Бенковац – Црква св. Јована Крститеља

Бенковац је град у северној Далмацији, смештен 30 километара источно од Задра и 20 километара североисточно од Биограда на мору. Налази се на прелазу између Равних Котара и Буковице, а близина мора чинила је овај град привлачним и у давним временима.

Повољан природни и географски положај определио је насељавања Бенковца још у праисторији, о чему сведоче налази данилске културе у недалеком селу Смилчић. У касном средњем веку био је у поседу племићке породице Бенковић по којој и добија име. Године 1527. потпада под отоманску власт и од тада, ово подручје постаје простор непрестаних конфронтација између Турака и Млечана.

Историјски подаци говоре да је православни храм у Бенковцу саграђен на месту некадашњег православног храма који је овде постојао у 16. веку. Цркву у Бенковцу, посвећену Светом Јовану Крститељу сазидао је Вид Караћа 1590. године, у време митрополита Аксентија. Њен првобитни изглед донекле је познат захваљујући катастарској мапи, на којој је приказана као подужна грађевина са правоугаоном апсидом на истоку и наглашеном припратом на западу, насталом највероватније приликом обнављања почетком 18. века. Садашња црква, исте посвете, саграђена је на месту претходне из 1885. године.

У последњем рату бенковачки храм није претрпео знатнија оштећења, али је кровна конструкција доста дотрајала, па се предузимају настојања да се храму поново врати првобитни сјај.

Храм у Бенковцу градили су православни Срби, одричући се много тога да би саградили своју богомољу, да би се имали где Господу молити, венчавати се, крштавати, али и опојавати ближње. Због интереса ондашње Аустро-угарске монархије, храм је финансијски помогао и аустријски цар Фрањо Јосип о чему сведочи и натпис изнад јужног улаза.

Један од најзнаменитијих православних Далматинаца, блаженопочивши епископ Симеон Кончаревић, нераскидиво је везан за Бенковац, бенковачке Србе, али и целокупну Далмацију за коју је и живео. Овај врли пастир, након што му је умрла жена док је био мирски свештеник, одлучио је отићи у манастир и примити монашки чин, а након извесног времена изабран је за далматинског епископа. Поред самог храма, у сврху службовања свештенослужитеља, у стилу народне архитектуре саграђен је и парохијски дом. Верује се да се баш у том објекту, у организацији попа Кончаревића 1734. године, одвијала настава на српском језику.

Иконе за цркву радио и чувени Ел Греко

У ранијим временима, бенковачка црквена општина поседовала је богату оставштину старих, рукописних црквених књига, а исто тако грчки трговци, настањени у Задру, имали су у Бенковцу своја имања, па су и у сфери ликовне уметности оставили бројне трагове у православном уметничком стваралаштву.

Осим знатног броја икона углавном српског порекла, врло значајне празничне иконе са централним ликом Богородице Утешитељице приписују се славном сликару Ел Греку. Слика чувеног уметника грчког порекла чека повратак кући из Београда где је измештена у току последњег рата на овим просторима. Велика даровитост и несумњивост владања различитим ликовним, критским, касноренесансним и предбарокним језиком које Ел Греко показује на слици из Бенковца, поклапају се потпуно са оценом учитеља му и пријатеља Јулија Кловића.
Дуго се сматрало да нема ни једне Ел Грекове слике у регији бивше Југославије, премда су неки покушавали да поједине трећеразредне слике припишу овом великану. Само је пет до шест сачуваних дела Доменикоса Теотокопулоса пре његовог одласка у Шпанију 1577. године. ‘Богородица с Христом и празницима’, као најстарија икона из цркве Св. Јована у Бенковцу, показује развој индивидуалног стила мајстора над мајсторима, од критских сликарских регула ка касноренесансним искуствима и стилској поетици православног барока, кога увелико антиципира баш на овој икони. Полемике око аутентичности овога дела много пута биле су у жижи српске и хрватске јавности.

Бенковачка црква поседује грчке и руске богослужбене књиге, рукописне као и оне штампане у Венецији на српском језику. Својевремено је имала и касноготички тас из петнаестог века, антиминс Бенедикта Краљевића писан грчким алфабетом из 1815. године и изразито богат иконопис.

Преживели и издржали и тежа времена

Последњи рат значајно је умањио српску заједницу како у овом граду тако и на читавом простору Далмације, али је храм преживео ужасне августовске дане 1995. године.

Иако је у Далмацији већ дужи низ година, отац Миле Савичић у бенковачку парохију дошао је пре четири године, а стање међу православним Србима, које је затекао, није било нимало охрабрујуће, јер се број становника непрестано смањује.

Пре последњег рата у бенковачком крају службовало је шест-седам свештеника, а данас је ситуација сасвим другачија. Број храмова остао је исти, а Срба је неупоредиво мање. Бенковачка парохија, поред храма у Бенковцу, обухвата још и храмове у Кожловцу, Коларини, Церањама Горњим, Бргуду и Мирањама Горњим.

Без обзира на малобројност и животну доб Срба повртника, богослужења су посећена, јер је овај, као и остали храмови, одувек окупљао православне, што и јесте циљ православних богомоља које вернике сабирају у Христу Господу.

Православна заједница у Бенковцу живи како зна и уме, али се ипак некако опстаје на прадедовским огњиштима. Памте ови људи и боља и мирнија времена, а запамтили су их и њихови преци, који су живели како би сведочили свој идентитет.

Пар стотина метара источније од цркве, налази се релативно велико градско православно гробље са неколико репрезентативних примера надгробне уметности, насталих у спомен угледних градских фамилија, истих онних које су својевремено поседовале значајне примерке икона, књига, портрета као и предмета по мери изразито грађанског укуса.

Остављајући Бенковац у процепу између прошлости, у којој је број православних Срба био далеко већи, и будућности, која је неизвесна, намеће се питање да ли ће опстати овај народ и овај крај. Светиње сигурно хоће, а они који брину о њима кажу да хоће и народ, без сумње, јер су ови исти људи, баш као и некада њихови преци, преживели и наџивели и тежа времена, када се вера бранила достојанством, љубављу и жртвом. Због тога верујемо да ће бенковачке светиње и даље трајати на радост оних којима оне представљају извор који никада не пресушује.

Преузето са: срби.HR