књига, Холцер је прикупио слике и документе и то је у принципу све. Ми смо ипак желели да дамо и ту страну медаље, из једностравног разлога јер је и то део те историје, али и због тога јер се у том контексту и питање кривице и одговорности мора поново поставити. Становништво би данас требало да се тиме бави, јер је то релевантно и за наше данашње ставове, којима можемо да утичемо или не утичемо на кризе и сукобе”, каже Фриц.

 

Вешања и депортације


Тако се и на изложби у дворцу Шалабургу, надомак главног града аустријске покрајине Доња Аустрија могу видети и фотографије вешања и стрељења српских цивила, као и копије и оригинали смртних пресуда ратног суда Аустроугарске монархије у Србији. Дојава локалног шпијуна о томе да се у одређеној кући крију “издајници”, била је нпр. довољна да се цела породица осуди на смрт вешањем. Неретко су вешани и свештеници, а под оптужбом да у народу шире дух издајништва. Различити извори наводе да је у току прве ратне године на смрт вешањем у Србији осуђено око 30.000 људи.

Рад заробљеника који је трампљен за хлеб

Доста простора на изложби посвећено је ратном заробљеништву и животу у логорима који су се налазили широм данашње Аустрије. У њима су били затворени и многи руски, пољски и српски цивили, а услови живота били су тешки и сурови. О томе сведочи неколико експоната – неколико крстова које су затвореници израђивали од ситног дрвета, а које би онда са стражарима у логорима мењали за комад хлеба. Заробљеници су били и на принудном раду код локалног становништва, тако је један од њих власници пекаре за коју је радио, поклонио огрлицу израђену од – костију пацова. И он је у замену добио само комад хлеба.

 

Сви ратови су исти


Од посебне важности за организаторе изложбе била је тема пропаганде у Аустроугарској монархији. Та машинерија је радила систематски, и у неколико фаза непријатеља лишавала карактеристика људскости – у тој мјери да војници убијајући цивиле из редова одређених народа, нису сматрали да убијају људе, већ бића која ионако нису вредна постојања.

Одлука преког суда: смрт вешањем због ремећења јавног реда

“Такве ствари се по истом принципу дешавају и данас. Нама је било важно да представимо те механизме, како би их било лакше препознати и како би људи раније могли реаговати и дићи свој глас против тога. Занимљиво је да је контекст у којем се припремао Први светски рат сличан данашњем: људи су и тада расправљали о томе зашто разлике између богатих и сиромашних постају све веће, и тада су се питали зашто техника напредује тако брзо и зашто ју је тешко пратити, и тада су веровали да је свет толико повезан да до рата никако не може доћи. Сви ратови се међутим припремају на исти начин и у сличним околностима, важно је само препознати те структуре и на време дићи свој глас против тога”, закључује Петер Фриц.

Преузето са: dw.com
Извор: Емир Нумановић

Нема коментара

Напишите коментар